Uspon na „Brda sna“

Ne preterujem kada kažem da mi je u poslednje vreme sve ravno, ne samo zato što sam u Novom Sadu, već i zbog nove muzike koja me ni najmanje ne inspiriše, pa mi je pisanje nalik na kuluk. Primoravam sebe da slušam albume na koje inače ne bih ni kliknuo, gledam muzičke emisije o kojima ne mogu da kažem ništa pohvalno, zbog čega strahujem da ću postati onaj mrski kritičar što samo negoduje, jer ništa nije po njegovom ukusu i otupelom sluhu, a to nikako ne želim, makar ne sad, dok moj šešir još uvek može da ide na svirke i festivale.

halftones

naslovnica albuma; dizajn: Suzana Sumrah

U toj pustari nezanimljivih i jednoličnih izdanja pojavi se i nešto što odskoči na pejzažu i iz daljine izgleda kao brdašce koje ću lako savladati u nekoliko slušanja, a onda, kako mu se približim i započnem uspon, uviđam da je to kompleksna i masivna gromada. Takvo iznenađenje sam doživeo u susretu sa i-pijem „Brda sna“ beogradskog benda „Halftones. Ovo izdanje od četiri pesme, četvrto po redu u diskografskom nizu benda, objavljeno je krajem marta ove godine, pa iako neveliko po obimu, vrlo je izazovno za slušanje.

Za ovaj bend sam prvi put čuo pre nekoliko godina, ne sećam se da li sam ih otkrio preko „D-box“ sesija ili preko njihovog nastupa u „Studiju 6“, ali kako sam onaj slušalac kojeg prvo privuku tekstovi, vrlo brzo sam izgubio interesovanje za njih, jer su im pesme na engleskom i prilično su nerazumljive zbog specifičnog načina na koji njihova liderka, Suzana Sumrah, peva. Od tada je prošlo dovoljno vremena da mogu da se nadam da sam u međuvremenu malo i sazreo (isključivo kao slušalac, ni najmanje kao osoba), a njihov zapaženi nastup na festivalu „Mostovi i Raskršća“ u Novom Sadu me je podsetio na njihovo postojanje, pa sam se odmah zakačio za „Brda sna“ od trenutka kada su objavljena. Moram da priznam da me je više privukao dizajn samog izdanja nego pomisao da su u pitanju Halftonsi, ali jedna od prednosti ovog benda je što su slojeviti, pa im je moguće prići sa toliko strana da više niste sigurni da li se radi o istom bendu.

Dok su mi njihova prethodna izdanja bila skoro nezanimljiva, oko „Brda sna“ sam imao mnoge nedoumice. Ne sećam se kada sam poslednji put bio toliko nesiguran po pitanju onoga šta osećam o muzici, a sama ta činjenica mi je bila dovoljna da kopam još dublje, da iščitavam njihove intervjue i druge recenzije samo kako bih pokušao da otkrijem šta zaista osećam i mislim o „Halftonsima“. Trebalo mi je više od mesec dana da se konačno suočim sa ove četiri pesme, a u konačnoj odluci mi je presudno pomogao živi nastup Halftonsa u knjižari „Bulevar Books“, 12-og aprila u Novom Sadu. Već sam bio na mnogim svirkama u ovom prostoru, ali ga uvek doživljavam na novi način jer su bendovi i muzičari koji nastupaju toliko autentični da svojom muzikom menjaju okruženje, atmosfera je uvek drugačija, a od broja publike zavisi i koliko ćete imati prostora da se saživite sa bendom. U ovom slučaju bilo je dovoljno ljudi da se osećate delom publike, a sasvim dovoljno mesta za otuđenje i posmatranje sa strane.

halftones 4

Halftonsi; foto: Goran Veselinović, Milan Žurić

Prvi deo koncerta bio je posvećen pesmama sa prethodnih izdanja, pa iako je zbog ozvučenja bilo vrlo teško razumeti šta Suzana Sumrah peva, mogao sam na prvu da shvatim šta je ono što je nesumnjivo kvalitetno u „Halftonsima“. Pored njenog glasa neverovatne snage i ubedljivosti, bend ima kapacitet da joj ponudi mogućnosti da vodi pesme i pokaže svoje sposobnosti. Basista Vlatko Džogović i bubnjar Nikola Gnjatović prave tako slojevit i raznovrsan gruv da morate da đuskate, za šta je dokaz bio sedamdesetšestogodišnji Slobodan Tišma koji je u publici sve vreme igrao u mestu. Ali i pored kvaliteta svih članova benda gitarista Vukašin Đelić je onaj koji mi je privukao najviše pažnje, iako je na sceni bio najmanje upadljiv, makar u početku. Sedeo je na stolici i svirao svoje deonice kao da one nisu virtuozne, isprepletane linije u kojima mnoštvom efekata neprestano pravi drugačiju atmosferu i izaziva osećanja različitog spektra. Kako se svirka zahuktavala, a bend postajao sve opušteniji, tako je i Đelić bio sve slobodniji, pa se krivio sa gitarom, podizao je iznad glave, a poslednji deo nastupa je prošao u njegovom zlostavljanju i razvlačenju instrumenta po knjižari, što je bilo potpuno neočekivano i za mene do tada neviđeno u „Bulevar Buksu“.

halftones 6

Halftonsi; foto: Goran Veselinović, Milan Žurić

Kao što sam uspeo da shvatim šta je ono što me nesumnjivo privlači kod ovog benda, imao sam dovoljno prilike da se uverim da postoji i nešto što me jako odbija, a to je glas i nastup Suzane Sumrah, što je potpuni paradoks, jer ona je element koji čini ovaj bend autentičnim. Problem koji sam imao sa njenim pevanjem ogleda se u načinu na koji izgovara reči, u ranijim pesmama to mi je previše ličilo na Bjork i njeno ekspresivno, iseckano pevanje, a u slučaju pesama na srpskom iritirala me je intonacija i to prenemaganje u izgovoru. Uživo sam shvatio da me na neki način nervira i samo njeno ponašanje na sceni, kao da su joj pokreti izveštačeni, iskarikirani, a na trenutke mi je bila i sablasna. No, tek posle ovog nastupa sam uspeo da shvatim da sam sposoban da sa divljenjem slušam nešto što mi se nimalo ne sviđa, nešto što me odbija jer se razlikuje od mojih očekivanja i želja koje imam kada je u pitanju muzika, ali srećom, osećaj mi je uvek važniji od mog mišljenja i činjenica, pa (ne mogu da poverujem da ću ovo reći!) uviđam da sam postao fan benda „Halftons“. Mislim da ne postoji nijedan drugi bend koji u meni izaziva tako različita osećanja, od momenata divljenja kada bih se poklonio pred svima njima, do želje da ih polijem vodom i pitam ih – alo, bre, jeste li normalni?!

halftones 5

Suzana Sumrah; foto: Goran Veselinović, Milan Žurić

Kada sam ponovo preslušao „Brda sna“, imajući u vidu iskustvo sa živog nastupa, odmah mi je bilo jasno da su mi njihovi tekstovi i dalje najslabiji momenat benda, pogotovo sa onom fusnotom, koju ističu u svim objavama, kako su teme ovog izdanja „seksizam, fašizam, rasizam i birokratija“. I posle iscrpnog preslušavanja i dalje ne uviđam nijednu vezu između tematskog ospega koji su naveli i onoga što ja doživljavam slušajući ove pesme, zbog čega mislim da apsolutno nikada ne treba da objašnjavaju svoje pesme ili da na njih nabacuju ovakve etikete, jer time ograničavaju doživljaj slušalaca, a čini mi se i da ozbiljno maše u razumevanju i predstavljanju svog rada. „Brda sna“ su dovoljno psihodelična po svom konceptu, kako muzičkom tako i vizuelnom (dizajn omota i spotovi), da pružaju mnoštvo mogućnosti za pronalaženje ličnog smisla u tim pesmama. Meni je u ove četiri pesme najinteresantniji detalj bio u tom odnosu stvarnosti, virtuelnog i oniričnog sveta koji se prepliću u perspektivi junakinje čiji glas čujemo. U prvoj pesmi postoji fantazmagorični prostor u kojem je san samo povod za istraživanje tenzije između junakinje i neimenovanog drugog, kojem se junakinja u svim pesmama obraća u imperativu, tako da ni ne znamo da li je u pitanju muško ili žensko, što daje dodatnu dubinu u mogućnosti za tumačenje ovih tekstova. Od svih pesama, samo u „Sajonari“ sam našao stihove koji su po svojoj metrici, načinu pevanja i mestu u pesmi iskočili kao nešto vredno i drugačije:

Dan došao je taj dan,
Da se poslušni, srećni um
Poljulja iz sna.

Ubedljivo najveći hit sa ovog izdanja je „Radio Kabul“, koji sam čuo preko Beopolisovih sesija u engleskoj verziji kao „Princess of Cabul“. U ovoj pesmi postoji ta iritantna intonacija i skoro vriskavo pevanje stihova „u pustinji je mrak“, ali kada „Halftonsi“ jednom nađu pukotinu u okoštaloj muzičkoj navici koju imate, tuda će proći sve njihove pesme, pa mi je sada ova stvar neverovatno zabavna, pogotovo imajući u vidu sjajan minimalistički spot.

Retki su bendovi koji u svojoj muzici nose toliko različitih emocija i izazova za slušaoca, a još su ređi oni čija je muzika vredna truda istraživanja, a „Halftonsi“ su ovim izdanjem, makar u meni, postigli potpuno neočekivano, naterali su me da preispitam svoje stavove i muzički ukus i posvetim pažnju nečemu što sam bio sprema da olako odbacim kao nezanimljivo. Mislim da ovo nije bend koji se razume na prvo slušanje, što je možda i moj izgovor zašto ranije nisam uvideo koliko su zapravo kvalitetni. Srećom, to se promenilo, pa konačno imam brdo na koje mogu da se uspenjem kada mi dosadi jednolična ravnica oko mene.

______________________________________________

P.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje, novac trošim na ploče, albume i ulaznice, čime dirketno podržavam kvalitetne autore. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Ako vam se tekst ne sviđa, imate pravo da prokomentarišete i ukažete na greške ili me jednostavno popljujete. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download