Zbogom, Miki

Ovaj tekst bi bio zaveden pod rubriku „Video Stop“, ali nikada ne bih bio takav šupak da vas zaustavim zbog ovakvog muzičkog videa. Apsolutno ne preporučujem da pogledate video, a kamoli da poslušate pesmu. Jedini razlog zbog kojeg ovo pišem je što sam do 16-og jula 2019-te godine bio veliki fan Mikija Solusa, a sada moram da mu kažem zbogom.

Ono što Vojko nije uspeo da proda, Miki Solus je. I na tome mu čestitam, jer ako već moraju da postoje idiotske pesme, neka makar dobro zvuče kao „Lubenica“ Lidije Bačić. Problem nastaje što je Miki uz pesmu prodao i svoj lik i delo, jer sve bi bilo savršeno da se on nije pridružio izvedbi. Pošto pratim njegov rad još od albuma „Muzika za djecu i penzionere“ (o kojem sam pisao detaljnu recenziju), obradovao sam se novoj pesmi i naseo sam na podvalu. Da nije bilo njegovog imena u naslovu, nikada ne bih čuo za pesmu i ostao bih u blaženom neznanju da postoji jedna Lidija.

Po komentarima ispod videa zaključujem da nisam jedini koji žali za svojih 3 minuta i sedam sekundi života, ali još više žalim za vremenom pre ove pesme kada me je Mikijeva muzika veselila, osećao sam je kao nešto pozitivno, luckasto i detinje. Sada mi sve to izgleda glupavo, jer njegov stil, koji je do sada vešto balansirao na ivici banalnosti, pod težinom Lidijine lubenice je potpuno propao u banalno. Možda bih i uspeo da suzbijem mučninu koju osetim kada čujem kako Lidija recituje svoj tekst kao kao dete koje čita pesmu o moru pred celim odeljenjem IV3, ali imam nula tolerancije na spotove u kojem su glavni sadržaj sise i dupe, makar oni bili i lično od autorke koja potpisuje pesmu, (ali ne muziku, niti tekst). Još kada u opisu videa vidim tekst pesme okićen emotikonima namenjen onom nepismenom delu publike, teško mi je da prihvatim da sam nasamaern.

Zaista mislim da to i nije toliki problem kolikim ga je predstavio Mislav Miličević u svom tekstu za Muzika.hr. Ne mislim da je strašno što se ovakva muzika snima, što to neko sluša i, još gore, što neko plaća ulaznicu za njen koncert. Lidija Bačić, kao i svi slični njoj, jeftiniji nego Lil Coin, imaju pravo da prodaju svoje telo kako god žele, a muzika je samo jedan od načina da se dođe do publike koja ne zna da na internetu postoji besplatni pornografski sadržaj, jer u suprotnom ne bi komentarisali Lidijin izgled već muziku. Ali samo je jedna Severina, najgledanija pevačica na Balkanu.

Ali besan sam što sam se upecao na naslov, na ime Mikija Solusa i što sam izneveren kao njegova publika. Potpuno razumem ekonomski aspekt ovakvog dila, dovoljno je pogledati brojke i shvatiti da je za deset dana ova muzička grozota pogledana podjednako puta kao Mikijeva najslušanija pesma „Pun kufer“ za proteklih pet godina, ali zar jedan Miki Solus, sprdač i glumac, nije mogao da smisli neko drugo ime, neku novu ulogu za ovakve poduhvate, zar nije mogao da bude neki Stipe Cajka i ponudi nam mogućnost da ime Mikija Solusa i dalje ostane nešto vredno, nešto što ne izaziva nagon za povraćanjem, susram i transfer krindža i blama kao onaj momenat kada se u pesmu uključi hor, horor klapa posle koje moram da prekinem pesmu, uveren da se na kraju videa neće pojaviti obaveštenje koje kaže – Sve je ovo zajebancija, Miki je i dalje kul.

Miki Solus

Ovako sam se izložio jednoj groznoj pesmi u kojoj je jedino refren ono što valja. „Lubenica“ bi bila savršena kada bi trajala petnaestak sekudni, koliko melodija za mobilni telefon, jer je prilično toksična i ne sme se slušati bez kondoma na glavi, pošto u suprotnom rizikujete da se zarazite. Da, refren je apsolutno zarazan, i znam da ovog leta neću moći da sretnem prodavca lubenica, a da mi u glavi ne krene neprijatni Lidijin glas „moja lubenicaaaa“. Ali ja ne tražim od muzike da bude zarazna, ne želim da mi se neka pesma zalepi kao virus gripa i zbog toga neću više dozvoliti da budem prevaren.

Žao mi je, Miki. Bilo je lepo dok je trajalo. Sećaću se sa setom poslednje svirke na kojoj sam te čuo. Nadam se da ćeš imati puno uspeha u daljoj karijeri i da će ti ova pesma pomoći da pridobiješ masu fanova poput Glorije Berger i sličnih njoj koji ne znaju da li im se neka pesma sviđa ili ne, dok im drugi to ne kažu u komentarima. Ali šešir moj si izgubio.

Bok.

_____________________________________________________

Za one koji ne znaju – ja sam Andrea Kane, rokenrol novinar, šeširdžija i član pokreta „Sobakaisti“. Svi tekstovi su moje autorsko delo i lično mišljenje do kojeg ne bi trebalo da vam bude stalo ni najmanje. Ako jeste, napišite svoj komentar ili podelite tekst sa virtuelnim prijateljima, jer ja ne trošim kintu na sponzorisane objave, a to je jedini način da dođem do veće publike.

Ako vam se baš mnogo sviđa kako pišem i na koji način pratim scenu, možete me podržati preko ko-fi platforme.

1 Odgovor

  1. Đuka Kučak каже:

    Moj cimer iz Sinja radio je s njime u Hrvatskoj Pošti, slagao pakete kraj željezničkog kolodvora u Zagrebu. A on je inače sa filozofskog. Ja sam drpo njegovu kolegicu koja mu se pojavljivala u videjima, a vjerovatno je i on. Tako da smo možda Igloo Brothers.

    Neznam kako stvari funkcioniraju, al vjerujem da se među bitnim ljudima dovoljno brzo pročuje da pišeš pjesme za druge. Nema potrebe da se eksponiraš na ovaj način, publiku ionako boli kurac tko ove pjesme piše. A oni koje je briga znaju kako doći do tebe. Tako da jedino možemo očekivati da je ovo potez kako bi omastio brki sa followerima gđe. Bačić.

    Nekoć sam bio jako ogorčen ovakvim pojavama. Sad mi je već svejedno.
    Uostalom, čuo sam da je Mito Matija okupio novi bend tako da se ne brinem za budućnost kvalitetne glazbe sa ovih prostora.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>