Zlatibore, vipra spravu

230 i nešto kilometara od Studenjaka do Zlatibora prolaze mnogo brže ako je na plejlisti novi Kendrikov album, a na glavi šešir, pa iako sam suvozač, ne moram da brinem dok ortak gazi crnog opela. Svi znaju da sam ljubitelj visine, ali ipak do sada nisam išao namenski na Zlatibor, osim onomad sa Park festa. Uvek mi se činilo da je to planina rezervisana za gastrabajtere i bogate đilkoše kojima je glavni provod da spucaju kintu na skupe hotele i jeftine suvenire, ali spisak najavljenih bendova koji će svirati na petom po redu Hilz Ap festivalu (Hills Up festival) naterao me je da se iscimam do tamo, a još veća motivacija mi je bila kada sam dobio potvrdu da mi je odobrena novinarska akreditacija. Taj novinarski deo sam odužio u tekstu za Heličeri, pa ga preporučujem svima koje zanima sažet „novinarski“ izveštaj, a one koje zanima šta sam slušao, a šta mi se desilo molim za trenutak pažnje, jer upravo se uparkiravamo u auto park „Zlatibor“, zvanični kamp festivala.

WP_20170714_14_38_28_Pro

foto: A. Kane

Inače, ovo je prvi put da sam dobio akreditaciju kao slobodan rok novinar, kako sebe predstavljam. Do sada sam se obično pozivao na Heličeri, „kulturni webzine koji prati zvuk, sliku, strip, film…“ , a ovo je premijerno prijavljivanje kao autor bloga „Šta slušam, a šta mi se dešava“. Pošto ni sam nisam verovao da će se to desiti, već sam bio kupio kartu za tri dana kampa (3000 din), a ortak je kupio ulaznice za sva tri dana festivala (1200 din po ulaznici). Mejl od festivala je stigao dan pred polazak, pa je ovo bio dupli zajeb, jer ne samo da sam puk’o kintu za kamp i ulaznicu, već smo i bespotrebno kupili ulaznice na festival. Problem je u informaciji: na sajtu i dalje piše da „KAMP karta po ceni od 3000 din uključuje mesto u kampu na 3 noći za dve oseobe sa svim taksama“, a nigde se ne kaže da sa je to ujedno i ulaznica za te dve osobe za sva tri dana festivala (a i ne radi im link za onlajn kupovinu). Da smo imali to u vidu, uštedeli bismo kintu, a i ne bismo imali raspravu na putu do Zlatibora o tome kako smo previše platili ovu zajebanciju i da bi bilo bolje da vredi.

Takva ulaznica, u koju je uključen i kamp i festivalska ulaznica za dvoje za sva tri dana, zaista vredi te pare. Bio sam u mnogim kampovima, na raznim festivalima, a i na turističkim destinacijama, pa mogu da potvrdim da one 3 zvezdice za kvalitet kojima se hvale zaista jesu tu sa razlogom. Kamp je na odličnoj lokaciji, sastoji se iz jednog dela koji je u šumarku i jednog koji je na čistini, a između njih su pomoćni objekti u kojima su kuhinja, muška i ženska kupatila i velika prostorija za ručavanje. Kuhinja je potpuno funkcionalna, ima zajednički frižider, a da sam bio pametan, poneo bih neku manju šerpu da kuvam pastu, jer je čak i meni, koji pomalo patim od te italijanske opsednutosti kuvanjem i ambijentom u kuhinji, prijalo okruženje i mogućnosti. Kupatilo je taman, kao u prvom bloku Studenjaka, ima sve što je potrebno, redovno se čisti i snadbeva. U toj prostoriji za ručavanje nalazi se desetak stolova, a vaj-faj mreža je otvorena. Dakle, idealan kamp, pogotovo ako ne platite ulaznicu i samo se uparkirate, kao što smo mogli i mi da uradimo, da smo znali. U kampu ne postoji nikakva jasna organizacija, sve funkcioniše, ali vi kao posetilac kampa nemate pojma ko šta radi i kome da se obratite za informacije. Takođe, istina je da u kampu postoje priključnice za struju, ali su onog američkog tipa sa tri ulaza, a ne postoji mogućnost da vam daju priključak, niti bilo ko zna išta o tome. Telefone smo punili u kuhinji. Niko ne proverava da li ste se smestili, ko ste i gde ste, što znači da je ta kamp ulaznica gotovo nepotrebna, pa time je i njena cena previsoka.

WP_20170714_11_28_02_Pro

home sweet hom; foto: A. Kane

Naravno, ovo smo saznali tek kasnije, jer u trenutku kada smo mi razapeli naša dva šatora, u šumarku ih je bilo još tri-četiri. U drugom delu kampa, na toj čistini bez drveća, bilo je okupljanje ljubitelja folksvagena, pretežno buba i onih hipi kombija, pa sam obećao sebi da ću ih sutra razgledati. Disao sam iz sve snage, punim plućima, gutao sam svež zlatiborski vazduh pripremajući se za prvu buksnu tog dana. Gde god bih se okrenuo, sve se zelenilo, pa me je ta prva sprava, tanka kao igla četinara, dobro zavozala. Prijao mi je ovakav pogled posle meseci betona i nepodnošljivo vrelih dana u Studenjaku. Ortak i ja smo se složili da je ovo idealan način putovanja i kampovanja – u automobil možemo da ostavimo sve suvišne stvari i da zaključamo vrednosti, a odatle sve možemo da dohvatimo laganom šetnjom, jer Tić polje, gde se održavao festival, nije dalje od 200 metara uzbrdo.

Možda je trebalo da požurim na festival kako ne bih propustio prve izvođače, ali ortak i ja smo već ušli u neke priče i nije nam se dalo da izađemo iz kampa sve dok se nije smračilo. Stigli smo na festival dok je nastupao Harlekin. Osluškivao sam šta radi bend na bini, ali nekako sam ostao ravnodušan, zvuk me nije zaokupio, pa sam sa ortakom zaseo u pozadini poljane. I dalje nas je vozila euforija što smo pobegli iz prestonice i došli na Zlatibor, jer ovde je duvao vetar i blejali smo u duksevima i pantalonama, a do jutros sam se kuvao u sobi, ležeći pod ventilatorom samo u gaćama. „Biće nam hladno noćas… Moraćemo da nađemo neke ribe“, rekao je ortak i potpuno sam se složio sa njim.

kkn

foto: Remix Press

Mogućnosti za ostvarenje ove ideje su postale vrlo otvorene, jer u publici koja prati Kandu, Kodžu i Nebojšu plešu najlepše alternativne cure koje možete da sretnete na rokenrol koncertima. Istina je da je to jedan od razloga zašto ne propuštam njihove svirke, ali ne i najvažniji, jer KKN sam čuo u najrazličitijim varijantama, u starim i novim postavama, na festivalima i koncertima, od istorijskog nastupa u Studenjaku, preko onog u Valjevu gde sam se zakačio sa nekim skinedima, do poslednjeg na kojem sam bio – u Elektropioniru, tokom Kontakt konferencije. Ovaj bend ima izuzetnu živu svirku, a njihovi koncerti su zaista magični. U mnogo čemu je to zasluga Olivera Nektarijevića, njihovog frontmena, jer on svojim nastupom i pričama između pesama gradi posebnu atmosferu za svaku svirku. Bio sam na mnogo njihovih svirki ali se ne sećam da sam ikada čuo da je bacio istu foru. Mislim da je to do trenutka, Oliver uspeva da se poveže sa slušaocima i na njemu se vidi kada ga radi energija koju dobija od publike. Zbog toga se čini da im je broj publike pred kojom sviraju nevažan, jer bitno je da postoji veza, a to se na Zlatiboru zaista desilo.

kkn 2

foto: Remix Press

Priznajem da me već neko vreme KKN ne radi svojim albumima. Naravno, na svakom od njih postoji pesma koja je hit i koju mogu da zapevam bez razmišljanja, ali novi albumi, u poređenju sa starima, pate od nedostatka smisaonog koncepta. Pesme previše liče i sam žanr u kojem su se muzički zapetljali počinje da se troši, pa ti novi hitovi ne mogu da pariraju onim prošlim. U živom nastupu to skoro da uopšte nije važno, jer kada ste na koncertu Kande, Kodže i Nebojše, onda ste u njihovoj priči u potpunosti i možete ili da ih kapirate ili da odjebete. I priznajem da sam pevao pesme koje me inače nerviraju i zbog kojih mislim da im je opao kvalitet, urlao sam razbijeni, ali slobodni i izgovorio sam sve je stalo u rokenrol, iako se ni malo ne slažem sa tim, ali njihov živi nastup je uvek toliko ubedljiv i jak da se potpuno prebacim u emociju i ideju koju ostvaruju pesmama.

Vrhunac njihovog nastupa bila mi je nova verzija pesme „Štas to pojo“, jer mi se svideo način na koji su staru stvar reciklirali i od nje napravili novu, koncertnu verziju koja će da živi na svirkama i zbog koje ću, kao zbog onog prelaza pred trenutak slabosti u „Danas nebo silazi u grad“, dolaziti na svirke KKN-a dokle god ih budu održavali.

kkn 3

foto: Remix Press

Za mene glavno ime festivala bio je Goran Bare. Nikada do sada nisam slušao Majke uživo i radovao sam mu se kao dete, mada nisam imao pojma u kojoj verziji sada nastupa i šta je novo izbacio posle „Teških boja“. Ortak i ja smo se bili uštekali u Šuma stejdžu da iscimamo po par dimova pred Majke, pa kada se na bini pojavio Bare, osetio sam onaj udarac adrenalina i dobar rad domaćice kako me dižu u stratosferu. Bio sam tu, konačno sam ga video, živu legendu, jednu od retkih, pravih rokenrol ikona sa ovih prostora. Bio je tu, na bini, u hristolikoj pozi, pevajući „Grešnika“ bolje nego svi snimci koje sam ikada poslušao.

– Majke, brate! – viknuo sam ortaku na uvo i bacio šešir u vazduh.

Majke su pržile, a Bare je plesao u svom fazonu, imitirao je matadora mašući crnim šalom, izgledao je neverovatno, prosto nerealno, jer da ne znate ko je i da ga vidite na ulici, nikada ne biste očekivali onoliko energije od takvog tela. Ali to je on, Goran Bare, živa legenda, ikona rokenrola sazdana po našem liku, jer sve ono što želimo od rokenrola – Goran Bare je već uradio.

Majke

foto: Remix Press

Za Majke sam, zapravo, prvi put čuo od Olivera, govorio je za neki intervju i među uzorima je pomenuo i Majke. Guglao sam tada i naleteo na njihov živi anplagd nastup u Tvornici, u Zagrebu. Jeb’o te, kakav koncert, nisam se skidao sa njega danima, na Tjubu bih gledao video snimak, a u šetnji bih slušao audio zapis. Ne znam za koncert na kome je publika bolje zvučala od tog iz Tvornice. To je Baretova zasluga jer on uspeva, nekom vradžbinom ili talenom, da okupi ljude oko iste ideje, da ih podstakne da pjevaju iz sve snage i da drže ritam tapšanjem. Tako je bilo i na ovom koncertu, što se najbolje moglo osetiti tokom pesme „Budi ponosan“. Bare ju je najavio rekavši da ima 52 godine i da nam poručuje da budemo ponosni, a onda nas je bend oduvao. Za mene je trenutak katarze nastupio u prelazu sa refrena na onaj sporiji deo. Sanjao sam taj trenutak, zamišljao sam ga svaki put kada bih je čuo, jer to je jedan od najboljih tekstova ikada. Doživeo sam ga, bio je pravi, vredeo je sveg cimanja, vredeo je dosadašnjih godina života, jer bio sam tu i među istinskim fanovima ovog benda pevao sam sa Baretom:

Ja sam velika zemlja
S divnim krajolicima
U meni je kralj
Sa svojim podanicima
Negdje duboko
Se dešava nešto
Valja se kamen
Mala bića ga guraju vješto
Obećanja dižu na svakom zidu
Nešto se dešava imaj u vidu
Prokletstvo je bilo nad
Srcem svakim
Zašto je tako želim da shvatim
Ne vjerujem u ono što je daleko od mene
jer ubija vrijeme, jer ubija vrijeme.

Majke, brate. Čak i da Bare nije to što jeste, upadljivo je kakvi su to profesionalci. Kako samo zvuči taj bend! U rokanju vas polome, u baladama istope, a Bare vam je sve vreme pred očima i drži ceo nastup tako da ne možete da skrenete pogled. Zbog problema sa zvukom na bini, pevao je sve vreme sa kažiprstom u uvetu, držeći ga kao pištolj uperen u glavu. Dok su svirali Fantastičnu vatru, ortak i ja smo u masi završili onu iz šume, pa mi je Bare sve više ličio na sveca, pokrivao je lice i razapinjao ruke u krst. Bio je poput rokenrol Isusa koji je preživeo sve kušnje i sada se pokazao pred svojim vernicima.

majke 2

foto: Remix Press

Nastup se zahuktavao pred kraj, svirali su sve brže stvari, Putujem, Zbunjen i ošamućen, Iz sve snage, zagrejao sam se od atmosfere i urlanja stihova hvala ti, živote! Kolektivna eksplozija je nastala kada su zasvirali „Teške boje“, njihovu najkomercijalniju pesmu, koja mi je zbog onog spota i opšte euforije među rajom,  najmanje draga, ali i dalje je vrhunska pesma, što se najbolje oseti na koncertu. Majke su keva, čak i kada vam se smuči pesma koju ste čuli milion puta, ona nije ista kao kada je doživite u njihovom živom nastupu. Završili su svirku pesmama „Vrijeme je da se krene“ i „A ti još plačeš“.

Trebalo mi je vremena da se saberem, šta sam upravo doživeo, sav adrenalin i nenormalna euforija su me vozili da sam morao da odem u bektejdž i vidim Bareta van bine. Inače izbegavam da odlazim u bekstejdž i smaram muzičare, poštujem njihovo vreme i pravo na privatnost pred nastup, a i skoro da ne pijem alkohol, pa mi nije interesantno ni besplatno pivo koje mogu da konzumiram tamo.

Možda ću se kajati što mu nisam prišao i rekao ono što osećam i mislim o njegovoj muzici, ali kada sam ga video bez mikrofona, dok korača po zemlji kao običan čovek, osetio sam ogromno poštovanje prema njemu i nisam mogao da mu priđem. I šta sam uopšte mogao da kažem takvom čoveku? Ne mogu ni da zamislim kroz šta je sve prošao i progutao da bi danas te pesme zvučale tako, jer iz njega ne izbija samo okorela glaščina, već i čitava životna istorija koju je sačuvao u muzici. Svi mi želimo da se slikamo sa istorijom, ali pitati takvog čoveka za fotografisanje, da bih kasnije to okačio na instagram da mi ljudi lajkuju, ravno je svetogrđu. Najbolje što sam mogao da uradim je da mu pružim ruku i dodirnem ga, kao vernik na hodočašću, jer njemu ne treba ništa od toga što bih mu rekao, nikakva pohvala i ispovest; on crpi iz sebe, a sa Majkama porađa najbolje pesme rokenrola i to je jednostavno tako.

Posle orgazmičnog osećaja koji su mi pružile Majke, sve drugo je postalo nevažno, pa sam na pola uveta slušao šta rade Keltsi (Orthodox Celts). Ranije sam odlepljivao na njihove svirke i za svaki Dan svetog Patrika išao sam da se gazim sa drugim fanovima u šutkama, ali sada sam bio ravnodušan. Sviđalo mi se kako izgledaju na bini, sedam ljutih seltika, svi uparađeni i skockani, pogotovo Aca Seltik, sa rokabili frizurom i fino krojenim odelom. Svideo mi se momenat kada je zasvirao gitaru u tandemu sa njihovim gitaristom, ali ceo nastup mi je bio negde u pozadini, jer me više nije vozio taj fazon, pa sam ostatak večeri proveo zamajavajući drugaricu devojke koju je muvao moj ortak. Njih dve su došle stopom iz Bijeljine, nemaju momke, a nemaju ni gde da spavaju večeras, jer to nisu isplanirale. Ubeđujemo ih da je sasvim u redu da dođu kod nas u kamp. Keltsi gruvaju „The Celts Strike Again“, ali nema onih juriša kao na Bir festu, samo jedna limenka preleće iz pozadine i pogađa mog ortaka u glavu. Devojka ga teši, pa se uskoro ljubakaju, a njena drugarica i ja se gledamo belo – očigledno je da nema hemije.

Aca Seltik

foto: Pris

Ateist Rep (Atheist Rap) dočekujem zavaljen u lejzi beg. Ortak je već zapalio sa svojom devojkom, a njena drugarica se izgubila negde, pa mogu u miru da gustiram cigaru dok Ateisti lože masu. Ni oni me ne pogađaju, sve te pesme o pivu i napijanju su mi dosadne, čekam „Godinu kulture“, pa da idem da spavam. U tom iščekivanju spontatno se upoznajem sa jednom od volonterki festivala, rekla mi je ime, ali zaboravljam ga istog trenutka, iako pomišljam kako bih morao da je nađem na fejsu. Studira opštu književnost i ukratko mi objašnjava kako se festival razvija i koliko mladih je uključeno u njegovu realizaciju. Poziva me da dođem u Dino park, uvaljuje mi flajer, na ulaznicu za festival dobijam besplatan spust zip lajnom. Kaže mi da mogu da je cimam za sve što mi treba, a baš kad pomislim da je pitam za broj telefona ili neki drugi kontakt, Ateisti pevaju: „U godini kulture sunce lepše sija“. Iako jako volim devojke sa književnosti, ipak više volim kako me pojedine pesme rade, pa me ova stvar baca u neka sećanja kojima se prepuštam, a onda odlazi. Obećavam da ću sutra doći u Dino park.

Vratio sam se u kamp oko pola dva. Iz šume je dopirao zvuk elektronike, a iz ortakovog šatora dahtanje. Zavukao sam se u svoj šator i na slušalice pustio Majke da me uljuljkaju u san.

____________________________________________________________________________

P.S. I sa ovim tekstom kasnim, ali to je zato što sam čekao fotografije od HillsUp festivala kako ne bih morao da koristim tuđe bez dozvole (sori Remix Press i Pris). Kao što vidite, nisam ih dočekao.

PP.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje, novac trošim na ploče, albume i ulaznice. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Ako vam se tekst ne sviđa, imate pravo da prokomentarišete i ukažete na greške ili me jednostavno popljujete. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download