Vreme je za istoriju

Uvek se obradujem kada čujem da su za neki koncert alternative sve karte rasprodate i da se štampa još 100 karata za one na ulazu. Možda se sve oko nas raspada, ali nešto i dalje ima vrednost koja je mnogo veća od cene ulaznice. Bjesovi, njihova muzika i istorijska vrednost njihova prva tri albuma okupile su u „Božidarcu“ ogroman broj publike, onu kvalitetnu kritičnu masu zbog koje i dalje ima nade.

Kao prva predgrupa na ovom istorijskom koncertu nastupio je beogradski bend Sink (SИNK). Istina je da je tokom njihove svirke u sali bio mali broj ljudi, ali to je i normalno na ovakvim koncertima, jer većina je ipak došla zbog glavnog nastupa i više uživa u cirki ispred kluba, nego u slušanju nekog novog benda. Ja sam teški ovisnik o muzici pa sam došao ranije kako bih čuo i njih, jer do sada nisam ni znao da postoje. Drago mi je što sam to uradio, jer su ovi momci iskoristili svoj nastup da se pokažu u najboljem izdanju, izrokali su svoje pesme sa puno energije. Meni je ovo bio prvi susret sa njihovim zvukom i mogu da kažem da su ostavili utisak na mene: zasigurno bih otišao i na sledeću njihovu svirku.

Sink u Bozidarcu

SINK

Nakon njih došao je red na gornjomilanovački bend Strah od Džeki Čena“. Oni su nedavno objavili svoj prvi album, o kojem sam detaljnije pisao za Heličeri, a ovo je bio njihov prvi nastup od izlaska albuma. Interesantno je da je njihova izdavačka kuća Felix Records 1995. godine objavila reizdanje prvog albuma Bjesova, „U osvit zadnjeg dana“, a dvadeset i dve godine kasnije, naslednici milanovačke scene su predstavili svoj debitantski materijal. Milanovačka publika je opet napravila jednu od njihovih rokenrol ekskurzija, pa je pred binom već bilo znatno više ljudi. Bend je, nakon večitih tehničkih problema, otvorio svirku prvom pesmom sa albuma – „Zaboravljaš“. Nije mala stvar predstaviti se pred beogradskom publikom nakon objavljivanja debi albuma, a „Strah od Džeki Čena“ je to uradio na najbolji mogući način.  Bio sam na mnogim njihovim svirkama (pa i na onoj humanitarnoj kada su u Božidarcu svirali pred 15 ljudi, jer se srednjoškolska publika razišla zbog dnevnog prevoza), tako da sam mogao da primetim kako su u roku od jednog minuta odbacili svu nesigurnost i potpuno ovladali scenom. Izrokali su brze stvari sa albuma – „Kulu“, „Bluz 51“ i „Slobodan dan“, a pesma „Amsterdam“ je bila dokaz koliko su sazreli kao bend. Bilo mi je krivo što nisam bio ni blizu da uhvatim majicu benda koju je, njihov frontmen, Marko Božović bacio na poklon u publiku. Nažalost, zbog onih tehničkih problema, morali su da skrate svirku tako da nisam čuo „Osvojio sam dan“, pesmu kojoj sam se najviše radovao. Zaključili su nastup pesmom „Brisel“, uz koju se otvorio i jedan kišobran. Mogu da razumem Dunju Damjanović, koja je u svom tekstu rekla da nisu ostavili utisak na nju, ali da joj je ova pesma na prvu ušla u glavu. Muzika ovog benda je specifična po tome što se kreće u okoštaloj formi rokenrola, ali je težina i duboki smisao svake pesme unutar tekstova, pa tek kada slušalac zna reči pesama, može istinski da ih doživi. Ovaj nastup „Straha od Džeki Čena“ bio je pravi tizer, pa onima koji i dalje nisu čuli sve njihove pesme, predlažem da dođu u Gornji Milanovac na uskršnju promociju albuma – tu ćete čuti punu snagu ovog sastava i moći ćete da vidite kakvi su kada su na domaćem terenu.

Strah u bozidarcu

Strah od Džeki Čena

Bio sam na prvom pivu i trećini sprave kada su izašli Bjesovi. Došlo je vreme za istoriju! Pogledao sam oko sebe, a u mešovitoj publici je bilo i rokenrol veterana i klinki od kojih je prvi album stariji najmanje 5 godina. Realno, Bjesovi nikada nisu bili bend koji je zastupljen u medijima, a njihovog frontmena, Zorana Marinkovića, nećete videti u onim alternativnim emisijama kako bleji na kauču i priča o stanju na sceni, ali i pored te udaljenosti od centra dešavanja i pažnje medija, Bjesovi imaju onu pravu, vernu publiku kojoj je njihova muzika potrebna, a u ovakvim danima, gde svaki može da bude onaj zadnji, njihova muzija je i neophodna. Zato me nije ni čudilo što je sala bila prepuna, a kolona na ulazu u „Božidarac“ dugačka i nestrpljiva.

Bjesovi u Božidarcu

Zoran Marinković Marinko i Marko Marković

Bacite pogled šta se dešavalo 1994. godine kada je izašao maestralni, drugi, bezimeni album Bjesova i videćete zašto mislim da je ovaj koncert bio istorijski. Verujem da nisam jedini, a to mogu da posvedoče i brojni rokenrol fotografi koji su hvatali kadrove iz publike i, poput ratnih fotografa, proživljavali su koncert iz prvog reda, nalazeći se u stalnoj opasnosti da će ih neko povući u šutku ili ispolivati pivom. Istorija se iščitava iz njenih tragova, a ovaj koncert je zabeležen objektivima kamera i fotoaparata, kao i hiljadama očiju koje će prepričavati šta su videle te večeri u sali Božidarca.

Bjesovi su otvorili koncert pesmom „U osvit zadnjeg dana“, baš sa tog drugog albuma. Pre svirke sam imao priliku da razgovaram sa Marinkom, pa mi je sada bilo jasnije šta je mislio kada je rekao da sve te stare stvari sviraju u ovovremenom kontekstu. To je veličina ovih pesama – kada god da ih čujete, one zvuče savremeno, kao da govore baš o današnjem danu, baš o ovom trenutku u kojem se nalazimo, govore o nama, uvek o ljudima, o čoveku i njegovoj poziciji pred svetom, životom, tvorcem… Mislim da je svima jasno koliko se živa svirka razlikuje od onoga što možete čuti na bilo kom izdanju, a ovaj koncert je reprezentativan primer za to – stare pesme je svirala mahom nova postava, ljudi koji te pesme proživljavaju na svoj način, a i tonac je radio vrhunski posao poigravajući se sa ehom na Marinkovom vokalu. To se najbolje moglo primetiti u pesmi Gavran, na koju je publika totalno odlepila padajući u trans. U ovoj pesmi eho je odzvanjao one poslednje tonove iz glasa, a u jednom trenutku ti posednji tonovi su zvučali kao u nekoj psihodeličnoj operi, rasturajući Marinkov krik kroz salu.

bjesovi bozidarac 2

Još jedna od stvari u kojima je lajv Bjesova nezamenljiv je dešavanje na sceni. Kada gledate fotografije sa koncerta, ne možete ni da naslutite koliko je sve to haotično i neuhvatljivo dok ste u publici, jer se na bini neprestano pojavljuju neki novi ljudi, Marinko nestaje iza scene i vraća se uvek drugačiji, neprestano praveći mini performanse koje ne možete ni da pohvatate, jer znate da su čin trenutnog ludila i inspiracije. Pisao sam već kako su na Lejk festu polomili gitaru, a na ovom koncertu ti performansi su bili manje glamurozni, ali istinski. Jedan mi se posebno svideo – dok je bend krcao instrumentalni deo pesme „Dar“, Marinko je vrlo teatralno pušio cigaretu, a onda se zakašljao kao da je to njegov poslednji dah, nakon čega je ugasio pljugu još teatralnije, gazeći je besno uz gruv benda. Iako je pažnja u najvećoj meri na frontmenu, ni ostatak benda se nije štedeo u svirci, pa nije ni čudo što je baš tokom ove pesme Miroslav Marjanoić Mikak probio doboš.

bjesovi bozidarac 3

Sreća je da tokom njihovog nastupa postoje pauze između pesama, jer u tim trenucima publika može da se povrati, da se sabere i odahne, jer je vizuelni i muzički nadražaj tako jak da, ako niste pažljivi u merici, vrlo lako možete da overite od količine utisaka. U tim trenucima gledao sam ljude oko sebe, znojava lica koja su u neverici iščekivala još pesama, grupice koje su nazdravljale limenkama, pa čak i one koji su se probijali kroz masu noseći čaše sa kokakolom bez šećera. I devojke, iznenađujući broj devojaka, onih najinteresantnijih, sa ofarbanim kosama, pirsinzima na usnama i tetovažama…

Ako mene pitate, moj omiljeni album je „Sve što vidim i sve što znam“ iz 1997. godine, pa sam bio presrećan što su odsvirali sve njegove pesme, a pogotovo kako je zvučala „Verujem“. Stoner rok, koji je doživeo renesansu u muzici današnjih bendova kakav je Stoned Jesus (o čijem nastupu sam takođe pisao), može se pronaći u svojim sirovim osnovama u ovoj pesmi. Rif koji vas tera da se lomite i istinska snaga teksta kojim se svaki slušalac suočava sa svojim verujućim bićem, čini ovu pesmu svevremenom. U onom delu pred konačno razrešenje pesme, bend je napravio takvu tenziju i kontrolisani haos, gitare su pištale, zvukovi su se rasipali, a rasveta je bacala fleševe. „Želim da verujem!“, povikala je publika nakon vraćanja u gruv, u kolektivnom zvučnom orgazmu.

U trenutku kada su sišli sa bine, bio sam samleven od šutki, iscrpljen od dehidracije i željan još Bjesova. Publika nije odustajala od skandiranja „Avioni pevaju“, na šta se Marinko vratio, a onda i ostatak benda. Ovo je ispalo kao džemka između publike i benda i u tom trenutku se moglo osetiti kako smo svi povezani ovom muzikom i ma koliko se razlikovali kao ljudi, ipak smo sposobni da i dalje osećamo. Neki su plutali kroz pesmu na podignutim rukama publike, neke devojke su sedele izdignute na nekim ramenima, a neki smo se razlivali uz refren, koji se urezao u rokenrol istoriju ovih prostora – „divna je noć, divna je…“.

Ovaj koncert nije bio reklamni trik, Bjesovi su zaista odsvirali prva tri albuma, skoro svaku stvar, pa čak i one koje sa njihovim zvukom više nemaju nikakve veze, već više liče na neki pank. „On je sam“, „Mislim na nju“, „Vule bule“, „Zašto ovo ne bi bila ljubav“, sve te pesme koje ste i zaboravili da postoje, Bjesovi su odsvirali te večeri. Jedini trenutak kada su odstupili od ovog koncepta, ako izuzmemo onaj deo „Aviona“ koji su ukombinovali sa obradom pesme „Tako mladi“, bilo je izvođenje pesme „Bolje ti“, a čak je i to ispalo vrlo spontano, jer je jedan od fotografa na bini počeo da peva melodiju na koju se nadovezala publika. Marinko je onda posvetio pesmu „Šarcu Beograd Brđani“, što mi je tada zvučalo kao neka šifra, ali sam iz teksta Mladena Miloševića saznao da je u pitanju Aleksandar Šarčević, organizator Beogradskog Demo Festivala, na kojem je „Strah od Džeki Čena“ odneo pobedu 2014-te godine.

Koncert se završio malo iza ponoći pesmom „Džordžija“. Svetla su se popalila, a ljudi su se gledali u neverici. Bila je to istinska svirka za pamćenje, istorijska po mnogo čemu, posebna za svakog ko je bio u publici. U vremenu kada se sve zaboravlja nakon pet minuta, gde se vrednosti menjaju sa svakom predizbornom kampanjom, Bjesovi su održali lekciju iz istorije – pokazali su kako napraviti muziku koja znači i vredi i nakon više od dvadeset godina. Zbog ovakvih bendova vredi biti živ u ovom vremenu, biti deo istorije.

bjesovi bozidarac 4

fotografije: Ivica Milošević

______________________________________________

Nije lako izdržati muzičku zavisnost od koje patim, ali uz vašu pomoć ona može da postane znatno podnošljivija. Ukoliko vam se sviđa kako pišem, možete me podržati deljenjem teksta sa prijateljima, praćenjem na Fejsbuk stranici ili donacijom preko Patreon kampanje. Svi bendovi i autori koji bi voleli da pišem o njihovom radu, mogu da me kontaktiraju. Hvala vam na vremenu i čitanju!

4 Odgovora

  1. Aleksandar каже:

    Zanimljiv mi je opis koncerta, i ja sam isto tako doživeo prvi koncert Bjesova, u Novom sadu, u domu JNA davne 1994 godine. Slušao sam ih i pre dve nedelje u Novom Sadu, svirali su ovaj repertoar, odlično, odlično. Ali prvi koncert, i taj šok, to neću zaboraviti. Koncert smatram velikim kada dva dana posle njega ne mogu da se povratim, već ga vrtim u glavi. Pored njih taj kvalitet sam osetio kod Stonsa, Pitera Gabriela pre petnaest godina i Smak, koncert u Areni. Kakve veličine, Bjesovi su im ravni po svemu.

  2. Vlada каже:

    Uh šta bih dao da mogu da vidim taj koncert iz daleke Australije. Ovaj članak me vraća u Niš,Banker klub, 1997, Bjesovi sa Zoranom i Goranom, jedna od najboljih svirki na kojoj sam ikad bio. Jos pre izdavanja Sve što
    Vidim i sve što znam, svirali su Glavu Gore, pesmu koja se nikad nije našla na albumu,ne znam zašto, jer bila bi najbolja-imala je James Bond temu, od nje posle nastala Sve će se doznati, pretpostavljam.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download