U taktu „TAKT festivala“

Ovo je sedmi po redu TAKT festival koji je do sada održan, a meni je treća godina kako ga pratim kao deo publike. Pre dve godine je održan u nekom fensi kafiću kod Spensa i nije ni približno ličio na festival kakav je danas, da bi od prošle godine našao svoje mesto u „Kulturnom centru LAB“, gde se savršeno uklapa u šarenoliki program ove rezidencije.

41073078_2029020850741450_1384108946926600192_nPostoji ogroman napredak u odnosu na prošlu godinu. Organizatori su prepoznali šta je ono najbolje što imaju da ponude i na ovogodišnjem festivalu su stavili akcenat baš na te stvari. Prostor u kojem se održava festival je savršen za ovakvu manifestaciju. Ta trospratna vila u Dr. Hempta 2, sa krovnom terasom i velikim dvorištem, izgleda kao ambasada neke imaginarne države u kojoj je kultura najvažnija, pa je premeštanje glavnog programa u dvorište bio odličan potez. Pre samog muzičkog dela, pred publikom se predstavila umetnička trupa iz Budimpešte, koja je organizovala nekoliko radionica za najmlađe, a sam početak programa je obeležio njihov „Vodotoranj“, cirkuski nastup u kojem su kombinovali vazdušne akrobacije sa žongliranjem na zemlji. Stajao sam u dvorištu zablenut u devojke koje su sa neverovatnom gracioznošću, u inat gravitaciji i strahu, igrale u vazduhu. Sada mogu da preispitujem da li je ovakav performans imao veze sa ostatkom programa, ali u tom trenutku sam bio presrećan što sam došao ranije i što sam prisustvovao ovakvom spektaklu ljudske sposobnosti i lepote.

40106714_2024124747897727_3534898899405766656_nNažalost, leto nije kakvog ga se sećamo, kiša je počela da pada odmah nakon što je Lajka, kao prošlogodišnji pobednik, otvorio glavni program. Svi su se nadali da je to prolazni oblak, pa je program nastavljen, mada su takmičari i oprema na bini kisli, dok se publika krila pod suncobranima ili pod nadstrešicom stepeništa. U takvoj atmosferi niste mogli baš potpuno da se posvetite muzici, ali ste mogli da uvidite i sve slabosti koncepta koji TAKT festival neguje.

Koncept TAKT festivala je da postoje tri člana žirija koji nakon jedne izvedene pesme daju komentar autoru, nakon čega nastupa sledeći, i sve tako dok se ne završe svi nastupi, nakon čega žiri bira pet finalista. Stalni član žirija je Slavko Matić iz benda „Zbogom Brus Li“, dok se ostala dva člana smenjuju, jedan je prošlogodišnji pobednik festivala, što je ovog puta bio Astor Lajka, a drugi je bio Vojislav Malešev Voja iz „Kilo Kilo Bande“. Ovakav koncept je koristan samo u slučaju kada žiri zaista daje komentar koji može da pomogne kantautoru da dalje razvija svoje stvaralaštvo ili makar da na osnovu ličnog ukusa žirija uvidi ko je njegova ciljna publika. Ipak, žiri je najčešće držao neku neutralnu poziciju, Malešev je davao opšte komentare na planu toga da li mu se nešto sviđa ili ne sviđa, Slavko Matić je najčešće razvrstavao kantautore u pojedinačne žanrove, kao da od toga ima ikakve koristi, a Lajka je na početku bio oštar, onakav kakav bih i ja bio, ali zbog reakcija publike i negodovanja, kao i rakije, ubrzo je ublažio svoje ocene i nije davao više tako jasne kritike.

To je bilo prilično dosadno za slušanje i gledanje, kantautor bi ostao na sceni da kisne, a žiri mu je govorio svoje utiske, bez ikakve kritičke crte, ublaženo, politički korektno. Nije bilo nikakve dinamike u tome, izgledalo je kao da se svi međusobno tapšu po leđima i ohrabruju da nastave, a zapravo većina takmičara bi trebalo dobro da se zamisli da li je zaslužila da nastupa pred publikom. Tu pre svega mislim na Dragoljuba Dimitrijevića iz Vilova, koji je sa papira nerazumljivo sricao svoje pesme dok je gulio po žicama neozvučene gitare. Bilo je zaista neophodno da mu žiri kaže da je takav nastup nedopustiv, ali Lajka je bio jedini koji mu je otvoreno rekao da je to loše, na šta je publika, verovatno onaj deo koji je došao da podrži Dragoljuba, reagovala sa neodobravanjem, nakon čega je i voditeljka programa poručila Lajki da se opusti i ne bude tako strog.

Čemu onda žiri? Ovo iskustvo sa TAKT-a me je bacilo u razmišljanje kako li je svim onim bendovima o kojima sam pisao. Sigurno im nije prijalo da čitaju kritike, ali je olakšica bila u tome što nisu to slušali uživo, pred nasumičnom publikom, pa iako su sigurno osetili sujetu kako se otima, mogli su da prihvate svoje greške i da na njima rade. Ovakav vid žiriranja, gde se posle svake pesme komentariše izvedba kao da su u pitanju televizijski šou, primorava vas da budete blagi, da ublažavate svoj sud i ostavite autore u ubeđenju da je to što rade savršeno, a zapravo bi bilo ispravno reći im, otvoreno koliko je to moguće, zašto nešto ne valja, a ograđivanje je dozvoljeno samo time što je to lično mišljenje člana žirija. Zbog toga bi i sva tri člana žirija morala da imaju različito muzičko iskustvo, jer u ovom slučaju verujem da je komentar koji Lajka može da ponudi kao kantautor mnogo korisniji od onoga što druga dva člana žirija mogu da ponude kao obični slušaoci takve muzike.

Kiša nije odustajala, pa je program nastavljen unutar prostorija KC Laba, na nešto slabijem ozvučenju. Lajka je već bio ucirkan, pa su mu i komentari bili znatno ublaženiji, na šta je dodatno uticalo i neprestano ponavljanje voditeljke da ne bude tako strog, kao da je uloga žirija da tetoše takmičare, a ne da im ukaže na kvalitete i slabosti. Upravo zbog takvih situacija svi takmičarski festivali rađaju osrednje, umišljene muzičare kojima niko nikada nije ukazao na to koliko su zapravo loši.  Tako se desilo da „Industrijska zona“ prođe u finale, što bi u slučaju rigoroznijeg žiriranja bilo nemoguće zbog njihove srednjoškolske ideje koja vrišti u svim pesmama. Slažem se da su bili poletni i veseli, kao i njihove pesme, a ta kombinacija kahona i akustične gitare zasigurno postiže željeni efekat kod slušalaca, pa zato nije ni čudo da su osvojili nagradu publike, ali suština tih pesama je krajnje banalna, pesma o rokenrolu je detinjarija koja ne zaslužuje da se takmiči u istom rangu sa ostalim izvođačima. I mnogo mi je više prijala solo izvedba pesme „Zamisli“, nego ono što su u finalnoj večeri prikazali obojica, jer se tada jasno videlo koliko su neuvežbani.

40498374_2026558347654367_1120000266750394368_n„Mali makedonski gušter Slavko“ je novosadski kantautor koji je prošle godine za mene bio pobednik, a i ove godine sam imao velika očekivanja od njega. On je u polufinalu nastupao među poslednjima, a predstavio se sa pesmom „Visok, lep, zgodan i plav“, koja nije bila dovoljno ubedljiva. Postojao je nivo očekivanja koji sam imao kao publika, a verovatno i žiri, pa pretpostavljam da je to uticalo da ne prođe u finale, što je smešno kada se uzme u obzir celo takmičenje, zbog čega moram da napomenem da je on i dalje moj omiljeni kantautor (posle Lajke) i da je ta prošlogodišnja pesma nešto najbolje što sam čuo u životu (uključujući i Lajkine pesme), jer od jedne tako obične svakodnevne slike pravi nešto neverovatno veliko, živo i blisko svakome, toliko da zaista poželite da imate mačku i da vozite bicikl na popravku kod Vlade. Ima je ovde (od 3:15), a preporučujem vam da poslušate i ostale njegove pesme, ili makar Petla, jer je on jedan od retkih pravih kantautora koji svake godine dođe na TAKT, bez obzira na plasman.

Srećan sam što sam bio na ovogodišnjem TAKT festivalu jer sam bio u prilici da čujem Todoru Stojanović i njen bend „Šesto čulo“ sa kojim je izvela pesmu „Žana“. Iako mi je ta pesma i „slavenski bluz“ koji neguju u svom zvuku pomalo dosadna, ipak sam uživao u slušanju i čitavom njihovom nastupu. Bend je prošao u finale, gde se neočekivano nije pojavio. Nakon preslušavanja i kopanja po njihovim neaktivnim fejsbuk stranicama, našao sam pesmu „Dodole“, kojom su pobedili na takmičenj u Subotici 2013. godine. U ovoj pesmi možete da čujete specifičnost Todorinog glasa, pa je njen nastup na TAKT-u bio utoliko koristan što sam otkrio jednu neverovatnu kompoziciju, ali je njihovo nepojavljivanje u finalu pokazatelj da oni nisu ni približno profesionalno orijentisani na muziku, ali ni da TAKT nije na nivou zahteva koje stavlja pred svoje takmičare. Ako je u najavi bilo pet finalista, zašto bi prošlo njih osam?

Retki su kantautori koji su zaista duhoviti i originalni u svom humoru. U Hrvatskoj sam otrkio autora pod imenom ČudnoReĐe koji je pravio sjajne burleskne pesme o svakodnevnim situacijama (npr. puštanje muzike sa Jutjuba na žurkama), a Branko Bockica je, kako imenom, tako i pesmama na netu, obećavao nešto vrlo interesantno. Međutim, umesto Bockice, pojavio se čovek, Vuk Vujačić, stvarna osoba koja je nosila tu ulogu, a čije pesme nisu ni blizu onoga što postiže parodijom i humorom. Mnogo je manji broj duhovitih kantautora, nego što je broj onih koji gule o nečemu apstraktnom, ljubavi kao takvoj ili nerazumevanju sveta. To je dosadno, u najvećem broju slučajeva, pa bih ohrabrio Vujačića da se vrati u Bockicu, jer tu zaista ima šta da ponudi.

I dalje ne mogu da poverujem da je Marko Babović prošao u finale, a kamoli da je osvojio treće mesto. Istina, Babović sasvim solidno svira akustaru, ima lep glas, a uz sve to paralelno svira i kazu i usnu harmoniku, ali njegove pesme, kao ona „Osmeh je sve što nam treba“, su brutalno dosadne. To nije ni ona amerikana koju biste pustili pred spavanje, to nisu ni balade kojima biste našminkali petinge na zadnjem sedištu, to su beskarakterne pesme razvodnjene kao kesica „Step“ praška u balonu vode. Iskreno se nadam da će mu osvojeni kaiš za gitaru omogućiti da sa nogu uvidi svoje mesto na kantautorskoj sceni, jer je on jedan od autora kojima je potrebno da se okrenu sebi i istraže svoje mogućnosti i ograničenja, kako bi našli ono autentično što imaju i prestali da liče na svakog drugog početnika koji skida Čorbine pesme.

U tom smislu Aleksandar Filipović – Gandi je lik koji odskače od svih takmičara i sa nepremostive razdaljine maše i žiriju, i svim drugim kantautorima. Njegovo vladanje instrumetnima, njegov glas, a pogotovo kurčevitost koju poseduje na sceni je ono što se očekuje od svakog umetnika koji se odlučio da izađe pred publikom sa nekim delom. Gandi predvodi nekoliko sastava, ali i kao solo izvođač pleni svojim izgledom i nastupom. Meni, kao velikom Vejtsovom fanu, malo škripi taj očigledan uticaj koji prepoznajem u njegovoj muzici i načinu pevanja, kao i u tekstovima, ali snaga i kvalitet onoga što stvara je tolika da ostanete zapanjeni dok raskalašno urla, drnda mandolinu i trese pod čizmom. Iako bih se složio sa Lajkom da je bolje da imamo našeg Gandija, nego još jednu kopiju Tom Vejtsa, činjenica je da Gandi ima svoj put i samo je pitanje vremena kada će negde izbiti. Pošto je bio toliko van svih parametara, Gandi je dobio nastup u revijalnom delu sledeće godine, a ja se nadam da ću do tada imati priliku da čujem i neki njegov nastup sa bendom ili, još bolje, solo nastup.

40417708_2026557050987830_2753072885684764672_nNa isti način posmatram i ono što radi Bojan Aleksić Čavez. On je verovatno jedini od svih takmičara koji zaista živi od muzike, radeći kao onlajn frilenser na najrazličitijim projektima, ali i kantautor sa dugogodišnjom karijerom. Njega srećem na svakom kantautorskom festivalu na koji odem, a do sada nisam video da je dobio neku nagradu i to ne zato što nije kvalitetan, već zato što je drugačiji od svega, pa mu je teško suditi po parametrima koje imamo. On ne odskače po formi, ne iznenađuje nekim neverovatno inovativnim tekstom, ali svaka njegova stvar je vrlo pažljivo građena konstrukcija u kojoj su melodija, harmonija i sam tekst vrlo tesno uvezani i promišljeni. On je jedan od kantautora koji je nastupao i na ovom festivalu i kroz dva dana na CantOut-u u Beogradu, pa sam mogao da uvidim da nije stvar ni do publike, ni do festivala – Čavez je jedinstven po tome što je njegovo delo okrnjeno taman toliko da svi primete da nešto fali, ali retko ko je na tom slušalačkom nivou da zaista može da sugeriše nešto što se tiče muzike, a ni tekstovi mu nisu banalni i glupi da bi nedostatak bio očigledan, pa tako njegova muzika ostaje misterija, dovoljno kvalitetna da daje prostor za pravo slušanje, ali nedovoljno komunikativna da se probije u mejnstrim, niti da vas uhvati na prvo slušanje. Nisam na tom nivou da bih mogao da sudim o harmonijama njegovih pesama, ali primećujem da u njegovim tekstovima uvek postoji neka reč koju će samo on da upotrebi i koju niste čuli nigde drugo. To je malo izazovan teren, jer nekada te reči baš odskaču i ubadaju, kao „megaton dinamita“ u pesmi „Kolektor“, a nekada su savršeno odabran izraz koji začini ceo koncept pesme, kao stih „okasti šesnaest dodaj mi“ u pesmi „Majstorova Balada“. Ubeđen sam da Čavez ima svoju publiku, jer i sam osećam kako u nekim njegovim pesmama nalazim nešto što nisam čuo nigde drugo, ali i dalje ne uviđam šta je to što ga razlikuje i čini jedinstvenim i prepoznatljivim, šta je to što je njegov zvuk. Možda će to njegov predstojeći album razjasniti, zbog čega se radujem tom izdanju.

40461163_2026557674321101_2847026519350444032_nAnitu Šunjić iz Mostara sam prvi put čuo na festivalu u Velikoj Gorici, ali tek sada sam mogao da uvidim koliko su njene pesme zapravo dobre i koliko je njen stil neposredan. Bilo je očekivano da će proći u finale, uveren sam da publika TAKT-a za sve ove godine nije čula nešto toliko melanholično i veselo u isto vreme kao što je pesma „Da se ne dogodi kraj“. Njene pesme i stil su duboko u popu koji na trenutke preti da sklizne u banalnost, ali njen glas i veština sa kojom pravi gruv na gitari dižu sve njene pesme na viši nivo, tako da morate da uživate u njima, čak i ako ste okoreli stoner kao ja. Svemu tome doprinosi i njena iskrenost u obraćanju publici i očigledna emotivnost sa kojom izvodi te pesme. Za nju je ovo bio prvi put da nastupa u Srbiji, pa je TAKT time potvrdio da je (kao u slučaju Astora Lajke pre dve godine) jako važan za otkrivanje novih talenata, ali i kao podstrek za dalju karijeru. Anita je osvojila drugo mesto, a imao sam prilike da je slušam i posle nekoliko dana u finalu CantOut-a gde je bila još bolja.

40511299_2026556850987850_5382773810749505536_nMislim da je bilo potpuno očekivano da će Milan Kosanović pobediti na ovogodišnjem festivalu. Prošle godine je bio treći, ali čini mi se da su tada i pesme ostalih takmičara, pa i sama konkurencija, bili znatno jači, ali ove godine je njegova autentičnost iskočila u prvi plan, jer je Kosanović onaj pravi trubadur-kantautor čiji nastup uvek varira od komičnog do istinski emotivnog. Video sam ovu njegovu fotku na „Tomosu“ i mislim da je to prava uloga u koju treba da ulazi kada nastupa, jer tako daje dodatno značenje tim naizgled banalnim pesama kakva je „Što je on bolji od mene“. Njegove pesme se ne izdvajaju preterano u muzičkom smislu, to je šobićevski fazon svirke, ali su mu tekstovi upečatljivi i lako razumljivi na prvo slušanje, a ako uz sve to dodamo i onaj njegov šmek i lucidnost koju ima dok svira, Kosanović postaje glas koji kroz parodiju i podsmeh govori o onome što svi dumamo. Mislim da mu fali malo binskog iskustva, tako da će mu prva nagrada na ovom festivalu koristiti, jer pored Šurovog mikrofona, Kosanović je dobio i nastupe na nekoliko regionalnih i domaćih kantautorskih festivala.

40581706_2026558180987717_2690040950671015936_nČini mi se da se TAKT festival nalazi na raskršću između onoga što bi mogao biti i onoga što ovakvim konceptom predstavlja. Prvo je upitno zašto se i dalje pridržavaju tog „tradiocionalnog akustičnog“ koje imaju u nazivu, kada najveći broj kantautora danas ne stvara na akustičnim instrumetnima i čemu služi ona granica do 35 godina u prijavama? Verujem da TAKT zaista ima uticaja, a o tome svedoči i kvalitet muzičara koji su se okupljali na ovom festivalu. U poređenju sa CantOut festivalom, TAKT ima bolji koncept, a pruža i znatno kvalitetniji prostor i opremu za svirku, ali potencijal koji ima propada ako žiri ne radi svoj posao u potpunosti, a posebno ako ne okupe dovoljan broj zainteresovane publike. Ideja da se program proširi i dnevnim radionicama, projekcijama filma u saradnji sa sjajnim festivalom Dok’n’Ritam, kao i projekcija filma „Limunovo Drvo“ Branka Radakovića, a pogotovo predstavljanje „Rok kampa za devojčice“, znak je da TAKT ima ideju kako da postane još bolji.

Videćemo šta će biti sledeće godine.

foto: Nina Čegar

_____________________________________

P.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje. Ako biste da me častite pivo, možete to da uradite virtuelno ovde – novac trošim na ploče, albume i ulaznice, čime dirketno podržavam kvalitetne autore. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Slobodno komentarišite, svi vole da čuju glas publike, pa tako i ja. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download