• Некатегоризовано
  • 0

Zlatni album

Prošlo je više od tri meseca od trenutka kada sam u digitalnoj verziji dobio „Sunovrat“, drugi album niškog benda „Igralom“. Već sam poznat po tome što kasnim sa tekstovima, posle deset dana pišem o svirkama koje su prošle, razvlačim sa objavljivanjem, nekad zbog obaveza koje mi obezbeđuju egzistenciju, a mnogo češće iz lenjosti. Ipak, u slučaju ovog albuma, razlog što tek sada objavljujem recenziju nije nijedan od navedenih.

igralom 2

Najmanje mogu da govorim o muzici koju najviše slušam. Prošle godine sam potpuno odlepio za albumom „Sno Sna“ benda „Seine“; mesecima sam ga vrteo na plejlisti, da bih se konačno skinuo tek posle svirke u Novom Sadu. Iako sam ga smatrao za album godine, osim u kratkom osvrtu na Heličerijevoj listi najboljih izdanja za 2017-tu godinu, nisam napisao ni reč o njemu.

Isti problem sam doživeo i sa „Sunovratom“. Cilj svake moje recenzije je da donesem bilo kakav zaključak o muzici koju slušam, ne nužno vrednosni sud, već nekakvo uobličeno lično mišljenje ili makar moguće tumačenje. I posle meseci svakodnevnog slušanja, pred „Sunovratom“ ostajem nem, ne zato što ne znam šta bih rekao, već imam i previše utisaka, previše ličnih doživljaja i još gomilu nepoznanica kroz koje nisam uspeo da se probijem. Ovaj album me je prevaspitao, i to sa par dobrih šamarčina, pa, pomalo postiđen, moram da priznam da nemam nikakav odgovor šta je „Sunovrat“.

igralom naslovnica

naslovnica albuma; dizajn: Manja Lekić

Kada sam ga poslušao prvi put, bio sam uveren da mi je sve jasno, na keca sam osetio taj neponovljivi gruv basa, gitare i bubnja koji neguju još od prvog albuma „Pogrešna poznanstva“, s tim što je on na ovom izdanju još dublji, mističniji, što su mnogi povezali sa afričkim uticajima. Nisam nikakav poznavalac saharskog rokenrola, ali znam da nigde u svom okruženju nisam čuo ovakav zvuk. „Igralom“ je jedini koji stvara muziku uz koju morate da se pokrećete, a nema uputstva kako igrati, kako se voziti na tom talasu masnih bas linija, psihodelične gitare i rasparnog bubnjarskog gruva koji se neprestano menja.

Sa svakim sledećim preslušavanjem, padao sam sve dublje u sunovrat njihove muzike, bez mogućnosti da se uhvatim za makar jednu pesmu i od nje napravim sebi objašnjenje zašto sam toliko oduševljen ovim albumom. Zapravo, prva stvar koja me je uhvatila i od koje sam krenuo da dubim po „Sunovratu“ je „Omotač“. Mislio sam da ću uspeti da dođem do srži, skidajući sloj po sloj pesama, ljušteći „Igralom“ dok ne dođem do odgovora, ali to se pokazalo nemogućim, jer što se više trudim – više sam i gladan, kako kaže jedan stih iz ove pesme. Priznajem da sam uživo u tom osećaju bespomoćnosti, retko kada naiđem na album koji uspeva da me tako sabije u šešir moj i ne dozvoli egu da se oglasi, jer mu je jasno da postoji i nešto veće od njega, ma koliko to nemoguće izgledalo.

Žao mi je, draga, tako mora biti
Ja sam čovek koji se lakše prazni no puni
teže prihvata i lakše se buni

Žao mi je, draga, sve to mora zriti
umrećeš sa sobom nikad nećeš drugo biti
Bolje ljuštura no u tuđem se skriti

Komplikacije su se produbile kada sam počeo da priviđam veze između pesama i stvarnosti koja me okružuje, pa mi je doživljaj pesme „Čvor“ ostao obeležen pucnjem Stojanke Stojanović i mrtvim telom inverstitora koje je ostalo na ulici.

S metkom joj je stiglo pismo
A u pismu par obeshrabrujućih reči
Neko želi da spreči
To što ona živi
Na spratu kuće bez spratova

I siguran sam da pesma nema nikakve veze sa ovim događajem, ali u tekstovima Dimitrija Simovića se odigrava jedna paralelna realnost, a u njoj se ogledaju naši životi i svako vidi ono što nosi u sebi, makar izokrenuto. Čvorovi su nezgodni za razbijanje, pogotovo kada kreneš da kopaš po tekstovima. Nije ni čudo da se Srđan Strajnić zaneo u njihovim tumačenjima kad tekstovi pesama nisu nigde objavljeni pa je slušalac primoran da se rve sa pesmama, ali kad u njima nađe neki stih ili reč, to otkriće je slušalačka „eureka“ i povod da se bez odeće protrči ulicama. Jedna od takvih reči koje sam otkrio baš u ovoj pesmi je glagol „čvoriti“:

Ludilo
Verovanje u sebe
Čvori se u srži

igralom komentari

pridružujem se apelu iz Jutjub komentara

Već sam u jednom tekstu pomenuo bogatstvo vokabulara kojim Simović raspolaže, ali sam tu pre svega mislio na njegov solo projekat „Dimitrije Dimitrijević“. U „Igralomu“ je to još izraženije jer nikada ne biste očekivali od ovakvog alternativnog, rokenrol benda da u svojim pesmama ima reči poput „solarijum“, „hladnjača“ ili sintagme „deaktivirani ljudi“ ili „socijalni disbalans“. Takav vokabular i motivi se pre očekuju od nekog repera, ali Simović uspeva da prevaziđe to prvo značenje i da u svojim poetskim slikama napravi potpuno nov doživljaj. Dragana Erjavšek je to odlično definisala u svom tekstu zapažanjem da tekstovi poseduju „izuzetnu sposobnost da poetizuju nepoetsko“.

Njen tekst je još jedan od razloga što sam toliko odužio sa svojom recenzijom, jer njeno tumačenje pesme „Reka“ me je potpuno porazilo, tada sam još verovao da sam našao neki odgovor, a onda je njeno razumevanje ove pesme poremetilo ceo koncept i znao sam da ću morati sve ispočekta, jer mi je bilo jasno da sam opet propustio toliko toga. Pokušavao sam da „prepisujem“ iz tuđih recenzija, ali mi ni one nisu davale neka nova objašenjenja, svi su se pozivali na važnost producenta Krisa Ekmana (Chris Eckman), kojeg sam na kraju morao da guglam da bih uvideo da je njegovo ime vrlo uticajno u tom „world music“ žanru, pa otud i poređenja sa afričkim zvukom, ali to nije bio odgovor šta je album „Sunovrat“, šta se krije u njegovoj osnovi, o čemu zapravo govori.

Zbog pesme „Jedan“ činilo mi se da je na ovom albumu stvarnost na neki način mitologizovana, oneobličena iščašenim pogledom ovog benda. U njoj se eksplicitno pominje upotreba tehnologije, uticaj medija, a ponovo se aktivira tema „ukradenog vremena“, odnosno ljudi koji vam oduzimaju životnu snagu i vreme, o čemu su nešto rekli i na prvom albumu, baš u pesmi „Pogrešna poznanstva“. „Jedan“ je obeshrabrujuće obraćanje, skoro provokacija koju Simovićev glas upućuje drugom licu, možda slušaocu, nazivajući ga zaludnim, ismevajući stavove generisane iz haosa lažnih vesti i izvitoperene društvenosti socijalnih mreža. On je toliko sugestivan da korim sebe svaki put kad prepoznam da sam „lovac na tuđe vreme“. Takav stav može sebi da dozvoli samo bend koji je iz totalnog andergraunda Niša uspeo da se probije na sceni i postane poznat u celom regionu, dobivši pohvale kritike i na ovogodišnjem „MENT festivalu“, istaknuvši se među gomilom drugih bendova, a kao jedini iz Srbije. Zajeban je andergraund, a pogotovo niški, koji je ukopan za još nekoliko metara ispod radara centralizovane kulture. Baš zbog toga „Igralom“ može da bude nerazumljiv, jer mi ni ne znamo šta se sve krije u tom Nišu gde se lobanje već vekovima hlade uzidane u kulu.

Postoji i „Mehanizam“, ali ja ga ne razumem, odnosno ne mogu da prodrem u njegov sistem i da ga protumačim. Ovakve pesme ne možete da skinete, nema tabova i „how to“ video klipova u kojima vam neko objašnjava kako da svirate ovakvu stvar. Ostavljeni ste na milost mehanizmu koji vas uvlači u sebe, polako se razvijajući, da bi vas neočekivano, kao ono pseto koje ujeda iz potaje, zdrobio pod svojom snagom.

Jedino blizu odgovora što sam našao i čega se držim kao utešne nagrade je pesma „Zlato“ i mogućnost da je ceo album zapravo nekakva alhemijska formula za menjanje stvarnosti, nešto što samo ova tri maga iz „Igraloma“ mogu da kontrolišu. Ova pesma je singl kojim su vrlo uspešno najavili album, ali tek u kontekstu ostalih 7 pesama možete da uvidite značaj onog svedenog dizajna Manje Lekić, moguću simobliku geometrijskih oblika na naslovnici, kao i simboliku svih onih životinja i detalja koji se pojavljuju u spotu. Od uvodnog dela u kojem Simović našamara bas liniju, pa do onog probijanja kroz katalog predmeta koji se presijavaju u zlatu, pesma vas vodi kroz alhemijsku jednačinu i previranje iz jednog stanja u drugo.

Takav osećaj sam imao i za pesmu „Zvezde“, pogotovo posle onog stiha moraš da znaš svoje mesto. U pola kompozicije sve se uspori, kao da ste probili atmosferu i izašli u bestežinski prostor kosmosa gde se samo zvuk činele daje takt po kojem plivamo kroz svemir, a trougao se širi i kraci se udaljavaju jedan od drugog, dok Mladen Marjanović draži gitaru, tera je da grca u prigušenim tonovima, a onda se razmahne u distorziji kao da smo uleteli u čitavu kišu meteora. I mada su zvezde nad nama, čini mi se da je upravo ova pesma ta koja nas uvlači duboko u „Sunovrat“, obrćući perspektivu putovanja. Možda je to samo moj trip, ali sa razlogom je tako, jer svakakve ideje vam dolaze na um kada dugo slušate ovaj album. Da parafraziram onaj često rabljeni citat: ako predugo osluškujete ponor, ponor počne da odzvanja u vama, a upravo to mi se desilo sa „Igrlomom“ i to je možda najintezivnije muzičko ikustvo koje sam imao do sada.

Zasigurno, „Sunovrat“ je odneo zlato za album 2018-te godine. Do skora sam bio jedini koji tako misli, ali je nedavno izašla preporuka na Muzika.hr gde se ovaj album stavlja na vrh liste regionalnih izdanja, mada meni ni to nije dovoljno, jer ono što je meni najbolje, tvrdim da treba da bude najbolje za sve, pa bih „Sunovrat“ proglasio albumom godine u svim zemljama i univerzumima. Zbog toga mi nisu jasne ocene koje su izašle na drugim portalima, Marko Podrug ga je ocenio 9/10, Dragana sa 8,5/10, a Muzika.hr u svojoj recenziji sa 4,5/5. Šta je to konkretno što je falilo ovom albumu da on nije 10 od 10? Jedino je Đorđe Reljić opravdao svoju ocenu (4,3/5), zamerivši albumu što nema hit, što je istina, jer u slučaju „Igraloma“ ne postoje hitovi, nećete naći jednu pesmu koja će postati uvodna špica serije na RTS-u, sumnjam da ćete ih čuti na nekoj top listi nedeljih hitova. Pesme sa „Sunovrata“ ne mogu da se porede u tom kontekstu, to nisu potrošne pesme za instant konzumiranje, već elementi jednog umetničkog dela, jednog remek dela u formatu albuma od 44 minuta.

igralom vinil

mast hev za kolekciju i muzej rokenrol novinarstva

Album je izašao nakon promene bubnjara, a ja još nisam uspeo da ih uhvatim uživo od tada, zbog čega sam se odlučio na još jedno putovanje u Zagreb gde će Igralom, u petak, 14-og decembra, napraviti promociju „Sunovrata“ u KSET-u. Jebi ga, nisam uspeo da ih uhvatim u Nišu, a bliži se kraj godine, moram da uđem u 2019-tu sa malo jasnijim objašnjenjem zašto sam toliko otkinuo na ovaj album, u suprotnom neću moći da slušam ništa drugo dok konačno ne prodrem u suštinu ili se potpuno ne izgubim u tome (što se čini kao mnogo izvesnija budućnost).

Preporučujem ovaj album svima koji se ne plaše kosmičkih putovanja kroz imaginaciju, jer „Igralom“ nije ni nalik na druge bendove, a „Sunovrat“ je zlatna mera njihove unikatnosti. Navucite se na ovaj album, bez zadrške, ko zna šta ćete otkriti u njemu, a i u sebi.

_____________________________________________

P.S. Da šešir moj piše još bolje, ostavite komentar, primedbu, osudu ili pretnju u komentarima ispod teksta (ne treba nam vaša mejl adresa, upišite šta ‘oćete).

Ako želite da podržite šešir moj da opstane dovoljno dugo kako bi pratio i pisao o muzičkoj sceni, možete nam donirati ulaznice za koncerte, žene, vutru, cigare, slatkiše ili mesečne donacije preko Patreon kampanje. Ako biste da me častite pivo, možete to da uradite virtuelno ovde.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>