Život počinje u 30-oj

Bio mi je rođendan. Samo kažem. Nisam dobio ploču koju sam priželjkivao, ali sam izduvao po svećicu za svaku godinu koju sam dao rokenrolu.

Od kada sam prvi put video naslov petog albuma beogradskog benda „Darkwood Dub“, zamišljao sam ovaj trenutak: cigare, slušalice i „Život počinje u 30-oj“, od početka do kraja.

Dugo ga nisam čuo. Kad se uželim Darkvuda, obično zavrtim „Elektropionir“. To je album koji me je navukao. Mada sam nepoverljiv prema svom pamćenju, još uvek se sećam večeri kada sam prvi put čuo pesmu „Pustinja“. Tom pesmom sam postao fan benda, iste te noći, u Pančevu, negde oko ponoći, pre dobrih deset godina.

„Život počinje u 30-oj“ je izašao 2002. godine, dakle pre sedamnaest godina, a i dalje zvuči kao da su ga sinoć okačili na „sve muzičke platforme“. Nakon garažnog zvuka sa prvog albuma „Paramparčad“, preko uticaja daba na albumu „U nedogled“, sve do kraja devedesetih i „Elektropionira“, „Darkwood dub“ je pratio osećaj i svoja interesovanja, tražeći nove izraze i prenoseći u muziku duh vremena. Ono što su načeli u „Elektropioniru“, „Život počinje u 30-oj“ je zaokružio u produkcijskom, sadržajnom i autorskom smislu.

Slušati ovaj album sa ovoliko godina u šeširu ravno je ekstazi. Mislio sam da neću preživeti ono proleće u Kadisu pre tri godine, ali evo me, lagano koračam po raskopanom gradu, zavozan „Vrtlogom Vira“. Mislio sam da će me okean progutati i da se nikada neću vratiti u Španiju, ali evo me, pripaljujem dok hodam kraj guste žičane ograde u nekadašnjem Beogradu, a na koži mi je i dalje sunce iz Palme de Majorke. Priznajem da sam pomišljao da ostanem tamo, ali, što kaže Cobi, „preko nije moje“, mada nigde nije moje, nigde nije ničije i to vam kažem ja, (ali možete da kažete da ste čuli od Cobija).

Kao da se nikada dogodilo nije.

Trideset godina u šeširu, a i dalje mislim da je muzika najvažnija tvorevina koja postoji na ovoj planeti (a mogu da se kladim i u univerzumu) i sada, više nego ikada, želim da budem onaj koji će je beležiti i izučavati, spreman na sve što takav život nosi. Pustiću bradu kao Darvin, kupiću godišnju voznu kartu i krenuću u obilazak lokalnih scena, naštimovan da nađem one najbolje.

Još pre tridesete sam naučio da život nije onakav kakvim ga predstavljaju na televiziji, a u tridesetoj sam shvatio da jebeno previše ljudi gleda TV i veruje u sve što im se govori. Imam ortaka iz Milanovca zbog kojeg sam morao da preslušam Cobija. Kad je bio kod mene u Novom Sadu tokom „Festivala uličnih svirača“,  vodio sam ga da čuje „Svemirka“. Pitao me je kako to da ima ovoliko ljudi, a da im niko ne jebe mater što su Hrvati. On nije imao pojma da je „Svemirko“ pokidao svirku u njegovom gradu, u „Ljubitelju“, o čemu sam pisao u jednom tekstu koji je nestao sa „Muzičkog džepa“. U njegovom svetu muzika je ono što ima najveći broj pregleda na naslovnici Jutjuba. U njegovom svetu, muzika je ono što se pušta u „Bonsu“, subotom uveče, kada se u klub u podnožju „Brda mira“ naguraju svi oni koji su do tog trenutka besomučno pili, zagrevajući se za zračenje koje će svojevoljno istrpeti do fajronta. U njegovom svetu, „DJ Drxi“ je glavni autoritet po pitanju muzičkog ukusa. I on i ja kažemo „muzika“, ali mislimo na vrlo različite stvari.

Iskrivljena slika malog ekrana
simulacija stvarnosti, laži, propaganda

Ne mogu da nabrojim od koliko sam sve ljudi i koliko puta čuo rečenicu: „Od pisanja se ne živi“, a ja poslednje tri godine života nikada ne bih doživeo da nije bilo ovog pisanja, ovih reči koje bacam za muzikom koju slušam, tešeći se da će tako makar nešto ostati sačuvano. Za koji kurac bih se cimao u Nikšić da nije bilo „Lake festa, za kaj bih išao u Zagreb da nije bilo Repetitora i Igraloma, kako bih stigao do Majorke da nije bilo „Sofafesta“?

karte

Deo moje muzejske arhive – ulaznice, putne karte, uspomene.

Teško je plaćati račune od pisanja, a nije lako ni živeti po tuđim gajbama, seljakati se po gradovima, banjavati ortacima u garsonjere sa izdvojenom kuhinjom, u dograđena potkrovlja bez klima uređaja, u podrumske prostorije bez grejanja. Nije lako, ali verujem da je vredno, jer od kada sam objavio prvu recenziju, pa sve do danas, muzika me vodi kroz život, spaja me sa kvalitetnim ljudima i pruža mi mogućnosti o kojima nisam mogao ni da sanjam.

Zaista, život mi je počeo u tridesetoj, jer sam ove godine uspeo da se zaposlim kao rokenrol novinar u redakciji „Sobakaistai da, uprkos ponavljanju i ubeđivanju drugih – živim od pisanja. Iznos koji trenutno dobijam je simboličan, ali makar je napredak u odnosu na ono ranije kada sam bio u minusu jer sam morao da plaćam putne troškove, smeštaj i hranu. Putujem skromno: vozom, retko stopom, najčešće preko aplikacije „Blabla car“. Smeštaj nalazim preko „Couchsurfing“ platforme, a hranu rešavam preko redakcije. To je iskorak, zar ne?

Uvek sam želeo da kažem kako „radim na procenat“, a sada to i mogu, jer u zavisnosti od broja pretplatnika na sajtu redakcije, tolika je i moja plata. Među „Sobakaistima“ postoji još nekoliko ogranaka: Deveti oblak (blog o stripu), 1000 reči za sliku (blog o fotografiji), a uskoro će se pridružiti i Astor Lajka sa svojim blogom o sviranju na ulici – „Busking around the world“, kao i „Makaze“, blog posvećen književnoj kritici. U redakciji je još nekoliko ljudi sa kojima se više ili manje slažem, ali svi zajedno radimo na zajedničkom cilju, a to je projektovanje jedne lepše slike sveta, pronalaženje smisla u ovom užasnom haosu i povezivanje ljudi u zajedničke akcije za opšte dobro. Više o tome možete da nađete na sajtu redakcije ili na bilo kojoj društvenoj mreži koju koristimo, a najbolje je da se prijavite na naš njuzleter, jer ćete tako dobijati najvažnije informacije na vreme.

Zahvaljujući „Sobakaistima“, i svim onim sjajnim ljudima koji su se pretplatili na naš sadržaj preko „Ko-Fi“ plaforme (pozivam vas ovim putem da nam donirate simboličan iznos i pridružite nam se učlanjenjem u fan klub), imamo mogućnost da probamo nešto novo, da pokušamo da ojačamo scenu i doprinesemo joj onoliko koliko je ona doprinela boljem životu ovde.

tumblr-cover

Maskota Sobakaista: Soby

Jedan od najboljih ulaza u gruv sačuvan je u pesmi „Baobab“. Posle onog poluminutnog, rascepkanog uvoda, koji zvuči kao eho iz svemira, cela stvar se spaja u jednu liniju i nastavlja da vozi, držeći u sebi onu početnu temu, nadovezujući se impresionističkim stihovima koji i danas opisuju ulice niz koje se spuštam ka reci:

Znaci pored puta
Bez mnogo smisla
Nakrivljene zgrade
Kilometri kabla

Imam trideset godina i vreme je da ispunim sebi jednu želju – postaću radio voditelj. Naravno, nećete me čuti na frekvenciji gde se puštaju „samo hitovi“, pa ni na „Dvesta dvojci“ poslednjem radiju na kojem se, među svim onim plesnjivim plejlistama, ipak može čuti i nešto novo. Možda me jednog dana pozovu tamo, kao što neke igrače otkupe za veće timove samo da bi bili lepi na fotografijama, ali ja ću živeti svoj san, biću radio voditelj na „Radio Dogvilu“, digitalnoj stanici „Sobakaista“, koja će uskoro biti pokrenuta na mixcloud platformi. Previše muzike mi prolazi kroz slušalice i ne stižem sve da napišem, a i sve mi teže padaju opisi bendova i pesama koje ne treba da čujete od mene, već direktno iz izvora, zato mislim da će radio emisija „Šta slušam, a šta mi se dešava“ popuniti onu prazninu između nove publike i vas divnih ljudi koji ste čitali do sada. I dalje ću objavljivati tekstove, recenzije, putopise, to će uvek biti noseći deo moje priče o muzici, ali će radio emisija proširiti prostor za rad i doneće sadržaj koji tekst ne može da prenese. U emisiji ćete čuti demo snimke, premijerna puštanja, intervjue, audio zapise sa lica mesta, a uz vaše komentare i sugestije, proširićemo mogućnosti ovog formata i zajedno ćemo stvoriti emisiju koja će biti u službi savremene muzičke scene. Rekao bih da je to moj poklon vama, ali to bi bilo licemerno, jer je ova emisija ostvarenje mojih želja.

Iako mi je adresa na Karaburmi upisana kao mesto stanovanja, uvek sam bio dođoš u Beogradu, nikada domaći, nikada Dorćolac. Nisam patio zbog toga, imao sam devojke iz tog kraja, budio sam se pored Bajlonija, skvotovao sam u Tadeuša Košćuška, prelazio sam prugu preko metalnog, pešačkog mosta na kojem je svaki lokalni reper snimio spot… Ali nedostaje mi Beograd, pogotovo onaj Beograd iz studentskih dana, autobus br. 79 i lagana, uvodna tema na gitari iz pesme „Dorćolac“. Zahvaljujući „Darkvudima“ i dalje volim Beograd i iščekujem njegovo oslobođenje, ali sam daleko od toga da učestvujem u bilo kakvoj revoluciji, jer ovo, kao ni bilo šta drugo, nije moje i nemam za šta da se borim. Sve do čega mi je stalo, sadržano je u muzici koju slušam i mogu da sravne ovaj grad, da ga razapnu na jarbole i rastegnu gondolama, ali ja ću uvek u sebi nositi one ulice kroz koje sam hodao dok sam iznova i iznova preslušavao album „Život počinje u 30-oj“, maštajući kako ću u tim godinama konačno uspeti, kako ću, ako ikada doživim toliko, biti glavna faca, apsolutni pobednik.

I sada sam ovde, sa trideset godina zguranih u šešir, i dalje lud za muzikom, i dalje naložen na domaću scenu. Zahvalan sam vam što ste i vi tu, sa druge strane, a nekad i pored, u masi, srećemo se na svirkama, pijemo iz iste flaše, pušimo na isti flop, razgovaramo o muzici i život nam je ipak lep, jer ga muzika koju slušamo čini takvim. Hvala vam, najiskrenije. Ma koliko bio egoističan, ipak želim da radim ovo još više i bolje, jer vidim da imam za koga. Jebe mi se za statistiku i čitanost na sajtu, ali se uvek osmehnem kad mi stigne izveštaj o pregledima, klikovima i interakcijama na društvenim mrežama. Nije mi to važno, ne marim za virtuelne brojke. Stalo mi je samo do onog osećaja koji imam kada sam na svirci sa vama i kada se osećam delom jednog boljeg sveta.

To je najveći poklon koji jedan šeširdžija može sebi da priušti.

_____________________________________________________

Za one koji ne znaju – ja sam Andrea Kane, rokenrol novinar, šeširdžija i član pokreta „Sobakaisti“. Svi tekstovi su moje autorsko delo i lično mišljenje do kojeg ne bi trebalo da vam bude stalo ni najmanje. Ako jeste, napišite svoj komentar ili podelite tekst sa virtuelnim prijateljima, jer ja ne trošim kintu na sponzorisane objave, a to je jedini način da dođem do veće publike.

Ako vam se baš mnogo sviđa kako pišem i na koji način pratim scenu, možete me podržati preko ko-fi platforme.

1 Odgovor

  1. Miloš Pistolić каже:

    Keep on rocking in the free world. ✌

Оставите одговор на Miloš Pistolić Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>