Užička republika – Dan II

Jučerašnja ideja da se probudim sa pogledom na reku ispostavila se potpuno pogrešnom, jer već u sedam ujutru sunce je tuklo u šator i nije bilo šanse da nastavim da spavam. U hladu jednog jedinog drvenceta ugurala su se dva šatora, a sve drugo je gorelo pod vrelinom. Ve-ce je bio zaključan pa sam psovao i organizatore, i festival, i Užičane u paketu, pešačeći do neke benzinske pumpe, gde sam se umio.

Pošto je cela ona priča o neverovatnom provodu u kampu, koju su reklamirali na fejsbuk strani festivala, očigledno propala, nisam imao ništa drugo nego da sam osmislim provod u Užicu, na laganih +40 stepeni. Smotao sam singlić, stavio šešir i krenuo u šetnju. Putovati znači biti sam, a to mi je jedna od omiljenih aktivnosti pored pušenja trave, pa je najbolje kada se te dve aktivnosti ukombinuju u jednu. Užičani se čude kada im kažem koliko volim njihov grad, ali mene radi ta soc arhitektura, ravna i sterilna, kao da je planirana za murale i grafite, koji prekrivaju celo Užice. I onaj hotel, poboden u centar grada kao ogromna betonska raketa koja samo čeka da poleti u stratosferu, i onaj goli kej po kojem samo kerovi jurcaju, i one ulice bez smisla i logike – sve me to oduševljava u Užicu, pa mi nije bilo teško da lutam satima, sam.

WP_20170729_09_59_46_Pro

gde god kreneš – nađeš mural; foto: A. Kane

Setio sam se Narodnog muzeja sat vremena pred zatvaranje, čuvar me je gledao sa čuđenjem, oči su mi verovatno sijale pod užarenim šeširom, ali me je ipak pustio da sam obiđem sve četiri postavke. Mene inače rade šetnje po muzejima, nema jeftinijeg načina da ispunite svoje vreme sadržajem, a užički muzej je prava vožnja kroz istoriju, od prvih početaka i glinenih figurica koje su iskopane u okrugu oko Đetinje, do nemačkih tenkova i fabrike municije. Žao mi je bilo što sam žurio, radno vreme muzeja mi je kucalo u glavi, a postavka posvećena Užičkoj republici je sijala preda mnom, uređena i organizovana tako da i naduvani likovi poput mene mogu da prate priču i shvate istorijski kontekst. Gile iz „Morbidne Krave“ mi je jednom rekao kako je glupo što decu vodimo na istorijske ekskurzije i pokazujemo im mesta patnje i muke, onda kada to ne treba i ne mogu da razumeju, a maturnate vodimo na more, da se otkinu od alkohola, kao da je završetak škole razlog za veliku žurku, umesto da bude obrnuto – deci da pokažemo prirodu, reku i jezera, da im damo da se igraju i jurcaju, a maturante da vodimo pred lice istorije, da shvate i uvde šta nasleđuju i šta ih čeka u životu odraslih. Čuvar me je više puta zamolio da ne pipam ništa, ali nisam mogao da se suzdržim da ne dodirnem pušku sa kundakom na kojoj je partizan urezao zvezdu.

Od svega što možete da vidite u muzeju, najbolje me je uradila fabrika municije. Čuvar me je odveo do kapije iza koje se nalazio dugački hodnik, nalik na tunel, u kojem su bile poređane mašine za pravljenje municije. Sve su imale dugačka i meni nerazumljiva imena, „vidi se da nisi išao u vojsku“, prokomentarisao je ortak kad sam mu prepričavao svoje oduševljenje nazivima: „mašina za izvlačenje košuljice puščanog zrna“ ili „mašina za odgrevanje-žarenje puščane municije“. Tokom razgledanja ove postavke osetio sam istinsko ježenje od istorije, od života i sudbina koje su se dešavale u ovom prostoru, jer sa zidova su me gledale slike muškaraca i žena koji su radili za ovim mašinama, koji su u sred Drugog svetskog rata pravili municiju za oslobodilačku borbu protiv fašizma, ljudi koji su živeli pod stalnom opasnošću da budu uhapšeni, ubijeni ili zatrpani pod bombama. Na samom kraju tunela stoji skulptura od oružja i jedini propust je što ova skulptura nije bolje osvetljena, što ne upada u oči čim uđete u tunel, iako je postavljena tako da privlači pažnju. Kada joj priđete, u polumraku vidite komade oružja, puške i pištolje zavarene za konstrukciju. „Kakav kurac Gejm of trons i presto, vidi ti ovo…“, mislio sam se dok sam, protiv lepog ponašanja i opomena, dodirivao skulpturu.

WP_20170729_13_23_28_Pro

Iz fabrike oružja; foto: A. Kane

Centralni deo Užica možete da obiđete za pola sata i nije loše videti ga, pogotovo ako je u gradu neka svadba, ili dve, kao u mom slučaju. Gledao sam dva različita veselja kako se sudaraju muzikama i zvanicama ispred Ekonomske škole i očekivao sam da će krenuti neki betl trubača, ali samo su se u svađi mimoišli, oni što su došli ranije su ostali da trube Bregovića. Suština Užica se nalazi na brdima, među onim kućama koje vire jedna drugoj preko ramena i u onim uličicama koje prolaze kroz dvorišta i vode ka vrhovima, nerealno. Išao sam bez ikakvog plana, vodeći se samo kadrovima koji su izranjali pred očima. „Kako kaže Pora, tako biti mora“, ponavljao sam u sebi jednu od lokalnih poslovica. U Užicu potoji deo grada koji zovu Palestina, ali nisam uspeo da ga pronađem, mada me je ime vuklo. Skupljao sam poruke sa zidova i Rejdžove grafite, koje obožavam još od njegovih radova iz Beograda, pa mi je bilo smešno kada sam naišao na ovu lokalpatriotsku poruku:

WP_20170729_09_39_05_Pro

Ljubav za lokalnu street art scenu; foto: A. Kane

Posle lutanja po gradu, vratio sam se u kamp, a ve-ce je i dalje bio zaključan, iako je bilo oko pet sati. Ovim putem želim da uputim sve sočne psovke organizatorima koji nisu shvatili da, iako su već propustili mogućnost da naprave normalan kamp, makar to što imaju učine dostupnim, jer ništa gore kad po najvećoj vrućini, posle buksne, dok vam telo bridi od vrućine, a koža isparava od znoja, želite da se umijete, a nemate gde. Srećom, hladovina u kampu se malo uvećala pa sam mogao da se sakrijem od sunca i odremam do početka festivala.

Probudili su me povici „Imamo li problem?“, Brat je već bio na bini, a njih sam baš želeo da čujem, pa sam potrčao iz kampa. Pred binom je bilo nešto više ljudi nego juče u ovo vreme, a prepoznao sam neke od onih koji su i na Hilzapu“ držali istu zastavu u podršku bendu. Prvi put sam ih čuo na pomentuom festivalu na Zlatiboru i tada su me privukli svojim pesmama, pa sam zaista bio zainteresovan za njihov nastup ovde, u njihovom gradu. Očekivao sam da će biti mnogo bolji, ali došlo mi je da im kažem – brate, neusvirani ste. Mlako su svirali, nešto je falilo, ispadali su i gubili se na bini. Bilo je zanimljivo što su pozvali gostujućeg bubnjara, a odlično je zvučala i stvar od Agnostik Fronta (Agnostic Front), jer se tada najviše publike pridružilo u pevanju refrena – gara gara gou! Voleo bih kada bi svoje pesme svirali i pravili kao što su izrokali pesmu „Tajm“ (Time) od Propejna (Pro-Pain). „Brat” je nosilac užičke HC scene i baš zbog toga bi morao da više uloži u svoj rad i nastup, na njima su velika očekivanja. Zbog svih priča koje sam čuo o njima i dalje me loži njihov bend, ali neophodno je da još upeglaju svoju muziku.

brat

Glavni Brat, brate; foto: PRIS

Kada sam se vratio pred binu za drugi bend, video sam lika u kiltu, što ni najmanje nisam očekivao, sudeći po imenu benda – Scordisci. Kasnije sam se konsultovao sa vikipedijom, pa sam saznao da su Skordisci bili antičko keltsko pleme koje je živelo na prostoru Panonije, pa mi je to objasnilo zašto se bend sa ovakvim imenom posvetio keltskoj muzici, ali mi i dalje nije bilo jasno zašto je frontmen nastupao u kiltu, dok su svi ostali članovi benda nastupali u kežual garderobi, šorcevima i majicama. Takav prizor na bini više privlači pažnju po tome koliko odudara od konteksta, nego što ima smisla za njihov nastup. Bendovi koji polažu na izgled na bini, pogotovo bendovi koji sviraju ovakvu muziku, moraju da razmišljaju planski o tome kako će izvesti svoj nastup.

skordi

Scordisci; foto: PRIS

Iako me smara sva ta keltika, što sam pominjao i u slučaju Keltsa na Hilzapu, nastup Skordisca mi je bio interesantan, verovatno zato što su imali vrlo zanimljiv izbor instrumenata koje su koristili, kao i zbog obrada koje su svirali. „Šiping ap tu Boston“ od Dropkik Marfiza (Dropkick Murphys – I’m Shipping Up to Boston) je zvučala najubedljivije, ali mi se svidelo i par fora kojima su najavljivali pesme, kao ona tema iz „Titanika“ na frulici. Na kraju nastupa su odsvirali svoju autorsku stvar koja nije zvučala loše, pa pretpostavljam da ne bih odbio da ih ponovo čujem negde.

Bend „Šarks, snejks end plejns“ (Sharks, Snakes & Planes) pokušavam da uhvatim već neko vreme. Čuo sam mnogo različitih stavova o ovom bendu, od preporuka do negiranja njihovog rada, ali mene je najviše interesovalo da čujem njihovog novog frontmena Dušana Reljića, jer još od Lejk festa na kojem sam slušao kako peva „Od druga do druga“, ne mogu da zaboravim specifičnu boju njegovog glasa i harizmu kojom zrači sa bine.

dusane

Dušan Reljić, frontmen Ajkula, zmija i aviona; foto: PRIS

Nastup je krenuo filmski, u potpunom mraku su svetleli video binovi na kojima su se gomilale zmije, a preko njih su projektovali ime benda i glas naratora koji ga je iščitavao. Otvorili su svirku sa „Saund of sajlens“ (Sound of Silence). Privukao mi je pažnju basista koji je sa onim šeširom ličio na glavnog junaka Brejking Bed serije. Njihove pesme su me uživo radile mnogo bolje nego snimci, nastup im je energičan, a vidi se da su članovi benda potpuno u tome, daju se na bini i radi ih zvuk koji stvaraju. Na trenutke mi je sve to, i pored sjajnog nastupa i očigledne veštine sviranja, zvučalo prazno, odnosno nisam se povezivao sa pesmama. Uprkos tekstovima koji su mi na trenutke zvučali razvodnjeno, kao da je previše toga u njima, a nema jasne ideje i emocije, glas njihovog frontmena me je najviše radio, pa i stihovi koje sam već čuo (kao „pacovi napuštaju brod“) zvučali su silovito. „Želiš da mi pomogneš kad je tebi pomoć potrebna“, ostalo mi je od jedne pesme tokom koje sam se naježio. Iako sam je čuo mnogo puta do sad, „Mi plovimo jugom“ je stvar koja me je neočekivano odradila, u živom nastupu je postojala neka snaga, kao da me je sustiglo celokupno današnje iskustvo i istorijski talog, pa sam pevao iz sve snage, a primetio sam još mnogo drugih koji su radili isto. Nastup su završili pesmom „Nebeska mehanika“ na koju je publika potpuno odlepila, a meni je ostao utisak da moram opet da ih čujem uživo kako bih znao da li je to bio samo trip ili me je ovaj bend ipak kupio na prvi nastup.

sharks

Gitarista Ajkula, Zmija i Aviona; foto: PRIS

Pauza pred Bajagu se odužila, pa sam šetao okolo, zagledajući ljude i prisluškujući priče. Ljudi su se gužvali oko prodavaca pljeskavica, luk je smrdeo, a neki matorac je dobacio dvema ženama dođite na kobaju, na šta je jedna od njih odgovorila da nije dovoljno dugačka. Publike je bilo još više nego juče, ne samo da je ceo teren bio popunjen, već su gomile bile i na tribinama, kao i masa ljudi koja je šetala po keju. Tek tad sam ukapirao da Park fest zapravo privlači veliki broj ljudi, a da mnogi od njih ne dolaze zbog muzike.

Kad je Bajaga izašao na binu, sedeo sam na tribinama, planirajući da odatle odslušam ceo koncert, jer nisam očekivao da će me ijedna od njegovih pesama odraditi. Međutim, uz svu opasnost da ispadnem pička, priznajem da me je pogodio – otvorio je nastup pesmom „Sa druge strane jastuka“ i to je zvučalo toliko dobro da sam se progurao u sred mase kako bih što bolje čuo koncert.

Ma koliko mi je Bajaga bio dosadan kada ga čujem od tamburaša na akustičnim svirkama i sedeljkama, kada on izvodi te pesme, on – Momčilo Bajagić Bajaga, to je zaista umetnost. Zato me i ne čudi što postoji i nastupa već 33 godine, kako je rekao Žika. Jednostavno se oseti kada je bend toliko veliki, kada te pesme dišu i žive svoj život u publici, pa nije ni čudo što je masa pevala sve vreme. Nakon svake pesme Žika je bacao fore, sav veseo i šaljiv kao da je baš dobro urađen, a Bajaga je bacao koske sa muzičarima, pa je bilo očigledno da uživaju u nastupu.

bajaga

Legendarni Momčilo Bajagić Bajaga; foto: PRIS

Problem koji imam sa Bajaginim pesmama je što su u velikom broju slučajeva previše banalne, tekstovi dobro zvuče, ali ako se samo malo zamislite nad rečima, sevne vam u glavi wtf momenat, kao za stih „neka me složi kao složena rečenica“ u „Veseloj pesmi“. „Lepa Janja“ i ostala sranja su mi bukvalno neslušljivi, ali ljude rade te pesme jer su vrcave, pa možete da vidite u publici kako svi pale telefone i prenose na fejsbuk i instagram svoju trenutnu lajv radost. Obično je refren taj koji izvuče celu stvar, pa i ne primetite da ste sve vreme pevali gluposti, a to se najbolje čuje u pesmi „Ako treba da je kraj“, u kojoj su strofe potpuno besmislene, ali ono melodijsko razvijanje u refrenu i upečatljivi stihovi su me udarili u masi ljudi i pevao sam iz sve snage. Kod Bajage me smara i to što peva seckajući tekst na slogove, kao da sriče, što nije toliko primetno u snimcima, kao u živom nastupu, pa je ceo „Plavi safir“ komadao toliko da mi je bilo mučno da slušam ku-da si po-šla sa tim tamnim o-či-ma.

zika

Žika Veseljak; foto: PRIS

Ipak, ima tu i pesama koje su neprevaziđene, a neke od njih su i svirali na ovom koncertu – „Godine prolaze“, „Balkan“, „220 u voltima“ a pogotovo „Dobro jutro, džezeri“, kojom su me potpuno oborili sa nogu, jer ovu stvar nikada do sada nisam čuo uživo, a zvučala je kao da je na binu odjednom sleteo neki bi bap orkestar. Iako zbog svih onih tamburaša iz parkova imam blagu uslovnu reakciju mučnine na pesmu „Kad hodaš“, na konertu sam lebdeo nad terenom dok su ovo svirali, a onaj pisak voza i lokomotiva koji su prošli kroz pesmu samo su doprineli osećaju.

Potpuno filmski kadar se desio dok su svirali pesmu „Zažmuri“. Svetla na bini su se prigušila, a Bajaga je lagano recitovao uspavanku kada su se u publici upalile baklje, prvo jedna, a onda još gomile njih, toliko njih da je ceo park sijao u žutoj fosfornoj vatri. Jeb’o te, ’85 je nastala ova pesma, a evo nas ovde u 2017. godini, u sred Užičke republike, na Park festu, pevamo u tonalitetu, kao da smo vežbali sa bendom:

gori

„Baklje gore, pesma cigana“; foto: PRIS

Kad su krenuli „Moji su drugovi“, krenuo je i vozić u publici, a ja sam se izvukao da bih otišao u kamp i iskulirao se pred Smoke Mardeljana. U kampu sam zatekao novi šator tik do mog. Sedeo sam i gustirao spravu, Bajaga je u daljini prešao na „Tišinu“, a iz šatora do mene čulo se dahtanje i stenjanje. Malo sam se napalio od pomisli kako bi bilo dobro kresnuti se sa nekim u šatoru, baš ovde, na goloj livadi pred sporstkim centrom. Gledao sam u ozvezdano nebo i gustirao svoju spravu, a onda je ceo park utonuo u mrak. Nestanak struje je ispraćen vriskom i povicima publike. Zagasio sam spravu i vratio se na teren da vidim šta se dešava. Ljudi su izlazili sa festivala, komentarisali i ljutili se na prerani kraj, a neke grupice nisu odustajale od zezanja, već su na suvo pevali „Kada moje uši čuju muziku na struju“.

I tad sam je video, stajala je u sredini, na onoj zaštitnoj prevlaci za kablove, osvrtala se oko sebe kao da nekog traži. Uhvatila me je frka, jer sam znao da moram sad da joj priđem, da moram da joj kažem koliko je dobro đuskala sinoć i koliko mi je krivo što je sve ovo puklo prerano, jer sam se zapravo nadao da ću je i večeras gledati kako igra. Očekivao sam da će se odnekud pojaviti neki od njenih udvarača, ali nikoga nije bilo, pa sam onog trenutka kada je zakoračila bliže meni, prišao i rekao joj sve što sam imao. Prvo me nije čula, okrenula se baš kada sam započeo sa izvini, a onda me je gledala zbunjeno dok sam objašnjavao kako sam je gledao i kako je lepo igrala. Nasmejala se na kraju, pa smo ušli u razgovor. Hvalisao sam se da sam rok novinar, da sam tu u kampu i da mogu da je častim pivom iz bekstejdža. Mislio sam da je festival pukao, jer su tehničari skupljali kablove na bini, a svetla se i dalje nisu palila, pa sam sve vreme potencirao da bismo mogli da odemo u kamp i blejimo. Bio sam siguran da je starija od mene i da nema smisla da joj prodajem fore za brucoškinje, pa sam joj otvoreno rekao da mi se sviđa i da se čini kao kul osoba i da ne pokušavam da je privedem u šator, mada sam se tome nadao, a ona je bila uporna, nadala se da će se struja ipak vratiti i da će festival da se nastavi.

To se i desilo posle dvadesetak minuta. Istinski sam se obradovao jer sam znao da ću je i večeras gledati kako igra, a budila mi se nada da ću biti dovoljno blizu nje da mogu da to doživim kao nešto lično moje.

Onda je na binu izašao Smoke Mardeljano, iznenađujuće nizak, sa cvidžama za sunce ispod kojih su sijale skupljene oči, navarene gore od mojih. Iako sam već odavno ispao iz rep fazona, njega sam iščekivao već godinama, jer posle mnogo vremena od kada mi je sve zvučalo isto, pojavio se neko sa pravom, old skul, istinskom pričom o životu kakav živi. I pre nego što sam gledao dokumentarac na Vajsu „Ja repujem“, sviđala mi se njegova lirika, a posle ovog filma potpuno sam se primio i samo sam čekao trenutak da ga čujem uživo. I sada je bio tu, pun poleta i srećan što festival ipak nije završen. Zahvalio se svima što su ostali i što su verovali da će se muzika nastaviti, a onda je uleteo u bit.

smoke

Smoke Mardeljano; foto: PRIS

Mnoge od njegovih pesama i ne znam, ali on ima jako dobru dikciju, tako da sam na keca mogao da razumem reči pesama i da hvatam emociju u njima. „Ja sam glas generacije koja perspektivu nema“ jedan je od najsnažnijih i najistinitijih stihova koje sam čuo na ovom festivalu, jer u publici su mahom bili mladi ljudi, klinci za mene, ta generacija bez perspektive u svetu sa budućnošću pod znakom pitanja. Na sred druge pesme je skinuo majicu i mogli smo da vidimo napucanog lika sa par ožiljaka i tetovaža, koji bi izuo svakog na ferku, kako repuje o tom telu i životu koji to telo ima. Posle je obukao majicu, komentarišući kroz šalu da nije on ložač, nego samo voli da se skine uz ovu pesmu. Još jedan od razloga što mi je Smoke jedan od najboljih repera u okrugu je što sa toliko samopouzdanja i lucidnosti uleće u fristajlove. Pesma bi se završila, a on bi nastavio da slaže na nju kao da ne može da se zaustavi. Sjajan momenat je bio kada mu je zazvonio telefon, a on je okrenuo slušalicu ka publici da pozdravi osobu koja ga je zvala. Bio je opušten na bini, bacao je fore i motivisao je publiku da učestvuje u nastupu. Kad je pronašao listu sa Bajaginog nastupa, rekao je da je pevao na maturi „Moji su drugovi“. Za kraj je izrokao fristajl posvećen Užicu, a u taj tekst je uvukao sve, i park, i nestanak struje, i reku, i nas u publici, i njega na bini. Bio je to pravi živi kontakt koji se očekuje od nastupa jednog repera.

Mene je sve to udarilo na emociju, osećao sam se neverovatno živim, konačno sam ga čuo uživo, a ujedno sam bio tu sa prelepom devojkom u čije igranje sam se zaljubio. Znao sam u tom trenutku da mi nije bitno ništa od toga što sam zamislio, već samo ono što mi je život namerio, pa mi je ta sloboda i manjak očekivanja dala mogućnost da se provedem kao nikada. U parku su ostali samo najuporniji, omladina kojoj je dosadno da ide kući, po koji zavozani matorac, ona i ja.

Di-džejevi su počeli svoj program i bili su dosadni i nemaštoviti kao i prethodne večeri, sa tim što je Dj Igor Garnier, prvi koji je nastupao, bio jedan od onih koji na nastupe vuče fotografa, pa je svaki trenutak izgledao režirano i namontirano, tako da me ni malo nije radilo njegovo skakanje za miks pultom, ni to što se popeo na sto i što je odatle mahao ljudima, a pogotovo što je, kao na svadbi, bacao fore u mikrofon. Izbor muzike mu je bio na nivou prosečne tinejdžerke, očekivao sam da će u jednom trenutku izmiksovati i Despacito, ali tada mi ništa od toga nije bilo bitno jer ona je igrala sa mnom, njihala se kao da je muzika izlazila iz njenih pokreta, kao da je celo njeno biće naštimovano prema zvucima koji su dolazili sa bine. Rekao sam joj da bih već odavno bio u kampu da nije nje, spavao bih naveliko i bolelo bi me za ove likove što se lože za miksetama, ali pored nje, u tom trenutku, nije bilo ničeg boljeg, ničeg zabavnijeg, čak mi se nije ni pušila sprava koju sam imao u tabakeri. Samo sam igrao, nošen njenom energijom, željan da je u tim kratkim trenucima dodira osetim kao da je deo mene. Primetio sam koliko je ljudi gleda i prijala mi je ta pažnja, koja se rasipala i na mene, jer nije bilo drugih likova sa njom.

Ostali smo tako do pet ujutru. „Dj Groover“ je preuzeo posle nekog vremena i on je imao nešto drugačiji stil, ali je bio podjednako nevešt u pravljenju vožnje, jer čim bismo uhvatili bit i počeli da igramo, on bi pravio prelaz, najčešće vrlo nemaštovit, i bit bi odlazio u drugi fazon. Seckao je pesme kao Bajaga slogove, pa je jedino što mi se svidelo to što je izmiksovao stvar od Linkin Parka, kapiram zbog nedavne Česterove smrti. Na kraju je nastupio neki treći lik, „Dj Steve Drop“, („nije više di-džej ovaj, nego di džej onaj“, što bi rekao Rambo), a njegov nastup je bio još dosadniji, toliko da je i ona, koja je do tog trenutka neprestano igrala, poželela da sednemo negde.

Otišli smo na kej i na onim neudobnim klupama sačekali smo jutro. Pitao sam je da li je ikada prespavala u šatoru i zašto to ne uradi sa mnom, ali bilo je očigledno da nemam baš toliko sreće i da je neću poljubiti, niti da ću osetiti njeno telo u našem, zajedničkom ritmu. Nisam saznao ništa o njoj, a činilo mi se da sam je upoznao mnogo bolje nego devojke koje sam voleo. Možda je bilo do trave, možda do reke, možda do Užica i jutra koje je svitalo iza brda, ali sve što se desilo do tog trenutka, ceo Park fest, celo leto i svih mojih 28 godina života – sve je imalo smisla baš zbog nje i načina na koji je igrala preda mnom, možda baš za mene.

____________________________________________________________________________

P.S. Ovaj tekst je deo dvodelnog muzičkog putopisa „Užička Republika“. Prvi deo je ovde.

PP.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje, novac trošim na ploče, albume i ulaznice. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Ako vam se tekst ne sviđa, imate pravo da prokomentarišete i ukažete na greške ili me jednostavno popljujete. Hvala vam na vremenu i čitanju!

PPP.S. Organizatori festivala ne snose odgovornost za publiku koja se drogira. Ja lično ne ohrabrujem nikoga da konzumira narkotike, pogotovo sintetiku i hemiju, a ako već pušite vutru, nemojte da vozite kola i da radite na mašinama. Ako se već drogirate, budite odgovorni majka mu stara.

2 Odgovora

  1. Ana каже:

    Koliko je živo napisano, tek sam sad pod utiskom festivala.

Оставите одговор на Ana Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download