Zatvaranje bašte, početak jeseni

U KST ne idem često kao ranije. Previše sam mator da upadam na brucošijade, a znam celu listu „domaćice“, koju ne menjaju od kad sam se doselio u Beograd. Ipak ne propuštam zatvaranje bašte i maskenbal, pogotovo kada nastupaju Bjesovi i Ajzbrn (Eyesburn).

Već neko vreme sam stancioniran u Gornjem Milanovcu, jer Bluzdog i ja radimo na seriji kratkometražnih emisija o andergraund sceni, pa sam imao tu sreću da me Bjesovi pozovu da sa njima u kombiju odem na svirku u Beograd. Uvek sam zamišljao kako ću, jednog dana kada postanem slavan r’n’r kritičar, putovati sa velikim bendovima na turneje, kako ću piti viski i pušiti beskonačne buksne na račun izdavačke kuće. Sada sam imao priliku da vidim kako zapravo izgledaju sve pripreme i akcije koje prethode trenutku kada bend izađe na binu pred publiku.

Ljudi, zajeban je to posao. Dok kiša rominja, oni lično pakuju opremu u zadnji deo kombija, i to po jasno utvrđenom redu koji su izgradili sa iskustvom jer se godinama voze sa istim čovekom. Nema pomoćnika i grupi devojaka da tegle kofere sa pedalama, sve rade sami, po ko zna koji put, i vidi se da ne uživaju u tome. Razmišljam kako sam pogrešio što sam prihvatio da putujem sa njima, jer nisam želeo da posumnjam da li su im svirke kao dodatna šljaka od koje zarađuju džeparac da prespoje dane do sledeće plate.

Vozimo se istim onim kombijem kojim sam odlazio sa drugim bendovima na svirke, ali ništa nije isto. Nema flaše koja kruži među putnicima, niko ne priča viceve, malo ko i razgovara, a sa zvučnika trešti disk sa listom koju će večeras svirati. Vreme je užasno, vidim da su svi umorni, došli sa drugih poslova, iz prve smene ili su ceo dan cepali drva za zimu, muka im je više od cimanja po putevima i brinu što će publika da kisne. Žao mi je, ali prihvatam da je rokenrol ipak posao kao i svaki drugi i preusmeravam misli na muziku sa diska. Slušam pesmu po pesmu i ne mogu da iščekam da konačno stignemo u KST i da čujem sve ove stvari uživo. „Kiša“ zvoni sa zvučnika dok se kapljice slivaju niz prozore.

Nikada pre ove svirke nisam bio u bekstejdžu u KST-u. To je zapravo jedan hodnik podeljen na dva dela između tehničara, koji na nekoliko lap-topova nadgledaju rasvetu i zvuk, i drugog dela u kojem su postavljeni stolovi za bendove. Na stolu su činije sa voćem: pomorandže i banane. Da l’ je ovo realno?! Jedino što odgovara onoj viziji o bekstejdževima kakvu sam imao je frižider sa gomilom limenki piva. Uslovi su jednaki i za matore velikane i za mlade bendove koji sede do njih.

Odvikao sam se od beogradskih satnica za koncerte. Bilo je oko deset kada smo stigli u KST i mislio sam da su predgrupe već odsvirale svoje i da neću čuti Kokblokerse (The Cockblockers) i Fobos (Phobos), kojima sam se baš radovao. Kokblokerse sam neku noć pre svirke slušao na radiju 202 u emisiji „Kaži dragička“ i pričali su vrlo zanimljivo o muzici, pa sam se radovao da doživim njihove ideje kroz zvuk na svirci, a Fobos sam poslednji put video u jutarnjim satima na finalu Belgrade Demo Fest-a i kopkalo me je kako sad zvuče, da li su još bolji i dokle su stigli posle pobede. (Ne)srećom, u Beogradu svirke počinju mnogo kasnije i bilo je oko jedanaest sati kada su Kokblokersi izašli na scenu.

Kiša je i dalje padala kada je bend pozdravio publiku zguranu pod nadstrešicama oko bine. Ja sam se uvalio pod neko platno kojim su pokrili rasvetu i disko kuglu u samom centru bašte i bio sam presrećan što svirka konačno počinje. Zaškripali su prvi tonovi pesme „Foxy Lady“ i prepustio sam se muzici. Uvek je dobro čuti dobru izvedbu Hendriksa, a ova je bila moćna. Trojac je svirao sa puno energije i bilo mi je žao što nisu još glasniji, baš sam želeo da me udari taj gruv. Prošarali su svirku sa nekoliko zanimljivih obrada od kojih mi je najviše prijala Dilanova „All along the watchtower“ u kojoj je došla do izražaja pojedinačna virtuoznost svakog od članova benda. U njihovoj obradi ove pesme lagane strofe vode do kulminacije u refrenu kada sve pršti od snage. Frontmen benda me je već tada oduševio pevanjem i svojim gitarskim sposobnostima. Bilo mi je jasno da i sami uživaju u svirci, pogotovo kada sam video bubnjara kako ustaje i đuska uz uvodne taktove sledeće pesme. Postojala je živa komunikacija među njima trojicom, a onda i celog benda sa publikom, što je dosta pomoglo da ljudi zaborave na kišu i polako iskorače pred binu i prepuste se muzici. Iako su bili sjajni u izvođenju obrada, njihove autorske stvari su zvučale još bolje, ubedljivije i iskrenije. Oni sviraju onaj old skul rok i bluz gde gitara ima dominaciju, ali sviraju ga toliko dobro da ukoliko zažmurite i ne vidite kako izgledaju članovi benda, pomislili biste da su to neki prevejani, bradati matorci koji su došli direktno iz Čikaga.

KST Cockblock

Jedna od njihovih autorskih pesama koju su izveli je „Love fight“ za koju su rekli da će uskoro da izađe kao singl. Iskreno jedva čekam da čujem kako ona zvuči na snimku, jer je uživo bila strava! Već sam stajao na kiši i vozio se na tom rokanju, kada su, za kraj, odsvirali „Voodoo child“. Mislim da bi Hendriks bio ponosan, i to ne samo na način kako su je odsvirali, nego na muda koja je pokazao gitarista kada je u pola pesme, potpuno neočekivano, prebacio gitaru iza leđa i tako odsvirao celu solažu. Čoveče, ni tu nije bio kraj – stavio je gitaru na zemlju i počeo da izvlači iz nje neke pišteće tonove. To je bilo tako neverovatno za čuti i videti da sam bio ubeđen da će je na kraju politi benzinom i zapaliti. I u završnici ove pesme dali su mi povoda za jednu jedinu zamerku koju imam na ceo njihov nastup. Neke pesme su završavali kao da improvizuju, jureći se među sobom koji će trenutak da naglase, pa je to izgledalo kao zabavan momenat u svirci. Ali to se ponavljalo više puta da ne bih primetio i pomislio da je možda u pitanju greška prouzrokovana time što u nekim stvarima toliko dignu tenziju i ulete u taj snažni gruv da ne mogu iz toga da izađu, nego završe nekako traljavo u odnosu na ostatak pesme. Možda je to samo moj lični utisak, jer sve drugo je bilo toliko dobro da jedva čekam sledeću priliku da ih čujem uživo.

Mislio sam da će nakon njih nastupiti Fobos, ali na binu su izašli Bjesovi. Sačuvao sam jednu spravu za njihov nastup pa sam panično tražio mesto gde bih mogao da povučem koji dim na miru. Srećom, pošto sam imao propusnicu za bekstejdž, otišao sam u izdvojeni ve-ce na fakultetu i, u jednoj od kabina, na kojoj je pisalo „Glory Hole“ nad poljem osenčenim markerom, izduvao sam polovinu. Vratio sam se u baštu gde se masa izvukla ispod nadstrešica i sjatila u prvim redovima.

Imalo je u tome što svi zajedno kisnemo nečeg saučesničkog među nama. Ljudi su delili kišobrane sa onima do sebe, pribijali smo se jedni uz druge kao da će nas to zagrejati, a Bjesomar je požurivao članove benda da se što pre nameste kako bi svirka počela. Ona želja koju sam imao slušajući disk u putu, sada se podigla na još viši nivo – nisam mogao da iščekam početak svirke i priključivao sam se povicima iz publike. Ne znam da li je to do mog ličnog osećaja i želje za svirkom, ali uvek mi se čini da se Bjesovi predugo nameštaju za početak nastupa, pa sam pomišljao da je to do onog umora i nezadovljstva koje sam osećao u putu do Beograda.

A onda su počeli. I sve mi je bilo jasno. Došlo mi je da se našamaram što sam tako sebično i glupavo razmišljao o njima kao šljakerima koji su tu da odrade tezgu, a ne kao o Bjesovima, rokenrol sili koja traje preko tri decenije. Naravno da im je muka od toga što tegle opremu i što moraju da putuju satima na svirke, za koje su plaćeni mnogo manje nego što zaslužuju, i naravno da nisu presrećni kad moraju da sede u autobusu umesto sa svojim porodicama kod kuće, ali kada izađu na binu, oni su Bjesovi i ne postoji ništa drugo do muzike. Tada oni više nisu obični ljudi sa svakodnevnim problemima, već su i pozorište, i spektakl, i naučno fantastični roman, i istorija rokenrola, i propovednik što stoji na ulici i predskazuje apokalipsu; oni su pobesneli organizam koji se otrgao od svog tela i sada živi svoju drugačiju ulogu. Sve vam je jasno samo kada pogledate njihovog frontmena Bjesomara koji pri izvođenju svake pesme, poput  novovekovnog šamana opijenog dimom iz dim-mašine, pada u trans i kao da svojim bićem proživljava svaki ton i svaku reč.

Bjesovi KST 2

Otvorili su nastup pesmom „Dar“. To nije bila pesma koja je bila na spisku i narezanom disku, što znači da su na licu mesta, motivisani situacijom, dogovorili nov raspored. Onda je usledila „Kiša“ i publika je odlepila. Izvadio sam onu preostalu polutku i pripalio je sa uživanjem. Moramo da izađemo iz naših jebenih soba, da izvučemo ADSL kablove iz vena i da dopustimo sebi da doživimo neko stvarno iskustvo! Ona „Kiša“ sa snimka, i ova „Kiša“ koja je prožimala svaku ćeliju, bile su dve potpuno različite stvari. Ne znam zašto je dopisnik „Heličerija“ napisao da je zvuk na svirci bio loš. Tamo gde sam ja stajao, u sred mase, na pet koraka od ograde, čuo sam svaki ton čitavim bićem. Voda mi se slivala niz lice dok sam pevao, kao i svi oko mene, ruku podignutih ka nebu: „Nije loša ova kiša što iz neba lije/baš je dobra ova kiša, kao da miluje.“ Nijedan jebeni HD LCD spejs šatl ekran i ozvučenje ne mogu da vam priušte taj osećaj kod kuće! Sa poslednjim tonovima pesme, bacio sam u baru ispušeni karton. Nastavili su svirku sa pesmama koje su savršeno išle uz vremenske uslove: „Gavran“ je jedna od tih pesama. Nisam ni osetio kada je kiša prestala, a bio sam uveren da će mi se odeća osušiti od šutki i neprestanog skakanja.

Bjesovi su poznati po tome što imaju dva bubnjara i što na pola svirke promene čitav doživljaj. Drugi bubnjar izvodi pesme sa poslednjeg albuma, „Svetla, Svetlosti“, o kojem sam mnogo razmišljao kada je izašao. Prvo sam se pitao da li je to kao ona fora sa Metalikom kada su objavili dupli album obrada jer više nisu znali šta da rade. Međutim, posle razgovora sa Bjesomarom i preslušavanjem diska, shvatio sam da je situacija mnogo drugačija. Prvo što ovde niko ne može da snimi album samo zato što ne zna više šta da radi. Ako ste u Srbiji odlučili da snimite album, to iziskuje mesece napornog rada i posvećivanja, kao i novčana ulaganja koja se neće vratiti, pogotovo ako ste album okačili na besplatan daunload, kao što su Bjesovi uradili. Dakle, nisu oni snimili album obrada zato što su izgubili inspiraciju, već zato što taj album dolazi kao logičan nastavak priče koju su započeli devedesetih godina prvim albumom. Obrade sa tog albuma pokazuju kontekst u kojem se prožimaju različite vremenske perspektive i uticaji pod kojima se bend razvijao. Pesme sa albuma pokrivaju rokenrol čitavog regiona. Da Bjesovi nisu snimili ovo izdanje, ne bih znao za kultni makedonski bend „Mizar“, čija obrada „Gradot E Nem“ mi je jedna od omiljenih stvari sa albuma. I nju su izveli uživo, a to je dalo još jednu, nekako duhovnu dimenziju celoj svirci.

Bjesovi KST

Čitav nastup Bjesova nije samo svirka, već u sebi ima i nečeg pozorišnog. Pored toga što su se tokom svirke smenila tri bubnjara, dva stalna i jedan gostujući, postoje i trenuci kada basista peva kao glavni vokal („Lutak iskrivljenog lica“). To neprestano pravi dinamiku u nastupu i dok ste u publici imate stalan osećaj neizvesnosti šta će se sledeće dogoditi. Bjesomar se vrlo retko obraća publici, ali se u pesmama potpuno uživljava u muziku i svojim licem, telom i ponašanjem na sceni reflektuje onu energiju koju mu šalju iz publike. Ipak on ne zanemaruje prisustvo publike, to nije šou za njegovu razonodu, što je i dokazao kada je između dve pesme spustio mikrofon u publiku da čuje glas naroda ili kada je tokom pesme „Čak i da mogu neću“ prekinuo deo u kojem su pogrešili i rekao publici da će ponovo odsvirati taj deo radi boljeg ugođaja, posle kojeg je usledila masovna šutka u brzom delu pesme. Do kraja svirke, šutke su bile neprestane, a u njima su podjednako učestvovale i devojke. Ceo nastup Bjesova ima u sebi nečeg katarzičnog, jer zbog tih odlaganja između pesama uvek postoji pauza u kojoj možete da pripalite pljugu i da porazmislite o onome što ste čuli i doživeli, a onda vas već sledeća stvar baca u neko drugo raspoloženje i sve je toliko emotivno i intezivno u osećaju da posle njihove svirke niste isti čovek.

Čitavu treću i četvrtu godinu srednje škole slušao sam samo Ajzbrn (Eyesburn). Na mp3 plejeru imao sam samo album „Dog Life“ i bez izuzetka, svakog dana, slušao sam samo njega. Povremeno bih dao sebi oduška i čuo još neku njihovu pesmu, ali ovaj album mi je obeležio period u kojem je muzika počela da mi znači mnogo više od prostog zvuka i zabave. Posle toga kao da sam zaboravio na ovaj bend i tek bih povremeno pročitao neki članak, poslušao neku Kojotovu stvar ili diskutovao sa ljudima o njegovim Jutjub klipovima u kojima napušava policiju i tadašnjeg ministra. „How much for freedom?“ je poslednji album koji sam preslušao, a od tada se desilo mnogo toga.

Otvorili su svirku sa nekim novim stvarima koje nisam poznavao, ali sam prepoznao onaj Ajzbrn na kojem sam odrastao. Taj sirovi hard kor, provučen kroz rege i dab senzibilitet, daje neponovljiv i jedinstven zvuk ovog benda i to prepoznajete u svakoj pesmi. Ajzbrn se savršeno nadovezao na Bjesove jer su nas iz one dubine bacili u visinu i podigli pozitivnu energiju, tako da smo osetili čitav spektar osećanja probuđenih muzikom. Ne možete da ostanete ravnodušni na zvuk trombona i kako Kojot savršeno kordinira između sviranja gitare, pevanja i tog duvačkog instrumenta čiji su zvuci u talasima preplavljali publiku.

Eyesburn KST

Na ovoj svirci su izveli i pesmu „Starkblind“ za koju je Kojot napomenuo da je pre dvadeset godina snimljena baš u prostorima KST-a. Čoveče, pesma starija nego neki ljudi u publici… To samo pokazuje koliko je ovaj bend velika stvar. Oni nisu samo lokalne legende i nisu samo regionalno prihvaćeni, već su svirali i svetske turneje sa bendom „Soulfly“. Ako ste brinuli da li smo u Evropi i šta smo mi u ovom svetu, dođite na bilo koji nastup ovog benda i čućete kako zvuči jedan svetski bend. Jedina razlika je u tome što ti drugi bendovi imaju mnogo bolje uslove i mnogo više podrške u tome što rade, dok frontmen ovakvog benda u Srbiji mora da se obraća preko Jutjub klipova kako bi se izborio za svoja prava. Ako tražimo nešto naše i vredno što želimo da pokažemo svetu, to je zasigurno kultura, a u sloju alternativne kulture, ovaj bend je nešto najbolje što imamo.

Eyesburn KST 2

Njihova svirka se odvija vezano, bez ikakvih stajki između pesama. Tek povremeno bi napravili kratku pauzu dok se Kojot obrati publici ili najavi sledeću pesmu, ali sve stvari su bile vezane u jednu celinu pa je čitav koncert bio znatno dinamičniji i publika je neprestano pratila njihov gruv, od krljačine u kojima su šutke rasle u talasima, do laganih dab stvari u kojima su ljudi đuskali u mestu podignutih ruku. Uvek sam negde u sredini, pred binom, dovoljno daleko od ograde da imam prostora za kretanje, dovoljno blizu epicentru šutke da mogu da se priključim kada mi je do toga. Pošto sam prošle godine u šutkama na zatvaranju izgubio zipov upaljač i tabakeru, ovaj put sam došao spreman, zašniran i ukopčan do grla. Zbog toga sam sve vreme bio u gužvama i najbolje scene koje sam doživeo na svirci bile su kada se publika, spontano, kao da smo se dogovorili, okupljala u širi krug i čekala prelaz u pesmi da uleti u šutku. U takvim scenama uvek bi neki pojedinac ostajao u praznom centru kruga i svi bi pratili njegov trip. To su glavni razlozi zašto dolazim na svirke – ta vrsta energije je neponovljiva, a pritom imate mogućnost da se izvičete kao blesavi i da pevate na sav glas pesme koje su vam obeležile život. Pesme „Fool control“ se sećam u fleševima jer me je masa bacala i nosila naokolo, pa vidim sebe pred binom kako pevam refren, a onda kako se guram sa nekim Milanovčanima u gužvi. Do pesme „Exodus“ već sam bio toliko ispunjen energijom da sam svoje telo osećao kao nešto nematerijalno, nešto što lebdi nad baštom KST-a. Ajzbrn je završio nastup oko četiri ujutru, a ljudi u publici su izgledali kao da bi mogli i želeli još tri ovakva nastupa zaredom.

Nažalost nisam čuo Fobos jer sam morao da se vratim kombijem nazad za Gornji Milanovac. Ovaj bend ima tu nesreću da svira u skoro jutarnjim časovima, što vrlo lako može da se reši ako svirke počinju ranije, jer će hedlajneri svakako zadržati svoju publiku do kraja nastupa. Nadam se da ću imati priliku da ih uskoro čujem na nekoj drugoj svirci jer me kopka znatiželja kakvi su sada.

U kombiju je vladala potpuno druga atmosfera nego sa početka. Svi su bili opušteni i živo su razgovarali o koncertu. Vozili smo se kroz svitanje i zaspao sam razmišljajući kako u tom trenutku živim svoje snove iz detinjstva – tu sam, sa pravim roknerol velikanima, putujem na svirke i pišem o tome. Život ne može da bude bolji.

P. S. Ako nekome treba krevet u Studenjaku da privodi, neka mi pošalje poruku, jer ja neću skorije tamo, a glupo je da mi soba zvrji prazna. U Milanovcu kuvamo tu seriju „Scena pod zemljom“ i dok to ne završim, nema me.

fotografije: HellyCherry arhiva

________________________________________________________________________________

Ukoliko Vam se sviđa ili ne sviđa način na koji pišem, imate mogućnost da direktno utičete na moj rad. Možete da podržite i mene, i bendove, i muzičku scenu o kojoj pišem tako što ćete podeliti tekst sa drugima, kliknuti „sviđa mi se“, a pogotovo ako napišete komentar ili pošaljete ličnu poruku.
Sve sugestije su više nego dobrodošle.
Hvala Vam na vremenu i čitanju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download