Ulaganje u scenu: The Schtrebers i Betunizer

Kao što kaže Toni Vilson u filmu „24 Hour Party People“: „The smaller the attendance the bigger the history.“ U nedelju 19-og marta, na spratu kluba Modesti Blejz, publiku je činilo oko četrdesetoro ljudi, a nastupali su D Štrebersi (Тhe Schtrebers), beogradsko-milanovački trio (u razmeri 2:1), i „trio de la muerte“ iz Valensije – Betuniser (Betunizer). Ovaj španski bend je na turneji od 11-og marta, a u Srbiji je nastupio 16-og i 17-og u Beogradu i Novom Sadu, da bi dva dana kasnije došao i u Gornji Milanovac, odajući na taj način prizanje ovom gradu i njenoj publici da su na kulturnoj sceni podjednako važni kao Ljubljana, Zagreb, Kumanovo, Milan ili Barselona.

Mnogima nije jasno kako je moguće da jedno maleno mesto, sa ogromnom opštinom među brdima, ima tako snažan urbani duh i da opstaje i odoleva od potpunog urušavanja kulturnih vrednosti. Odgovor je u ljudima, i to ne samo kao stanovnicima Gornjeg Milanovca, nego u onim idnividuama koje su svesne značaja kulturne scene, kako muzičke, tako i svake druge umetničke scene. Ti ljudi, gde god da se nalaze, radiće uvek u korist tih vrednosti, bilo da su u Beogradu ili Vrbavi, samo što je uticaj i značaj koji imaju neuporedivo primetniji u malim sredinama poput ove.

Ako imate iole znanja o tome kako funkcioniše organizacija svirki, jasno vam je sa koliko problema se suočava svaki entuzijasta koji poželi da ugosti jedan evropski bend na turneji. Već sam imao priliku da u ovom gradu budem na nekim svirkama gde su dolazila velika svetska imena, a da su organizatori, odnosno nekoliko ljudi iz ovog grada, snosili troškove te organizacije, na svoju ličnu materijalnu štetu, a na korist celog grada. Za mene su ti ljudi heroji scene, pa iako znam da njima neće biti baš ugodno zbog toga, volim da iskoristim priliku da im se javno zahvalim i čestitam na njihovom angažovanju.

Strebersi

Videc i Kerez, foto: Milica Vukelić

Ovaj put sve zasluge idu Nenadu Vidojeviću Videcu, a sa njim i ostatku benda Štrebersi – Šomiju i Kerezu. Videc je uspeo da dovede i ugosti Špance, a Štrebersi su se, nakon poslednje svirke koju su imali 2015-te godine u Božidarcu, ponovo okupili kao podrška Betuniseru. Kako je jedan od prvih tekstova koje sam napisao u životu bio baš o Štrebersima, došao bih na ovu svirku i da nije bilo Španaca.

Prošle su dve godine od kada sam ih poslednji put čuo uživo, iza sebe imam gomilu tekstova, kilometražu preslušane muzike i stotine sati provedenih na svirkama, ali i dalje osećam da ne umem da objasnim Štreberse. Čak ni kada bih svakog čitaoca uzeo za ruku i odveo na njihovu svirku i prstom mu pokazivao na stvari koje me fasciniraju, ni tada ne bih mogao da dočaram koliko mi je strava to što sviraju. Teško je praviti ovakvu instrumentalnu muziku, a da ona bude dovoljno uzbudljiva i zanimljiva da ostvari komunikaciju sa publikom bez ijedne izgovorene reči. Ovo nije džez, niti klasika koja podrazumeva uštogljenu publiku koja se ne bi usudila da kaže da joj je nešto nejasno i pod pretnjom smrću, ovo je „nadrkana alternativa“ koja ima hrabrosti da kroz muziku projektuje svoje vizije stvarnosti, svoj ukus i saundtrek života. Od trenutka kada su otvorili svirku, zvučalo je kao da je nastupila apokalipsa i nije bilo ničeg pametnijeg nego da se pripali pljuga i uživa u neprestanom rasturanju i ponovnom sastavljaju smisla. Iako su imali samo jednu probu pred svirku, rokali su sa sigurnošću i što je još važnije, videlo se da uživaju u nastupu. Ne znam kako je bilo njima da se po’vataju sa svim onim aranžmanima, koji nisu nimalo naivini, ali je meni izgledalo kao da neprestano vladaju haosom koji prave. Omiljeni se mi oni delovi, kao u pesmi „Ufff…!“ kad posle krcanja, dok uši vape za malo odmora, a telo podrhtava od vibracije, uđu u laganiji bit, spuste celu stvar, a onda izrokaju do kraja dva puta glasnije i luđe. Pored stvari sa prvog albuma, svirali su i neke koje nikada nisam čuo, ali su zvučale opasno, pa baš zbog toga gajim nadu da će ovaj bend naći način da snimi još materijala i nastavi ono što su započeli sa prvim albumom „1+1=10“.

Strebersi 2

Štrebersi, foto: Milica Vukelić

Betuniser postoji od 2009. godine i do sada su objavili 4 albuma, a odsvirali preko 400 svirki! Imao sam priliku da razgovaram sa njihovim bubnjarem Markosom (Marcos Junquera), gađajući se mojim okrnjenim španskim, na kojem mi nije zamerio jer sam odmah objasnio sebe izrazom: „Estoy ciego“. Iz njihovog iskustva sam saznao da nije nimalo lako cimati se na drugi kraj Evrope zarad probijanja benda i otkrivanja tržišta, ali da oni to i dalje rade sa uživanjem, a od toga mogu i da žive. Nismo ni svesni koliko su naši bendovi dobri sve dok ih ne pošaljemo negde van ili ih čujemo u paraleli sa nekim evropskim bendom. Razlike su velike, ali ne u kvalitetu, već u iskustvu koje sažimaju svojom muzikom, pa kao što je nama egzotično da čujemo jedan španski alternativni bend, tako bi oni odlepili da im pošaljemo Štreberse, Plišanog Mališana, Repetitor ili Larsku… Zato je ova svirka bila toliko važna, jer ono što su Španci pokazali domaćoj publici je originalnost i autentični, izgrađeni izraz koji svaki od bendova treba da pronađe u svom zvuku.

betunizer 3

omot poslednjeg albuma

Ponadao sam se da će bubnjar nositi bedž sa znakom bloga, koji sam mu poklonio pre svirke, međutim on je već posle prve pesme skinuo majicu i polu go je rokao do kraja nastupa. Počeli su pomalo stidljivo, jezička barijera je uvek problematična, sve dok neko iz publike nije dobacio: Ke pasa?!, na šta je gitarista i frontmen Hose (José Guerrero) odgovorio: „¡Pasa qué pasa!“. Time je stvorena veza i ostatak svirke je protekao u međusobnoj komunikaciji i deljenju – oni su rasturali, a mi smo vrištali u neverici. Na ovoj svirci su uglavnom svirali stvari sa poslednjeg albuma „Enciende tu lomo“, sa kojeg mi je uživo najveći utisak ostavila pesma „Pantalón blanco ajustado“ („Bele uske pantalone“). Naravno da uživo nisam razumeo ni deo teksta, ali to mi nije smetalo jer u njihovoj muzici pevanje pravi svoju melodiju i ritam, tako da nije samo poenta u tekstu nego i u muzičkoj figuri kojom se upotpunjava celina. Blokovi se pakuju tako da nikada ne znate da li će sve da eksplodira u pizdu materinu ili će se pesma završiti u sledećoj sekundi. U ovoj pesmi se to najbolje oseća u onom delu pred kraj kada, dok se tenzija gradi, glas ponavlja:

No es nuestra vida
no es todo
no es nada

„Nije naš život, nije sve, nije ništa.“ Posle toga pesma pršti do kraja. Tokom cele svirke nisam znao u koga bih pre gledao, basista (Pablo Peiró) je na trenutke pravio takve linije kao da je iskočio iz Prajmusa, gitarista je škripao po gitari, a bubnjar je bio prava mašina, posebno u pesmi „Oleada“ („Talas“), gde je moglo da se čuje kako pravi dobru vožnju koristeći zvono, dok glas izaziva: „Eso es asi, ven, dame un beso“ („To je tako, hajde, daj mi jedan poljubac“). Baš u ovoj pesmi možete da nađete esenciju njihovog zvuka, neverovatnu kombinaciju uticaja koji se kreću od post-panka do nojza, ali sve to spakovano u nečemu jedinstvenom što nosi ime Betuniser. Inače „betún“ na španskom znači bitumen, tako da i u samom imenu benda možete da naslutite iz kog su fazona.

betunizer

Frontmen Hose Gerero, foto: Milica Vukelić

Počeo sam tekst citirajući Tonija Vilsona, osnivača Fabrike i jednog od najvažnijih ljudi sa mančesterske scene osamdesetih, baš zato što me je ova svirka podsetila na onaj trenutak iz filma „24 Hour Party People“ kada nastupaju Pistolsi, a među tridesetak ljudi u publici su sve budući muzičari i velika imena. Živimo u vreme kada smo preplavljeni informacijama iz virutelnog sveta i svakoga dana izlazi više albuma nego što jedan čovek može da presluša za čitav život, ali baš zato je poenta doživeti bend uživo, jer ono što osetimo u tom trenutku, bez ikakvog posrednika, u surovoj stvarnosti iz koje smo zakoračili u prostor gde se održava svirka – to je jedino bitno. Nažalost, za nas je veliki luksuz uživo čuti bilo koji evropski bend, pa čak i one iz naše okoline ili bivše države, zato je dovođenje Betunisera bio prava investicija u milanovačku scenu (opet hvala Videcu i Štrebersima). Ako ste bili tamo, setite se svih ljudi, jer to su ljudi sa kojima delite zajednička interesovanja i zbog njih je život u tom gradu i dalje lep. Ako niste bili na svirci, propustili ste mogućnost da budete zapljusnuti snažnim talasom različitosti koji nosi muzika ovog španskog benda. Meni je bilo drago da sam tamo video najznačajnije likove sa milanovačke scene, od kompletne postave Plišanog Mališana, preko pankera, hardkor ekipe, basiste Straha od Džeki Čena, Belog u Boji, kao i onih najmlađih, koje sam čuo na džemkama i za koje je samo pitanje vremena kada će da nađu svoj izraz i stvore nešto novo. Siguran sam da je Betuniser te večeri posadio mnoge ideje i ostavio traga na prisutnoj publici, sad samo treba da vidimo na koji će se način ulaganje vratiti.

WP_20170321_16_46_26_Pro

za kolekciju, foto: A.Kane

A Špancima svako dobro na ostatku turneje: Buena suerte, buena gente!

______________________________________________

Nije lako izdržati muzičku zavisnost od koje patim, ali uz vašu pomoć ona može da postane znatno podnošljivija. Ukoliko vam se sviđa kako pišem, možete me podržati deljenjem teksta sa prijateljima, praćenjem na Fejsbuk stranici ili donacijom preko Patreon kampanje. Svi bendovi i autori koji bi voleli da pišem o njihovom radu, mogu da me kontaktiraju. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download