Užička Republika – Dan I

Kupovinom ulaznice za neki muzički festival ne dobijate samo mogućnost da slušate određene izvođače, već i birate da u jednom vremenskom periodu budete okruženi ljudima sa sličnim interesovanjima, nepoznatim i novim ljudima sa kojima možete da ostvarite kontakt, jer su verovatno i oni, poput vas, otvorenog uma, došli su na festival i namera im je da se provedu, a muzika je samo jedan deo te priče. Festivali su i dobar izgovor da posetite neko mesto u koje inače ne biste ni provirili.

Na primer – Užice. Osim na prošlogodišnjoj turneji, kada bih inače došao ovde da nije Park Festa? Naravno, postoji mnogo istorijskih i velikih događaja koji su se odigrali ovde, a i ne tako malo stvari koje možete da vidite, ali ja ne pravim školske ekskurzije po Srbiji, već muzičke, što znači da mi je u prvom planu dobar saundtrek, a sve drugo je samo bonus. Ovogodišnji Park Fest i nije imao neku muzičku ponudu, ali za oba dana festivala postojalo je nekoliko imena koje sam želeo da čujem, pa sam u Užicu bio već u petak.

Kamp koji su najavili kao ludilo-avanturu-zezanje-kupanje-itd, usled svađe sa Turističkom organizacijom Užica, otkazali su u poslednjem trenutku, a to sam saznao tek kada sam došao na fetival. Organizator mi je ponudio smeštaj u nekom domu, a ja već sam namenski pobegao iz studentskog doma, pa sam se ipak odlučio za taj neorganizovani kamp. To je podrazumevalo da imamo ograđenu čistinu ispred sportskog centra u Velikom parku na kojoj možemo da postavimo šator, a za sve drugo (struja, voda, wc) moraćemo da se snalazimo. Pošto sam relativno skoro počeo da kampujem, ovo sam doživeo kao izazov, pa sam pun euforije postavio svoj šator tako da gleda na reku.

WP_20170729_10_33_32_Pro

home sweet home; foto: A. Kane

Muzički program je počeo po satnici, tačno u osam svoj nastup je započeo požeški bend „Teorija zavere“. Kako je na celom terenu u parku bilo ukupno petnaest ljudi, uključujući šešir moj, konobare, obezbeđenje i tonce, članovi benda su izgledali razočarano. To je sasvim razumljiva reakcija, ali ujedno i jako glupa, jer bendovi moraju da imaju u vidu da nije mala stvar svirati na velikoj bini i biti u programu jednog festivala, a pogotovo što ne mogu da znaju ko je u publici i ko ih sluša, jer važnije je doći do jednog istinskog fana, nego nastupati pred nezainteresovanom masom. Ovo je školski bend, osim bubnjara svi su klinci i baš zato je kul što su imali mogućnost da nastupe. Mene su kupili jednom pesmom koja je zvučala kao savremenija YU grupa, neki instrumental sa zanimljivim razvijanjem i prelazima, ali činjenica je da moraju mnogo da rade i da se lože na to što rade da bi mogli da dopru do šire publike. Mladi su, otuda možda i nesigurnost, ali imaju ono što je potrebno rokenrolu, vide stvari oko sebe, o čemu svedoči jedna od pesama u kojoj se refrenično ponavlja stih fatalni rijaliti.

nesto

glavni vokal benda; foto: PRIS

Nakon njih nastupio je Hurleur iz Negotina, napržena pank rok četvorka koja je mogla da posluži za primer svojim prethodnicima kako treba da zvuči svirka. Ne očekujem da me bend zabavlja, već da svira od srca, a najbolje je ako i sami uživaju u svirci, jer je onda potpuno prirodno da osetim njihovu energiju. Hurleur je imao dobar nastup i tokom pesama se stvarno osećala energija, ali su mnogo tupili štimovanjem posle svake pesme, a posle nekog vremena je počelo da smara to što je frontmen svaki čas pozivao publiku da sa tribina dođe ispred bine. To se ne radi tako, jer nikoga ne možete da naterate da vas sluša, bendovi moraju da se bore za pažnju, koliko god to zvučalo glupo. Ako ne želite, onda svirajte kod kuće i u studiju, to je isto okej…

hurleur

frontmen benda Hurleur: foto PRIS

Pored šešira, koji je nosio gitarista benda, svidelo mi se i nekoliko pesama koje su svirali, volim kada me reči pesme odrade na prvu. Svideo mi se i momenat dok su svirali pesmu„Udri lomi“ – bend je krcao iz sve snage, a onda se u kadar zabila kompozicija od desetinu vagona, lokomotiva je pištala dok je ulazila u tunel iznad naših glava. To me je podestilo zašto mi je Park fest jedan od omiljenih festivala, jer do sada nisam bio na nekom festivalu gde u sred pesme može da uleti voz. Zbog ovoga mi je Hurleur ostao u pozitivnom sećanju. Iako su mi na trenutke previše ličini na Gobline, u onim pesmama gde su bili svoji i autentični zvučali su najbolje. Za kraj su imali jednu krosover pesmu u rep fazonu, gitarista sa šeširom je preuzeo mikrofon i preko tvrdog rifa je bacao neku mlaku rimu „u blatnjavom sokaku upašćeš u raku“. Imaju hemiju koja je neophodna za stvaranje nečeg novog, ali zasigurno moraju da pronađu svoj izraz i da se odluče za pravac kojim će da idu.

WP_20170729_14_36_17_Pro

Dobro došli u Užice; foto: A.Kane

U pauzi pred nastup sledećeg benda, prošetao sam po okolini. Park fest je na odličnoj poziciji, ima sve potencijale da se razvije u veliki i poznati festival, ali je ljudski faktor ono što ga sputava da i sa ovim kapacitetima i mogućnostima funkcioniše kako treba. Ako zanemarimo neorganizovani kamp, propusti su i informacije o samom festivalu, satnici nastupa, kao i informacija da se sa festivala ne može izlaziti. U okviru festivala postoje šankovi za pivo, sokove i vodu, a za hranu je postavljen jedan astal na kojem spremaju palačinke i pljeskavice. To znači da vam je izbor za piće i hranu sveden na zamisao organizacije, jer ne možete da unesete svoju hranu i piće, a ne možete ni da izađete sa festivala. Nervira me i to što se u svim manjim mestima organizatori ponašaju kao da su svi posetioci iz njihovog mesta, kao da se podrazumeva da u Užicu svako zna gde se šta nalazi, pa čak i ja koji sam ovde drugi put u životu. Kada izađete na autobuskoj stanici, ne postoji nijedan znak koji bi vas usmerio ka festivalu, a ako se zajebete i pređete reku, kao što sam ja, onda morate da obilazite okolo preko pešačkog mosta. Ova putanja i nije toliko loša i preporučujem je zbog velikog Rejdžovog murala koji postoji ispod mosta, a ujedno skrećem pažnju Užičanima da je njihov grad poseban u tome što imaju toliko razvijen strit art i da je to nešto što treba da neguju i reklamiraju, pogotovo na ovakvom festivalu. Zato sam popizdeo kada sam video da su na festivalu reklamom za pivo prekrili veliki Zezov mural sa španskom zastavom. Toliko je praznog prostora bilo na tom zidu, mogli su da okače još pet reklama, a oni su ipak odlučili da prekriju mural, nešto što bi sigurno bilo zanimljivije za gledanje nego jebena reklama za pivo. Savet za sve ljude koji ikada žele da organizuju nešto u svom mestu – razmišljajte kao da niste odatle, odnosno prebacite se u perspektivu posetioca/turiste/stranca i zamislite šta bi sve njega moglo da interesuje u vašem gradu.

Bolesna Štenad je jedan od onih bendova za koje ne znam da li ih prezirem ili obožavam. Kada ih vidite na sceni u onim frakovima i šorcevima, prizor vas i nervira i oduševljava. Tokom pesama ne znate da li da se smejete ili da ih pljujete što su takvi seljaci. Bolesna Štenad neprestano izazivaju i to je možda njihov najjači adut, jer ne možete da skrenete pogled niti da se pravite da ih ne slušate. Neke od tih pesama su stvarno prvoklasne, bend uspeva da izvuče maksimum iz jednog žanra koji je prilično otupeo, pa tako u pesmi „Ključ“, sa albuma „Loše Loше“, kroz celu pesmu se provlači komičan dijalog između Kize Seljaka i frontmena, a njihov nastup i ponašanje na bini samo doprinosi komičnosti cele stvari. „Pajdoman“ je još jedna od stvari koju sam čuo prvi put i koja me je kupila svojim fazonom. Zapravo se radi o obradi glavne teme iz „Spajdermena“, pa je cela priča o pajdomanu kao superheroju koji krade dečija kolica i traži 20 dinara od komšije dodatno smešna. I tokom njihovog nastupa naišao je voz, i to ogromna teretna kompozicija natovarena automobilima, pretpostavljam iz Fijata, a frontmen je to ispratio citiranjem Direktora – ide voz, a u vozu pijani smo skroz. Imao je još nekoliko momenata gde je pravio aluzije na tuđe pesme, a najbolja mu je bila ona fora na Bijelo Dugme – „pristao sam ješću samo voće“.

stenad

Bolesni štenac frontmen; foto: PRIS

Ipak, postoje i pesme koje mi nisu ni malo smešne ili me je makar kontekst naterao da dobro razmislim o njima. Pesma „Komšinice“, koja kreće kao žešće rokanje i zezanje, koristi i referencu na dečiju pesmu „Na kraj sela žuta kuća“, samo što se umesto žute kuće pominje sigurna kuća, a cela stvar se završava time što vokal poziva ženu da se zbog dece vrati iz sigurne kuće. Da nije bilo onih skorašnjih ubistava u centrima za socijalni rad i da generalno ne živimo u društvu koje ohrabruje nasilje prema ženama, ovo bi mi bilo podjednako smešno, ali ovako, dok su oni rokali tu pesmu, stajao sam u masi i pitao se da li će neka od ovih devojčica iz publike doživeti sličnu sudbinu i da li će se tada setiti ove pesme. U tome i jeste magija živog nastupa, jer vas on smešta u stvarnost, okruženi ste ljudima i muzika se dešava pred vama, pa su sve te pesme mnogo važnije i životnije. Zbog toga bih sigurno opet došao na svirku Bolesne Štenadi, čak i uprkos tome što me ovakva vrsta muzike ne pogađa preterano.

kiza

Kiza Seljak; foto: PRIS

Za mene je prve večeri festivala glavno ime bio Rambo Amadeus, a sve ostalo je bio čist bonus, jer i da nisu nastupali drugi bendovi, bilo bi mi sasvim dovoljno da čujem Ramba, domaćeg Frenka Zapu, što reče moj ortak iz benda „Oko Alefa“. On je pravi primer za uviđanje razlike između studijskog snimka i živog nastupa, jer sve ono što vas oduševi na snimku, sve te fore i njegova duhovitost, sve je to uvećano dvesta puta na živom nastupu kada vidite pred sobom tog čoveka, tog svetskog mega cara kojem mozak tutnji kao mašina.

rambo

Svetski mega car – Rambo Amadeus; foto: PRIS

Od pesme „Privatizova“ i par dimova koje sam pouvkao u kampu krenulo je da me radi u prosvetiteljskom tripu, Rambo je bio guru koji je kroz muziku mogao da mi objasni poentu života, a ja sam bio spreman da naučim sveee. Ramba bih mogao da slušam i kad samo pripoveda, bez muzike, ali u živom nastupu, sa onim strašnim bendom koji izuva iz cipela kakav gruv pravi, to je prosto spektakularno. Neke od muzičara koji sviraju sa njim poznajem još iz Čekaonice, sećam se njihovih džemki i nastupa i koliko su me oduševljavali, a sada su ovde, okupljeni oko Rambove glave i sviraju fjužn džez, poletno i veselo. Hvatao sam njihove poglede tokom svirke, smejali bi se kada bi Rambo ispao ili kad bi pogrešio, prerano završio pesmu ili otišao u drugom pravcu, a to je zapravo pokazivalo koliki su majstori, jer su mogli bez prethodnog planiranja virtuozno da isprate sve Rambove nalete i ideje. Te žive verzije pesama su nalik na ekspanzije originala, jer pored onog dela koji znate, možete da čujete i potpuno novi deo, strofu-dve ili čitav novi blok. Tako su u pesmi „Vatrogasci“ dodali i deonicu od dve strofe gde se opisuje „kako investitor žari, a političar pali“. Rambo se javno zahvalio vatrogascima koji su učestvovali u skorašnjim akcijama gašenja požara i opomenuo je da ne bacamo pikavce u travu, jer „sve može da ode u pizdu materinu“. To mi se uvek sviđalo kod Ramba, u njegovim nastupima i uopšte u njegovoj angažovanosti, uvek je koristio svoju popularnost da promoviše prave ideje. Sećam se one emisije „Eko pojmovnik“, zalaganja za solarnu energiju, kao i njegovog protesta protiv seče platana u bulevaru. Njegov javni nastup je uvek u skladu sa idejama koje iznosi i van muzike, pa su njegovi koncerti puni novih ideja, informacija i smernica.

rambo 2

Rambovi džezeri; foto: PRIS

Očekivao sam da će svirati pesme sa albuma „Vrh Dna“, ali osim par novih stvari, većina je bila sa starih albuma. Svirali su „Mentalitet“, a Rambo je oponašao klovna, ismevajući našu zadrtost i glupost. Izrokali su „Fala ti majko“, a on se ložio kao srednjoškolac, svirajući Smoke on the water temu i dobacujući ženama. Ono što dozvoljava živi nastup najbolje se osetilo tokom ove pesme, jer u onoj deonici kada pominje Kića Slabinca i njegovu patnju za ženom, ceo bend kao da se prebacio u neku drugu ulogu i odsvirao je deonicu iz Slabinčeve pesme „Zbog jedne divne crne žene“. „Možete li da verujete da sam ja sa ovakvim glasom nastupao na Evroviziji?“, pitao je Rambo kroz smeh.

U publici su najvećim delom bili srednjoškolci pa mi je bilo interesantno da vidim kako reaguju na njegove pesme, pogotovo one starije u kojima se koristi prilično eksplicitan vokabular. Bio sam jedini koji je pevao „Bolje jedno vruće pivo“, a klinci oko mene su se osvrtali i smejuljili na paradoks da je od pičke mlade bolja stara baba. Na pola svirke Rambo se već opustio, osetio je povratnu reakciju iz publike i neprestano je bacao fore, tako da se čitav bend smejao. Svirali su „Sizifa“, a onda „Fap Mašinu“, kroz koju su provukli sve moguće žanrove, od narodnjaka u kecu do teme iz „Kose“, na koju je raja masovno odlepila. Dok je prižio ovu temu na gitari, Rambo mi je ličio na Točka, ali onakvog kakav bi Točak bio da je konstantno na spidu. U pola pesme je naišao putnički voz, a na jednom od prozora nalaktio se usamljeni putnik, koji je kasnije mogao da se hvali kako mu je Rambo mahao i vikao pozdrave. Kakvi su muzičari sa njim čulo se kad otkači totalno u „Rambovom kolu“ kojim je priveo svirku kraju.

Posle Ramba potop, barem za mene, jer nije bilo šanse da slušam Brkove nakon ovakvog nastupa. Seo sam na kej da iskuliram uz buksnu, a pred očima su mi sevali fleševi sa Rambovog nastupa. Zaista, ako bih morao da izaberem jednog izvođača kojeg bih slušao do kraja života, bio bi to Rambo Amadeus. I to uopšte ne bi bio loš izbor jer ovaj autor ima diskografiju bogatiju nego indijski Bolivud, a svaki album je celovito delo u koje može da se uđe na hiljadu načina. Najbolje od svega je što slušalac može da isprati kako se Rambov izraz razvijao od napadnog i banalnog sa albuma „O tugo jesenja“ do ovog nenormalnog džeza koji prže na albumima „Hipišizik metafizik“ i „Vrh Dna“.

„Niti lepšeg keja, niti neudobnijih klupa“, hteo sam da tvitujem misao koja mi se rodila, gledajući na Užice sa nesedljive klupe na keju. Mrzelo me je da vadim telefon iz džepa, a i Brkovi su krenuli da ga tupe, zvučalo je kao da se gomila turbo folk mentola izložila da svira rokenrol i to je ono što me je nerviralo u celoj priči, jer publika koju ovo loži je ona publika koja se srami da prizna da im je Ceca majka i da su im Sejo i ekipa saundtrek u glavi sa kojim se bude. Rambo je lepo objasnio šta je turbo folk, a taj prefiks turbo se može zalepiti i na muziku koju pravi Mortal Kombat, kao i Pero Deformero, a na kraju i Brkovi. Sve je to turbo pank, turbo metal, turbo progresiva, drkanje u okviru žanra, ali od tog drkanja ne postoji katarza i nema nikakve koristi, samo ćorak. Zato mi je bilo smešno kada sam čuo komentare ljudi iz kampa, kao i nasumičnih ljudi koje sam čuo u prolazu – svi su došli zbog Brkova. Mislio sam u sebi koji ste vi jebeni seljaci.

raja

„Raja je počela da se žari i pali“; foto: PRIS

Nije mi se još spavalo pa sam, kada su Brkovi konačno sjahali sa bine, otišao da čujem di-džejeve, iako su mi njihova imena Rebel B, a pogotovo DJ Munja, sugerisala da to nije mesto za mene. I nisam se prevario, muzika mi je bila dosadna, a i mnogo manje kvalitetna od one koju sam iskusio na elektro stejdžu Hilzap festivala, ali mi je bilo preinteresantno da voajerišem kako jedna devojka igra. Posmatrao sam je hipnotisano, prvo je igrala sama, a onda su krenuli da joj se lepe likovi i činilo mi se da je smaraju, ali ona nije odustajala, igrala je sve vreme. Nije bila napadna u tome, niti se vulgarno pokazivala, već je to radila toliko dobro i zavodljivo da su svi u njenom krugu to primetili. Uhvatio sam poglede i nekih devojaka koje su je posmatrale sa divljenjem. Jednostavno je igrala sa uživanjem, videlo se da oseća bit i da joj je muzika samo povod, jer je mogla tako da igra i bez nje. Pretpostavljao sam da je bila urađena, ali nije bilo onih čudnih i mehaničkih pokreta koje sam primetio kod drugih bombondžija koji se pale na elektroniku. Svaki njen pokret je bio smislen i kao da je vizuelno ostvarivao muziku sa bine. Priznajem, poželeo sam je i već sam je zamišljao kako pušimo spravu u mom šatoru sa pogledom na reku, ali muzika je bila previše dosadna, a i tipovi oko nje previše napadni, tako da sam se vratio u kamp da spavam.

U kampu su neki klinci, polupani od alkohola, iz sve snage pevali „Đurđevdan“. Zaspao sam, a kroz san su mi tutnjali vozovi.

____________________________________________________________________________

P.S. Ovaj tekst je deo dvodelnog muzičkog putopisa „Užička Republika“. Drugi deo je ovde. Hvala PRIS portalu i Jovanu Mihajloviću za korišćene fotografije.

PP.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje, novac trošim na ploče, albume i ulaznice. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Ako vam se tekst ne sviđa, imate pravo da prokomentarišete i ukažete na greške ili me jednostavno popljujete. Hvala vam na vremenu i čitanju!

PPP.S. Organizatori festivala ne snose odgovornost za publiku koja se drogira. Ja lično ne ohrabrujem nikoga da konzumira narkotike, pogotovo sintetiku i hemiju, a ako već pušite vutru, nemojte da vozite kola i da radite na mašinama. Ako se već drogirate, budite odgovorni majka mu stara.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download