Ubistva prve večeri Arsenal Festa

Koliko albuma možeš da preslušaš za 340km puta u jednom pravcu? Lajka komiran spava preko puta. Meni je šešir na pola očiju još od kad smo krenuli, četvrtak nikako nije moj dan, ali od kada sam prešao na gornju obalu Dunava, sve više mi nedostaju one planine i okuke Šumadije, pa je „Arsenal Fest 08“ došao kao odličan povod da se pođe put Kragujevca.

arsenal 01

motivacija za prvi dan

Od kragujevačke autobuske stanice, jedne od najružnijih koje sam video u Srbiji, teglimo stvari do stadiona „Čika Dača“, gde je postavljen kamp za publiku. Uželeo sam se kampovanja, a posebno sam se obradovao kada su nam rekli da uz kamp dobijamo i besplatan ulaz na veliki zatvoreni bazen u blizini. Bio je četvrtak, negde oko 6 sati i najbolja mesta su već popunili raznobojni šatori nad kojima se viorila po neka zastava. Kamp je po sredini bio podeljen zemljanim rovom, odakle je sa pojačala priključenog na agregat, tukla glasna muzika, neka metalčina zbog koje sam odmah zamrzeo tu ukanaljenu ekipu, jer sam pretpostavljao da zbog njih neću imati ni minut mira u šatoru.

Nervoza od beskonačno dugog puta pod vrelinom sunca, u autobusu sa klimom iz koje izbija prašina, polako je popuštala sa svakim poznatim licem koje sam ugledao u kampu. Bila je to skupina iz cele Srbije, sjatili smo se sa svih strana u srce zbivanja. Najviše me je obradovalo što tu vidim Anu Bjes, r’n’r novinarku iz Niša koju znam preko Heličeri portala, a koja sada fura jako dobru priču za niški „Super Radio“. Ona se obradovala što je i Lajka sa mnom, nedavno je napisala sjajan članak o njegovom demo albumu, a nije znala da je povodom Svetskog dana muzike njegova svirka zakazana za 21 sat ispred „Zastave“. Kao pravi menadžer, zovem je da dođe na svirku, dogovaramo direktan prenos na radio, dok Lajka ćuti i postavlja naše šatore.

20180621_195707

plakat za Lajkinu svirku; foto: A.Kane

Kada smo došli pred „Zastavu“, saznali smo da struja nije sprovedena do mesta gde svirka treba da se održi, pa da će Lajka morati da svira na suvo, na platou pred ulazom u fabriku, bez ikakvog ozvučenja naspram gomile ljudi koja cirka, jedne od prometnijih ulica u gradu i Arsenala koji je tukao iz pozadine. Da sam menadžer nekog drugog muzičara, a ne Astora Lajke, verovatno bih nekog ubio zbog propusta koji se desio između kragujevačkog SKC-a i „Arsenal festa“. Ovako, kada sam video koliko je Lajka srećan što neće svirati na ozvučenju, već na suvo (ne znam nijednog lika koji više mrzi struju od njega), samo sam pripalio pljugu i prepustio se toku priče. Deset minuta pred početak njegove svirke, spustile su se rampe za teretni voz koji je uz tutnjavu vukao vagone iz Fiatove fabrike. Pomislio sam da je to onaj isti voz koji prođe nad binom Park festa u Užicu.

Učim se tom zanatu menadžerisanja radeći sa Astorom Lajkom, kantautorem u kojeg verujem ne samo zbog lične koristi, već i zbog istinskog prijateljstva, ali i neke vrste sažaljenja koju osećam prema njemu. On je jedan od onih muzičara kojima zaista treba neko da ih vodi, jer će ga u suprotnom iskorišćavati i potkradati sa svih strana. Moja uloga u tome je da ga zaštitim od mogućih scena kakve je doživeo u niškom klubu „Black Stage“ ili od nastupa na kojem mu ne plate ni putne troškove, ali očigledno je da se uvek javljaju problemi sa kojima moraš da se suočiš na licu mesta, a manjak ozvučenja bi sigurno bio ozbiljna stvar da je neko drugi u pitanju, a ne Astor Lajka. Ovako je samo stao pred ljude, pozdravio ih je i čestitao im praznik, a onda je najglasnije što je mogao odsvirao pesme Otac, Carevo novo odelo, Razglednica, 7 Nation Army i srpsku verziju hita iz mjuzikla „Kosa“ – Daj nam Sunca. Pred njim je stajalo desetak ljudi koji su ga slušali uprkos okolnoj buci, a na kraju sam bio i ljubomoran na njega jer je dobio sliku od Myllen, umetnice koja inspiraciju nalazi u alternativnoj muzici i na osnovu nje pravi vrlo psihodelične ilustracije.

mylen 2

Pogodite koja je za Lajku; foto: Myllen art

Da sam znao da će prvo veče nastupati „Sitzpinkeri“, ostavio bih Lajku da se sam pati pred Zastavom i otišao bih na njihov nastup. Pobednici Bunt Rok Festivala, kojima sam obećao da ću ih pažljivo slušati, dobili su neslavne dvadesetominutne termine od 20:15 do 20:35, a ja sam tek sat vremena kasnije bio na Garden stejdžu da čujem KBO! kako uzvikuje Kragujevcu. Posle toliko putovanja i cimanja, ništa bolje od pankeraja da vas prodrma, a i nije bilo ničeg boljeg jer je na mejnu davljenjem ubijala „YU grupa“, za koju nemam interesovanja još od raspada Jugoslavije, a program Eksplozivnog DJ stejdža počinje tek u 23:00. Iz sveg glasa pevam „Forever punk“, jedinu njihovu pesmu kojoj znam reči, pa iako ni ne pomišljam da celog života budem panker, jer nisam ni sada, ipak osećam iskrenu emociju u tom horskom pevanju i u tom trenutku zaista priželjkujem pankersku večnost.

kbo

KBO!; foto: Arsenal Fest fb

Satnica je krhka, uvek postoje kašnjenja, ali dok čekam na nastup Markija Ramona, ne prilazim mejn stejdžu, jer ne želim da ulična svetiljka dobaci i do mene, nego šetam među štandovima i čekiram gde se šta nalazi. Na prvi pogled, sve je vrlo lepo osmišljeno i uredno spakovano, pa me već svrbe džepovi na kutije sa pločama na kojima piše 300 i 400 dinara.

Vraćam se u baštu taman na vreme da me pukne rasveta pred početak Markija Ramona. Daleko od toga da sam neki veliki fan Ramonsa, ali ne propuštam priliku da vidim neku od takvih legendi na sceni, čak i kada mi je ta muzika nezanimljiva. Ne znam kako je bilo onim pravim pankerima, ali nakon dvadesetak minuta te svirke, bio sam neviđeno smoren. Uleteo sam u par šutki da ne bih zaspao, ali ni to nije pomoglo da nestane dosada koju sam osećao, jer bilo mi je prilično tužno da gledam te likove na bini kako isforsirano glume velike zvezde i njurošku važnost. Dok je Ramon istim pokretima udarao bubanj iz pesme u pesmu, ostatak benda se toliko ložio i pozirao da mi je došlo da ih gađam staklenom flašom, što su srećom organizatori onemogućili sipajući sva pića u plastične čaše. Iako sam se nadao da ću čuti pesmu „Pet Cemetery“, otišao sam odmah posle pank-rok Šine, jer mi je postalo toliko neizdržljivo da sam radije čekao da pred mejnom da krenu Kilsi.

marky ramone

Znam da sam omatorio jer mi je prvi dan festivala uvek paklen, već oko ponoći počinju da me bole leđa, noge mi trne, a svaki dim koji izvučem me samo dodatno uspava. Ali uprkos tome, „The Kills“ su likvidirali moj umor i oživeli me svojim nastupom. Ne mogu da kažem da sam bio neki fan ovog benda, znao sam nekoliko pesama i to je sve, ali već od prve stvari kojom su počeli nastup, uvukla me je njihova energija i minimalističke pesme koje su obarale svojom sadržajnošću. Ko bi rekao da električna gitara i može da pravi takve neupadljive rifove koji vas voze kroz celu pesmu.

kilsi 3
U stvarnosti Elison Mosart i Džejmi Hinc, dvojac koji predvodi Kilse, niži su i od mene, ali na bini oni su džinolika bića koja sve vreme privlače pažnju koliko god daleko da se nalazite. Prizor njene kose koja leti u ritmu pesme „Kissy Kissy“ i njegovo ležarno paradiranje sa gitarom čiji su rifovi ubojiti kao puška, pravi su spektakl za posmatranje i slušanje. Džejmi je iz pesme u pesmu menjao svoje oružje, izbrojao sam 4 različite gitare kojima nas je upucavao, što nikada ne biste očekivali od onako fino obučenog džentlmena.

kilsi

Pratila ih je masa ljudi, ali i dalje je imalo sasvim dovoljno prostora da se krećete po mejn stejdžu nad kojim je dominirao visoki obelisk, koji je pod onom rasvetom sa bine sve više podsećao na neku SF filmsku scenu. Kilsi su ubijali svojim pesmama, prvi redovi su vrištali na svaku pesmu, a ovi nazad su se uvijali u ritmu. Morao sam da se proguram napred da bih video šta piše na kartonu koji je neko iz publike podigao ka Džejmiju, koji se na poruku „You rock, Jamie!“ nasmejao i signalizirao podignutim palcem. VV nas je pitala da li se zabavljamo, a na naš gromoglasan odgovor samo je kroz osmeh kratko odgovorila „me too“. Za ovako ubistvene svirke se leži u zatvoru, a na kraju njihovog nastupa mogao sam samo da padnem na sunđer u čilaut zoni.

Dobio sam sve preporuke da poslušam Kristijana Molnara na Eksploziv stejdžu, ali čak i u najboljem raspoloženju, teško mi je da slušam elektroniku i svi moji pokušaji obično propadaju (kao na Hills Up-u). Ipak, di-džej zona je plenila svojim izgledom. Koliko sam skapirao, ceo festival se održava na mestu kneževog arsenala iz 19. veka, zbog čega „Arsenal fest“ ima specifičnu atmosferu, jer ne događa se toliko često da slušate elektroniku u nekom istorijskom, militarnom objektu ispred kojeg stoje dva topa. U tom starom objetku bez prozora pičila je muzika za đuskanje, a sam prostor je pozivao na dobro zezanje. Rasveta i vizuelni efekti na ovoj bini korišćeni su sa ukusom i idejom, nije bilo onih kičastih lampica, neprestanog strobovanja ili ne daj bonže igračica, već je sve bilo upakovano tako da vam bude jasna ideja i suština sa koje god strane da gledate. Spolja, kroz razbijena okna gornjih prozora, videli ste rasvetu i video efekte koji su izgledali kao da su projektovani direktno u prozor, a unutra se otvarala široka prostorija u kojoj je ogromno ozvučenje bitove kompozicija sabijalo u kosti. Ne znam na kraju ni da li sam slušao Molnara, ali sam izašao odatle rastresen kao posle neke čudne masaže.

elektro 2

Nikako nisam imao snage za Editorse. Ne samo da sam bio preumoran od napornog dana, već mi je teško padala ta pomalo bezlična muzika koju su Editorsi svirali. Od sveg tog indi post-panka i koještarija na mene se zakačio samo „Interpol“, i to isključivo njihov album „Our Love to Admire“, a Editorsi i njihova popeglana odela, očetkane cipelice i brade odnegovane posebnim losionima, bili su mi zaista previše. I mada se masa znatno uvećala tokom njihovog nastupa, pa iako sam video ortake iz ritam sekcije Nejvija kako oduševljeno pevaju sve pesme, meni su Editorsi ubili i sve me je to oborilo nazad u čilaut zonu.

Nakon što sam, oduševljen apsolutno niskim cenama hrane i pića za jedan ovakav festival, proždrao dve piroške i krofnu kao da su mi poslednje, odmah sam znao da neću izdržati da čujem Dub Inc, a kamoli Vranjkovića do 4 ujutru, pa sam se zaputio u kamp. Tešio sam se da ću sutra biti odmoran i spreman da ostanem do 5 ujutru uz Del Arno Bend. Usput sam proverio da li je istina da je kamp udaljen laganom petnaestominutnom šetnjom od festivala, što se ispostavilo kao tačno, uprkos mom razvlačenju i zavirivanju u pasaže i izloge kragujevačkih lokala.

Četvrtak nikako nije moj dan, ali je ovakav početak festivala obećavao. Srećom, u kampu je bilo tiho i čim sam pao na naduvani dušek, zaspao sam mrtvim snom.

*Ovaj tekst je deo triologije posvećene Arsenal Festu 08. Ostale tekstove pronađite ovde.

____________________________________________________________________________

P.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje, novac trošim na ploče, albume i ulaznice, čime dirketno podržavam kvalitetne autore. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Ako vam se tekst ne sviđa, imate pravo da prokomentarišete i ukažete na greške ili me jednostavno popljujete. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *