Zvuk Beograda u Zagrebu

Zarad tri dana „Repetitora“ ni 380km cestovne udaljenosti u jednom pravcu nije previše. Pošto sam prošle godine za Heličeri ispratio sve tri runde njihove beogradske turneje, morao sam da krenem i na ovaj put u beli Zagreb grad. Ekspedicija je krenula u četvrtak, 18-og oktobra, kada su karte za „Attack“ i „KSET“ već bile rasprodate, a još samo se „Vintage“ lagano krunio sa poslednjim ulaznicama.

I dok u BlaBla vožnji vozač sa zagrebačkim tablama raspravlja o ceni smeštaja na Hvaru, bleda cura na zadnjem sedištu prigovara kako u Hrvatskoj nema dobrih heljdinih kora i da je morala sve da nakupuje u Novom Sadu, vozačeva žena zabavlja ćerkicu, a mene jedino što muči je sa kojom će pesmom Repetitor početi svirku. Na graničnom prelazu na izlasku iz Srbije izbledela tabla sa naslikanim raširenim rukama među kojima piše nedostajaćete nam – we will miss you. Devojčica pita gde su sve one šume koje je videla u snu.

43422613_10156597615068608_3705224267139383296_nDolazim u Zagreb u pravom trenutku, imam taman toliko vremena da pronađem prostor gde se dešava svirka, a sve drugo će morati da sačeka. Mediku prepoznajem po grupicama alternativaca koji stoje ispred kapije. Vođen paralelom sa beogradskom turnejom, očekivao sam da će „Attack“ biti nalik na Kvaku 22, ali ovaj prostor je bio za nekoliko klasa trešiji od svega što sam video do sada. Cela zgrada je nekada bila tvornica „Medika“, a 2009-te grad Zagreb dodeljuje prostor „Autonomnom kulturnom centru – Attack“. Prostor je izdeljen na nekoliko objekata, sa mini dvorištem nalik na one prostore u Cetinjskoj, s tim što ih je autonomija i zatvoreno dvorište zaštitilo od hipsteraja i šabanizma od kojeg pati beogradski urbani distrikt. Ovde ste stvarno u centru urbane kulture, svi zidovi su prekriveni muralima i grafitima, a na samom ulazu u prostor Medike stoji velika tabla na kojoj je napisano kako je okej pušiti buksne, ali nije u redu biti homofob i fašist. Kad se nađete u dvorištu, sve je pomalo haotično, sa jedne strane se dovikuju redari, kroz otvorene prozore na okolnim objektima vidite da se u svakom delu ovog prostora dešava neka priča, a grupice pred ulazom cirkaju iz plastičnih flaša, istovetno kao u Beogradu. Na biletarnici još murala i natpis „E ma ja bi trebo biti na popisu“, što namerno kažem devojci koja me nalazi na spisku.

medika

foto: Matej Kopecki

„Attack“ je prazan, pivo je 15 kuna, a pošto ne primaju evre, niti dinare, uzimam čašu vode i priznajem šankerki da je najlepša gotičarka koju sam video u životu, na šta joj se osmehne samo deo usana. Ispred ulaza u „Attack“ postavljena je jedna klupa, kao u bolničkoj čekaonici, na koju su se načičkali profili raznolikog godišta, od matorca sa požutelim brkovima, do pankera u kožnim mantilima. Nikada nisam imao priliku da zapišam ve-ce kluba „CBGB“, ali verujem da je šoranje u Mediki na istoj ravni. Toliko štrokav toalet niste videli nikad, čak i u poređenju sa ve-ceom „Doma B-612“, koji je do sada važio za najrokerskiji u mom iskustvu. Na spratu iznad kluba je izložba najuvrnutijih crteža i stripova koje sam video do sad, svaki prizor radi kao psihodelik, a pod onim belim svetlom sve je dodatno istripovano. Jedini slobodan prostor da se sedne su stepenice koje vode do galerije, odmah tu pored ravnog krova na kojem je postavljena velika skulptura neke čaplje ili rode. Gužva u dvorištu je sve veća, ljudi ne mogu da nađu komad zida na koji bi se naslonili pa se masa polako uliva u prostor, prolazeći kroz rampu na kojoj stoji redar.

da ljudi su kuće ja bio bih prazan

To je prvi stih pesme „Tvornica“ kojom me Harvo Jay uzima pod ruku i uvlači u svoju sobu. „Dođi samo nešto da ti pokažem“, kaže mi, a ja ga pratim, glupav kao šiparica koju su uzalduno učili da ne prima ponude od nepoznatih bendova. Ovo je prvi put da slušam Harva, a broj publike u sali svedoči da ovaj osiječki bend već ime na zagrebačkoj sceni; studentarija i oni oduženi apsolventi ludijaju pred binom dok Harvo Jay lomi jednu po jednu stvar. Glas frontmena Hrvoja Dešića je promukao i zvuči kao da dolazi iz utrobe nečega što je pre dva tjedna crklo u nekom jarku, ali ubrzo se navikavam na disharmoničnost njegovog glasa u spoju sa paklenom muzikom koju valja ceo bend, od progresivnih vožnji do čistog nojza i lomljenja, u kojem najčešće Hrvojeva gitara završava na podu, vrišteći u mirkofoniji.

Svirka staje kada neko iz publike pruži basisti ploču „Ostrvo ledenog kita“, vinilno izdanje najnovijeg albuma zagrebačkog benda Šumski, a Hrvoje traži pet minuta za bend kako bi u bekstejdžu kolektivno izdrkali na ovaj poklon. I sam bih se pridružio ovom bukkake-u na album koji, potpuno oduševljen, intezivno slušam u poslednjih desetak dana, ali svirka se nastavlja dalje, Harvo nas vozi kroz repertoar njihovog izdanja „Sok od agonije“. Za sve vreme svirke nisam siguran da li se oni sprdaju ili su vrlo ozbiljni u dozi ironije sa kojom pevaju pesme, ipak, u onim trenucima kada polude, vidim im na licima da ih vozi ovo što rade, a Hrvojevo bacanje po bini i urlanje do pucanja glasa ne ostavljau prostora za sumnju – to je Harvo Jay. Zahvaljujući tekstu Valentine Sretić saznajem da bubnjar „Svemirka“ ima tetovažu ovog benda, što mi donekle ima logike, jer neke pesme Harvo Džeja, poput balade „Zajedno“, zvuče kao da ste dobro išamarali „Svemirka“ i uvrnuli mu ruku da peva sa primetnim bolom u glasu, dok drugom rukom pokušava da pogodi prave akorde, ali je previše urađen. Posle svake stajke između pesama neko viče „Pilaaaaaaj!“, na šta basista jednom odgovara sa povikom u mikrofon „Štimaaaaaaj!“.

harvo jay

Harvo Jay; foto: Matej Kopecki

Nije bilo dovoljno što je njihov nastup po svojoj muzici uvrnut da su im najbrže pesme one najsporije i obratno, nego se na kraju pojavio i tip u duksu sa kapuljačom ispod koje je bila maska nalik na ona mem-lica iscrtana u „Pejntu“, sa krivim, dugačkim nosem. Tip se popeo na binu, a onda i iskoračio na jednu od kutija tako da je stajao u fokusu publike, igrajući dovoljno uvrnuto da to bude na stalnoj granici između nečeg neprijatnog i zabavnog. Harvo je urlao „pod je lava“, a denser je skakao i pravio interakciju sa publikom. Uhvatio sam par pogleda neke starije ekipe koja je očigledno čekala Repetitor, stajali su potpuno zatečeni prizorom, poluotvorenih usta sa izrazom lica koji svedoči da su izgubili svaku nadu u budućnost omladine.

I pre nego što je Repetitor preuzeo scenu, primetio sam i reakcije pojedinaca u publici dok su članovi benda prolazili kroz masu. Grupice su se razdvajale, devojke su upirale prstom u Anu Mariju, a dečki su se hvatali za glavu. Kao i na onoj svirci u „Kvaki 22“, otpanjili su početak stihovima „ovog puta biću bolji, sada krećem iz početka“. Odmakao sam se na nekih desetak metara od bine, ali preda mnom je već bilo toliko ljudi da se činilo da sam miljama udaljen od bine, Milena se nije ni videa, a od Ane Marije je virio samo vrh basa, pa je jedino Vlastelica bio primetan sa te udaljenosti, posebno kada je iskoračio na kutije pred binom, izazivajući publiku od prve pesme.

Prostor kluba „Attack“ izgleda kao zipovana verzija „Elektropionira“: bina se nalazi na jednom kraju, a na drugom je šank, sav vazduh ovisi o jednom ventilatoru u zidu, a plafon je sabijen tako da uz crnu boju zidova imate osećaj da ste u kutiji, čemu nojzična svirka sa bine ne odmaže. Ako ste stajali pred binom, verovatno ste imali prostora da podignete ruku ili zakoračite nekoliko centimetara levo ili desno, ali onde u sredini, gde sam ja stajao, bilo je nemoguće pomeriti se, preostalo mi je samo da klimam i pevam uz „Jatake“.

2018-10-19-REPETITOR_23-1-of-1

foto: Boris Podobnik; Ravno do Dna

Ujak Stanley je za u svom tekstu o ovoj svirci rekao kako je očekivao više od benda, kao da se nisu dovoljno dali, u čemu se apsolutno ne slažem, jer od samog starta Repetitor je bio bez ikvakvih kočnica, a Blastelica je dobro nabrijan uletao u publiku i skakao po bini. Na pola svirke su ga poneli iz prvih redova pa je stigao već do sredine prostora kada je počeo da hoda po niskom plafonu, svirajući rif iz pesme „Devojke idu u Minhen“. Ono što je falilo ovoj svirci, ili se barem meni tako činilo, jer sam bio vođen iskustvom iz „Kvake 22“, bila je potpuna predanost publike, onaj trenutak kada ne možete da padnete jer su svi u istom ritmu i u talasima se odbijaju od benda i bine, da bi se ponovo vratili i udarili o taj zvuk. Sećam se kako masa u dnevnoj sobi Kvake jedva disala na „Ako te ikad“ – slepljeni smo se kretali u gruvu prelaza i znali smo da nema izlaska dok muzika ne prestane ili nestane struja. Ovde su šutke bile relativno retke, oni napred su ludijali, a mi u sredini smo se jedva pomerali. Publika je bila izmiskana od vatrenih fanova i očiglednih turista koji nisu reagovali ni kada je rif iz „U pravom trenutku“ krenuo. Oni najprivrženiji bendu su tapšanjem savršeno upotpunili tenziju pred poslednje rokanje rifa, pa mi je ova pesma ostala kao najbolji momenat sa prve večeri zagrebačke turneje.

2018-10-19-REPETITOR_13-1-of-1

foto: Boris Podobnik; Ravno do Dna

Mada sam dođoš (gde god da krenem), za mene je „Repetitor“ zvuk Beograda: težak i sirov, ali toliko sadržajan kada naučite da ga doživljavate na pravi način. „Repetitor“ je i dalje andergraund, što mene ne prestaje da iznenađuje, jer uvek očekujem da su apsolutno svi čuli za ovaj bend i da jednostavno biraju da ga ne slušaju, ali magija koja ga prati je ono što ga čini najvažnijim sastavom na našim prostorima. Čuo sam gomilu priča o tome kako su se novi bendovi okupili posle nastupa „Repetitora“ (Klotljudi, Dingospo Dali, Johanbrauer…), znam za one koji su se smuvali i imali prve petinge uz gruv ovog benda, još se samo čeka neka prosidba pa da se i time potvrdi koliko je publika vezana za ovaj sastav. Čak ni u seriji „Jutro će promeniti sve“, koja u velikoj meri koristi muziku alternativnih bendova kakvi su Strejt Miki, Turisti ili Bitipatibi, nema nijedne pesme od Repetitora.

„Repetitor“ je važan ne samo zbog one lepše dve trećine benda pored koje čak i Vlastelica izgleda privlačno, već i zbog onoga što ostvaruju svojom muzikom. Njihova muzika uvek ide uz angažovanu priču koju promovišu, pa je tako na beogradskoj turneji sakupljan novac za advokatsku pomoć onima koji su dobili kazne u akcijama odbrane stanara, dok je njihov nastup u Zagrebu dokaz, čvrst koliko i njihov gruv, da nove generacije nemaju taj nacionalistički trip i da je jedan bend iz Beograda podjednako dobrodošao u Zagrebu, kao i bilo koji drugi bend.

Za alternativnu publiku ne postoje te podele koje se forsiraju u medijima. Ako u „tražilicu“ najčitanijeg hrvatskog portala „24sata“ ukucate „Repetitor“, naći ćete da je poslednji tekst o njima izašao u studenom 2017. godine. Činjenica da je jedan rokenrol bend rasprodao tri sale u Zagrebu za tri dana očigledno nije vest za njih, ali zato prenose svaku glupost koju jebeni Šešelj izjavi. Stvar je istovetna sa ove strane, tabloidi lože masu, u svakom broju makar jedan tekst o Hrvatima koji sabotiraju Srbiju. I dok mediji i dalje kuvaju istu čorbu, „Repetitor“ probija te granice i na isto mesto okuplja sve različitosti zarad iste muzike i istog osećaja koji ona budi.

2018-10-19-REPETITOR_26-1-of-1

foto: Boris Podobnik; Ravno do Dna

Odlične fotografije Borisa Podobnika sa ove svirke su me podsetile na onog fotografa iz Vajsa koji je pratio svirku u Kvaki 22. Tog tipa sam posle prepoznao u spotu „Opet on“ benda Šajzerbiterlemon, a te večeri mi je bio apsolutni heroj – nikada do tada nisam video da neko sa uperenim aparatom uleće u šutke, skače po masi i sve vreme okida fotografije tako da vas fleš aparata baca u epileptični napad. Za razliku od fotografija, tekstovi objavljeni o celoj turneji su dosadni i suvoparni kao da se radi o ciklusu predavanja iz matematike, a ne najluđem bendu na ovim prostorima. Kao reprezentativni primer loših tekstova izdvojiću izjavu Borisa Abramovića koji je jedan od retkih koji je ispratio sva tri koncerta, ali ipak nije uspeo da kaže ništa više od puke statistike. Neverovatno mi je da svi novinari sa ove strane ističu kako su mnogo puta pisali o Repetitoru i kako više nemaju šta da kažu. Pa za kaj kurac vas onda čitamo? Ako istim ušima slušate Repetitor sve ove godine, to znači da ih niste puštali dovoljno glasno, jer makar nešto bi se do sada promenilo. U to ime prilažem moj prvi tekst o Repetitoru i pozivam sve koji pišu o svirkama da iskašlju to novinarstvo kojim su gegovani i da se razmašu malo, rokenrol nije ekonomija, ne traži potpunu objektivnost i suvoparan ton kojim svi govorite istovetno. Ovo je priča o svima nama, a ima nas puno na ovoj strani koji čitamo šta pišete i voleli bismo kada biste bili malo manje politički korektni, a mnogo više subjektivni i iskreni.

Uskoro i ostali tekstovi iz triologije sa ove turneje.

_____________________________________________

P.S. Da šešir moj piše još bolje, ostavite komentar, primedbu, osudu ili pretnju u komentarima ispod teksta (ne treba nam vaša mejl adresa, upišite šta ‘oćete).

Ako želite da podržite šešir moj da opstane dovoljno dugo kako bi pisao o muzičkoj sceni, možete nam donirati ulaznice za koncerte, žene, vutru, cigare, slatkiše ili mesečne donacije preko Patreon kampanje. Ako biste da me častite pivo, možete to da uradite virtuelno ovde.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download