U kantautorskom krugu

Nije važno odakle sam, sve dok imam kuda da putujem. Zahvaljujući muzici, otkrivam nova mesta, upoznajem neke druge ljude, pa mi i život izgleda bolji. Da nije bilo „Ekspožur Mjuzik Festivala“ (Exposure Music Festival), ne verujem da bih ikada otišao u Veliku Goricu, u Hrvatskoj, a čak i kada bih se našao tamo, sumnjam da bih proveo dva dana na ranču Kurilovec. Ovako je šešir moj doživeo nezaboravan vikend u Hrvatskoj, slušajući dvadesetak kantautora i kantautorki iz deset zemalja na zasigurno najboljem „singer/songwriter“ festivalu u regionu.

Iako prilično često posećujem najrazličitije festivale u regionu, nikada do sada nisam bio na ranču gde se skupljaju tako zanimljivi i različiti ljudi i gde možete da se ljuljate u ležaljci dok posmatrate pitome konje kako jure u ograđenom prostoru, dok vam se jagnje mota oko stola. Ako znate čoveka iz kraja, kao ja, onda se nađe i nešto za spušit, pa je jedini rizik da ne overite od uživanja i prizora ljubičastog zalaska sunca nad cestom. Pod drvoredima je kamp, u baru je stoni fudbal i pikado, okolo su ležaljke, a ako ustanete na vreme, možete da odgledate neki dobar film, jer tokom dva dana festivala „Gorički klub mladih“ organizuje projekcije filmova, pa sam tako pogledao dokumentarac o Džentlmenu – „Journey to Jah“, dok su neki od kantautora džemovali u bašti.   dvoriste

Nijedan drugi festival ovog tipa ne može da se pohvali konceptom koji ima EMF. Vedran Ivorek, glavni odgovoroni za ovaj festival je i sam kantautor, što objašnjava odlične uslove u kojima kantautori nastupaju. Festival se odigrava na otvorenom, na poljani gde je publika u centru kruga, a okružuje je osam mini bina. Tačno u pola devet svi kantautori su na binama i festival počinje tako što svako svira po jednu pesmu, a onda prepušta nastup onom do sebe. Šešir moj je veliki ljubitelj krugova, pogotovo ako se među njima dimi sprava, ali u ovom slučaju je doživljaj bio još bolji, jer kako je noć padala, tako je ovaj koncept još više dolazio do izražaja, jer je cela poljana bila u mraku, a samo bi kantautor koji nastupa bio pod svetlom reflektora, da bi odmah po kraju pesme nestao u mrak, a svetlo se prebacilo na sledećeg. Svi su svirali po pet pesama, tako da smo čuli ukupno četrdeset pesama za neka dva-tri sata, ali nijednog trenutka nisam osećao dosadu ili umor, jer kako se svetlo prebacivalo sa bine na binu, tako je i cela publika u grupicama pratila putanju u kružnici i doživljaj je uvek bio nov. Možda bi bilo naporno slušati jednog autora ili autorku kako svira pet pesama vezano, ali u ovom konceptu, sve je ličilo na odličan miks i već u prvom krugu ste mogli da nađete svoje omiljene izvođače, pa da prema tome birate želite li da stojite blizu bine ili da sedite na plastovima sena poređanim uz šank i kontrolni miks pult u sredini kruga. I sama publika je bila ona koja je zainteresovana za ovakvu muziku i vrlo retko biste čuli ćaskanje dok neko nastupa, a grupe su se pomerale od bine do bine, prateći ceo program.

Prvo veče festivala okupilo je neverovatnu mešavinu muzičkih stilova koju je imalo osam izvođača iz sedam zemalja. U tom miksu ste mogli da čujete i baladične šansone, i posprdne pesme o Jutjub žurkama, kao i angažovane tekstove.  Fokus mi je bio na Astoru Lajci, sa kojim sam i došao na festival u svojstvu šatro-menadžera, ali još više su me oduševili neki novi izvođači. Ovo je bio prvi put da čujem Anu Mariju (Anne Marie) iz Subotice čija me je izvedba privukla emotivnošću. Ona je bila jedina koja je svirala električnu gitaru i koristila luper, ali to nije bilo nametljivo, niti išta glasnije od drugih, već je luper koristila da proširi spektar emocije tako što je u prvoj pesmi glasom napravila lagani ritam, a u ostalim pesmama najčešće je efektom bojila zvuk gitare. Osim nje, Anita Šunjić je bila druga kantautorka koja se predstavila svojim pesmama, koje me nisu toliko oduševile tekstualno koliko njenim vokalnim sposobnostima.

ana

Anna Marie; Record Team Velika Gorica

Veliki sam ljubitelj stila koji ima Demijen Rajs, a na ovom festivalu sam mogao da čujem autentičnu izvedbu Dejva Mekendrija (Dave McKendry) koji me je oduševio svojim nastupom. Ništa bolje nego kad čujete onaj izvorni irski engleski koji toliko odskače od onog engleskog kojeg čujete u svakodnevnoj muzici, zbog čega sam i morao da pazarim njegov album „Passive elephants“.

dave

Dave McKendrey; foto: Record Team Velika Gorica

Na engleskom je pevao i Speaking Silences iz Nemačke, koji je po izgledu, u onom sakou, mnogo više ličio na pravog Demijana Rajsa, a po pesmama je varirao u toj graničnoj muškoj emotivnosti. Jedna od njegovih pesama je imala neki stih o tome kako smo dobrovoljni zatvorenici u zoo vrtu, što bi mi sigurno ostalo u sećanju da posle njega nije nastupao Džejms Voker (James Walker), koji je zasigurno bio zvezda te večeri, ne samo po muzičkom izrazu, već i po samom nastupu i izgledu. On je bio jedini koji se dosetio da svoju binu ukrasi onim novogodišnjim lampicama, a pritom je imao i tepih, pa je njegova bina izgledala kao mala soba. Pošto je u dve pesme svirao klavijaturu, izdvojio se time od svih koji su svirali akustičnu gitaru, a bio je i slobodan da ispriča priču pre svake pesme, pa je tako pesmu „Next to Me“ najavio pričom o tome kako ju je snimio u Amsterdamu sa njegovom gej prijateljicom, koja je i princeza Gane, a pritom je i sjajna muzičarka. Ta pesma se nalazi i na njegovom poslednjem albumu „English Bones“, pa je to bio još jedan od diskova koje sam morao da kupim.

james

James Walker; foto: Record Team Velika Gorica

Iako nisam ljubitelj parodijsko-posprdnih pesama, nastup hrvatskog kantautora ČudNoReĐe je ostavio utisak na mene, posebno zbog pesme koja ima dokumentaristički karakter jer ju je napisao koristeći se oglasnim natpisima koje je nalazio u ulazima zgrada. Ostale pesme koje je izvodio previše su mi vukle na onaj brkoliki tip muzike koji ne podnosim, ali u ovakvom društvu ČudNoReĐa se istakao svojim pesmama i autentičnim nastupom u kojem je repovao, urlao, duvao u pito i prozivao publiku.

cudo

ČudNoReĐe; foto: Record Team Velika Gorica

Razumljivo je da ću najviše da hvalim svog konja, kao i svaki menadžer, ali to bih uradio i da sam bio običan slušalac koji se te večeri zatekao na poljančetu u okviru ranča Kurilovec, jer ovo je bio prvi put da Astor Lajka izvodi svoje pesme u Hrvatskoj, pa sam opet bio u prilici da primetim reakcije publike na „Deseterac“, njegovu verovatno najpoznatiju i najupečatljiviju pesmu, koja je nedavno dobila i vrlo upečatljivu ilustraciju od jedne umetnice. Lajka ovom pesmom odskače od svih drugih kantautora, jer je u njoj uspeo da spoji formu i sadržaj tako da ostvari celovito delo koje svakim svojim delićem oživljava tradiciju narodne književnosti, koja je i ovde, u Hrvatskoj, izazvala reakcije u publici.

lajka

Astor Lajka; foto: Record Team Velika Gorica

Krasimir Puranov je bio jedini koji je pevao na Bugarskom, pa iako je bilo očigledno koliko je dobar gitarista i pevač, sve vreme sam se pitao za koji kurac je uz elegantnu košulju i pantalone nosio onaj kineski rukav sa tribal tetovažama, koji upadljivo nije ni bio u boji njegove kože, toliko da mi je sve vreme odvlačio pažnju. Sutradan je u toku dana nastupao sa Lili Drumevom, a tada je imao još goru odevnu kombinaciju, u kojoj je taj tribalni rukav bio najmanje problematičan detalj uz crvene pantalone i neku čudnu havajku. I sada razmišljam da li je to bila neka vrsta steznika ili samo njegov fazon.

Prvo veče festivala je prekinuto kišom, pa su kantautori ostatak nastupa izveli na drugoj bini, pred barom koji je bio ukrašen lampama, tako da je ličio na one kadrove iz američkih filmova u kojima se na rančevima prave proslave. Ovo je bila još jedna prednost ovog festivala, jer pored odlične kantautorske muzike, koja je u fokusu festivala, organizatori su doveli i bendove koji su zabavljali publiku nakon glavnog programa, tako da se masa sa poljane prebacila na dvorište ranča gde je žurka trajala do kasnih sati.

Drugi dan festivala je bio posećeniji. Od jutra je postojao bogat program, projekcije filmova, radionice, a onda i mini koncerti od kojih mi je nastup Stjuarta Nevila (Stuart Neville) iz Škotske ostao kao jedno od najlepših muzičkih sećanja. Ovaj kantautor je primer za sve koji žele da se bave muzikom, jer ako želite da vladate scenom, neophodno je da imate neke od talenata koje poseduje ovaj čovek. Osim što je vrhunski gitarista i još bolji pevač, koji u svom glasu ima onaj rokenrol pesak i snagu, on je i opasan šarmer koji drži pažnju publike svojim pričama, neprestano se obraćajući onima koji ga slušaju. Priznajem da su moje simpatije možda motivisane i šeširom koji je nosio, ali on je bio jedini koji je dozvolio sebi da siđe sa natkrivene bine i zakorači u prostor ispred publike, isključivši gitaru sa ozvučenja i pevajući na suvo, na šta su se slušaoci okupili oko njega. Ceo repertoar mu je bio pun pesama koje vam ostaju u sećanju makar zbog priča kojim ih je najavljivao, a to je posebno bilo upečatljivo u slučaju pesme „No Weddings“, koju je posvetio svojoj devojci, upirući prstom u nju.

stuart

Stuart Neville; foto: Record Team Velika Gorica

Ne slažem se sa Nikolom Kneževićem koji je u svom tekstu za Music-box rekao kako je drugo veče festivala bilo bolje nego prvo, jer prve večeri su kantautori bili znatno različitiji po svojim stilovima, dok mi je većina nastupa druge večeri ličila na nešto što sam već čuo. Bilo je nemoguće ne primetiti razliku između onog engleskog na kojem su pevali izvorni govornici prve večeri festivala i onih koji su to radili ove večeri; razlika je bila upečatljiva ne samo u izgovoru i ubedljivosti, već i u sadržaju pesama, pa su tako pesme Mateje Škelje i Kulio Džeka (Coolio Jack) iz Hrvatske bile previše jednolične. Kulio Džek je bio jedini koji je uz gitaru svirao i usnu harmoniku, što je njegove pesme činilo znatno zanimljivijim, ali je njegov glas i način pevanja, pogotovo u pesmi „Whisper“, previše ličio na ono što je Ben Hauard (Ben Howard) radio još pre tri albuma. Nastup Mateje Škelje je bio još problematičniji, jer kao da nije imala nikakvu svest o scenskom nastupu, bila je obučena kao bus-plus kontrolerka, a u pojedinim pesmama je toliko frljala na gitari da je bilo teško uživati u njenim inače sjajnim vokalnim sposobnostima. Tek kada je otpevala dve pesme na svom jeziku, mogao sam da primetim razliku i veću sigurnost, ali ni tada nisam bio oduševljen tekstom i „šapatom duhova“ koji nikada nisam čuo, pa mi je vrlo teško da zamislim šta je htela time da kaže u pesmi.

colio

Coolio Jack; foto: Record Team Velika Gorica

Iako je svirao muziku od koje sam udaljen decenijama, Dominik Kukić iz Hrvatske je na najbolji mogući način predstavio svoj fazon, ne krijući da je predstavnik „staromodnije glazbe“, što je privuklo stariju publiku koja je uvek u grupi stajala blizu njegove bine. U odnosu na svoje mlađe kolege i sunarodnike Dominik Kukić je bio znatno ubedljiviji i sigurniji u svom nastupu. Zbog jedne od njegovih pesama sam naučio novi izraz – ufati se, što na hrvatskom znači usuditi se, a to mi se jako svidelo pa sam okolo išao i pričao ufam se da duvam, ali me niko nije kužio.

dominik

Dominik Kukić; foto: Record Team Velika Gorica

Drugo veče festivala je takođe bilo bogato po raznolikostima, ali mi je različitost Sabine Vostner iz Slovenije bila krajnje dosadna. Ona je svirala električnu gitaru i pevala je na nekoliko jezika, ali sve njene pesme su zvučale kao utišani radio koji je neko zaboravio da isključi pre nego što je otišao u nepovrat. Pesme su joj bile tugaljive i mlako melanholične, pa iako je bilo interesantno čuti kako peva i na ruskom, već posle dva kruga nisam mogao da slušam, i njen red bih presedo na balama sena.

Nisam bio oduševljen ni nastupom Grema Marka, iako su njegove priče pre pesama bile najzanimljivije za slušanje. Mada sam počeo da gajim dodatne simpatije prema kantautorima iz Irske, njegove pesme su mi zvučale previše obično, a tekstovi kao nešto što sam čuo već hiljadu puta i samo sam zapamtio jedan stih – Where is my God, jer to je bilo pitanje koje mi se motalo u glavi u tim danima kada sam beskrajno uživao u zemlji koja mi je bila toliko blizu po jeziku i kulturi da nikada nisam pomislio da bih i u njoj mogao da nađem ovakvu sreću.

Meni su te večeri najzanimljiviji bili Dag Endruz (Doug Andrews), Dan Zelisko i Bojan Aleksić Čavez, kojeg sam već slušao na nekim festivalima u Srbiji. Čavez se istakao raznolikošću žanrova koje je objedinavao u svojim pesmama, tako da je u njegovoj listi bilo i grandža, i rokerskih pesama, i istripovanih baladičnih stvari kao što je „Van zaborava“. Njegova omiljena stvar te večeri bila mi je „Majstorova balada“ u kojoj dočarava običnog čoveka, nekog majstora koji u refrenu traži „okasti šesnaest“ da popravi probleme, što je tako upečatljiv lirički detalj. Jedino što me je kod njega nerviralo, kao i kod Kulija Džeka, je izgled na bini. Svestan sam da je to moja lična istripovanost i odbojnost koju imam prema golim muškim nogama, ali ne podnosim ljude u šorcevima na sceni. Osim ako niste Gogol Bordelo ili Eksl Rouz (mada on nosi bokserice), pokrijte ta jebena kolena i poštujte binu na kojoj ste, a i publiku koja vas gleda, jer nema ničeg privlačnog u maljavim muškim nogama.

chavez

Bojan Aleksić Čavez; foto: Record Team Velika Gorica

Dag je bio jedini kantautor iz Amerike, čime je ovaj festival dobio svetske razmere, a njegove pesme i nastup su bile upečatljive po tom pripovedačkom načinu na koji je razvijao svoje stihove. Neko mi je rekao da je njegova gitara parče od 5000 evra, a zaista ju je svirao za sve pare, praveći u gruvu neka sitna melodijska popunjavanja tako da je zvučalo kao da sa njim svira još jedna gitara. Njegova pesma koja me je kupila je posvećena „to worst girlfriend in my life“, u kojoj se na pola pesme prebacio u pripovedanje, a onda ju je završio refrenom, smejući se sebi.

dag

Doug Andrews; foto: Music-box.hr

Imao sam priliku da razgovaram sa Danom Zeliskom, kantautorem koji je poreklom iz Poljske, ali već godinama živi u Španiji, u Palmi de Majorci. Španija nas je vezala, odmah sam mu bacio foru iz Kadisa „que pasa, pixa?“, od čega je razgovor krenuo na hiljadu strana. U njegovoj muzici se uplitalo toliko različitih uticaja, a ono što mi se najviše sviđalo je što su mu pesme nepredvidive, često je imao neke neočekivane prelaze ili je varirajući dinamiku pravio specifičnu atmosferu koja je dopunjavala značenje teksta. Iako sam se nadao da će pevati na španskom ili poljskom, odsvirao je sve pesme na engleskom, a poslednja koju je izveo me je potpuno oduvala. Pre nego što ju je odsvirao, ispričao je priču o prijatelju kome je posvećena, koji mu je umro na rukama, što je stavilo baš velika očekivanja pred izvedbu, jer je pesma vrlo lako mogla da bude potpuni promašaj. Srećom, bila je to jedna od najemotivnijih stvari koje sam čuo na festivalu, a gruv na gitari i izbor tonova u kojima je u krugovima iskakala neka skoro disharmonična linija je potpuno dočarala to iščekivanje pred smrt čoveka koji mu je bio blizak. Ostao sam zapanjen koliko je kantautorska muzika snažna i koliko sadržajna može da bude kada je u rukama pravog umetnika.

dan

Dan Zelisko; foto: Record Team Velika Gorica

Veče se završilo kolektivnim pevanjem Dilanovog hita u kojem je svako na svoj način kucao na rajska vrata, ali se svih osam kantautora, zajedno sa publikom, složilo u jednoj pesmi. Žurka se nastavila u dvorištu ranča uz bend Nola.

„Exposure Music Festival“ je jedno od najboljih muzičkih destinacija koje sam mogao sebi da priredim, pa se nadam da ću i u buduće biti posetilac ovog festivala, čak i ako Lajka ne bude svirao na njemu. Svim kantautorima preporučujem ovo mesto, jer je sviranje na ovim mini binama, u takvom prostoru i pred onom publikom, zasigurno vrlo poseban doživljaj, a ujedno i uspeh.

____________________________________________________________________________

P.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje, novac trošim na ploče, albume i ulaznice, čime dirketno podržavam kvalitetne autore. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Ako vam se tekst ne sviđa, imate pravo da prokomentarišete i ukažete na greške ili me jednostavno popljujete. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>