U intimi domske dnevne sobe

Da imam svoju kuću, dnevna soba bi bila kao sala u Domu B-612, možda sa malo manjom binom, ali bih se potrudio da nađem iste saobraćajne znakove za ukras na zidu. I svakog petka bih pravio svirke nalik na onu od sinoć. Još od nastupa Dimitrija Dimitrijevića i Sare Renar posebno uživam u tim mini koncertima gde mali broj publike pravi prisnu, intimnu atmosferu, a ono što je nas desetak sinoć doživelo u Domu B-612, spada u te trenutke u kojima nas muzika zbližava sa potpunim neznancima.

Iako je glavni događaj bila promocija prvog izdanja beogradskog autora Tankmana, simbolično nazvanog „Oportunities on hold“, došao sam mnogo ranije da slučajno ne bih propustio nastup Olivere Popović. Nakon Poletovog kantautorskog festivala na kojem je nastupala sa svega dve-tri pesme, žudeo sam za svirkom na kojoj ću čuti dužu set listu, i to bez onog takmičarskog opterećenja i tenzije koja postoji na ovakvim manifestacijama. Hteo sam da je čujem baš u ovakvim uslovima, na njenom terenu, pred publikom koju većinom poznaje i pred kojom nema straha ili čega da se stidi.

Dobio sam i više nego što sam očekivao. „Olivera Popović“, ona Olivera Popović koja nosi ulogu svog istoimenog benda i život kantautorske karijere, izašla je na scenu u hokejaškom crvenom dresu i na električnoj gitari izvela desetak i više pesama. Otpočela je svirku bez reči, nijednog trenutka se nije obratila publici, niti je tokom prvog dela pravila bilo kakvu interakciju sa nama, svirala je kao da nismo tu, ali ne zato što nas je ignorisala, već zato što se potpuno prepustila pesmama koje je izvodila zatvorenih očiju. Te pesme sam većinom naučio u aranžmanima njenog benda sa demo snimaka kojima sam se drogirao nedeljama, ali ovako ogoljene, samo na električnoj gitari, bez ikakvog efekta, bile su drugačije za slušanje, znatno emotivnije. Njen glas je dolazio do punog izražaja, lepota i prijatna boja njenog vokala koji je prenosio sadržajne tekstove plivala je preko svedenih gitarskih aranžmana i cela svirka je ličila na pripovest u kojoj ta Olivera Popović, imaginarna junakinja Oliverinih pesama, govori o svom životu, doživljaju sveta i ljubavi, pogotovo ljubavi.

oliovera 2

foto: A. Kane

Negde od pola svirke se konačno prepustila energiji publike, nakon čega je otvoreno komunicirala sa nama, priznavši da joj je to jednan od najprijatnijih nastupa. Zato mi je posebno drago kada je najavila pesmu „Glava“, rekavši da je inače ne izvodi, ali da je ta pesma „ona sa dvadeset dve godine“. Evo, u mojoj dvadeset devetoj, nakon što sam se uspešno odmakao od straha od dvadeset sedme, mene ta pesma radi, jer osim glave na ramenima i šešira mog na glavi, ne znam šta drugo imam da izgubim. U nizu pesama koje je izvodila, mogla se osetiti tematska veza među njima i kako sve zajedno prenose jednu celovitu priču. Od te ljubavi koja u njenim pesmama dobija paralelu sa Tetrisom i Mortal Kombatom, preko samoljubivog uživanja u svom rasplakanom liku u ogledalu i one destruktivne zabave iz pesme „Glumica“, pa sve do pesme „Nežnije“ i istinitih stihova „ne može sve rečima“.

olivera

foto: A. Kane 

Iako je prekinula dve pesme na početku izvođenja, odbivši da ih svira, nijednog trenutka nisam osetio da je to radila iz nesigurnosti ili straha koji mi je bio očigledan na njenom nastupu na „CantOut“ festivalu. Ovde je to bila svesna odluka, potpuno lucidna i u skladu sa njom, kao kapric, neka unutrašnja svađa između nje i njenih pesama koje su neposlušne. Posebna nagrada za sve koji su došli je bila poslednja pesma koju je izvela, najnovija stvar koju je napravila samo dan ranije na luperu i koju je izvela uz srdačnu podršku i pozdrav publike. Iako je svoj talenat usmerila na rad sa bendom i predstojeći album, Olivera Popović i dalje drži svoje mesto na kantautorskoj sceni kao autentična umetnica koja uspeva da prenese pop i na nepokolebljive slušaoce kakav je šešir moj.

Bend okupljen oko Gorana Štrbe, muzičara koji nosi projekat „Tankman“, došao je kao savršen nastavak večeri. Posle svedene svirke Olivere Popović, četvoročlani bend je podigao dinamiku i uneo živost u događaj. Otvorili su nastup sa pesmom „Reality Check“, prvom pesmom sa objavljenog izdanja koje su promovisali. Osim što je to bio vrlo simboličan početak nakon snolikog Oliverinog nastupa, u toj pesmi se moglo čuti sve što ovaj bend poseduje – odličan gruv, zanimljive gitarske harmonije i vokalno preplitanje Gorana Štrbe i Milice Mitić, koju već znam iz benda „Sophie From Seattle“.

Iako se pesme kreću u amerikana fazonu, sa laganim ritmovima i melanholičnim vokalima, ovakva promena je uticala na atmosferu, posebno jer se moglo osetiti da ova ekipa zaista uživa u svirci. Daleko sam od fana ovakve muzike, ali na svikama uspevam da se empatišem sa tom emocijom ako je bend i njegova svirka dovoljno ubedljiva, kao što je to bio primer sa Tankmanom. Zaista se osećalo da uživaju dok sviraju te pesme, a komunikativnost njihovog frontmena i obraćanje publici bez zadrške nas je još više zbližilo, tako da je do kraja svirke bilo dobacivanja i dovikivanja kao da smo u nekoj dnevnoj sobi na opuštenom prijateljskom okupljanju.

tan kman2

foto: A. Kane

Ono što mi se posebno sviđa kod ovog benda je slojevitost pesama, pogotovo gruv koji ritam sekcija vrlo osmišljeno gradi tako da su pesme naizgled slične, ali uvek se oseti neki novi detalj. Bubnjar koristi čitav set različitih palica, kao i šejker, dok basista savršeno slaže melodične harmonije u lagani gruv. Postoje i one stvari koje su malo tvrđe, sa masnom distorzijom, kao u pesmi „The Wreck I Am“, kao i jedna koju su izveli pri samom kraju koja ima vrlo zanimljiv gitarski rif na koji se nadovezuje gruv drugačiji od ostatka repertoara. Izgleda da sam samo ja došao bez prethodnog znanja na ovu svirku, jer kada su najavili pesmu „Hardwired“, ostatak publike je pozdravio ovacijama, kao da su svi čekali samo tu stvar. Meni je ipak ostala stvar „You Will Shine“ i upečatljiv stih, koji stoji stoji odštampan i na koricama albuma:

I’ve got a simple master plan
all I wanna be is a better man

„Tankman“ mi je uživo prilično prijao, ali sada, dok preslušavam album kod kuće, uviđam slabosti koje na prvo slušanje nisu toliko očigledne, pogotovo kada osetite energiju celog benda. Ako povučemo paralelu sa „Gogol Bordelo“ i načinom na koji oni pevaju na engleskom, ne bih rekao da je to samo po sebi mana, ali akcenat i izgovor pojedinih reči u pesmama malo škripi. Kod pomenutog benda to je i stvar šmeka, oni i igraju na tu imigrantsku kartu gde je kulturološka razlika naglašena baš tim grubim akcentom, što u slučaju Tankmana baš i ne odgovara, jer ovo je ipak fina, popeglana amerikana. Problem koji lično imam sa amerikanom je što mi sve te pesme zvuče isto baš zbog tekstova koji retko kada odudaraju svojom inovativnošću, naročito kada imamo u vidu da su „Strej Dog“ i Ana Ćurčin već obeležili tu scenu tako da svaki novi bend neizbežno mora da bude upoređen sa njima. U tom pogledu, ne mislim da je Tankmanovo izdanje nešto novo i preterano originalno, ali bih sigurno opet otišao na njihovu svirku i ne bih žalio da kupim i sledeće izdanje, pogotovo ako im dizajn opet bude radila Ines Glavaš, koja je napravila pravo malo umetničko delo od korica i bukleta i-pija „Oportunities on hold“.

Ipak verujem da će Tankman biti hrabar u daljem radu kao i anonimni heroj po kojem se zove, pa da će svaka nova pesma i buduća izdanja probijati očekivanja i granice žanra iz kojeg crpe inspiraciju. I samo da što više sviraju uživo, jer ovakve svirke su vredne trenutaka i pamćenja.

tankman

još jedna za spomenar

____________________________________________________________________________

P.S. U komentarima možete da podelite svoje mišljenje o tekstu, komentarisanje je anonimno, nije neophodno da ostavite pravu mejl adresu.

P.P.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje. Ako biste da me častite pivo, možete to da uradite virtuelno ovde – novac trošim na ploče, albume i ulaznice, čime dirketno podržavam kvalitetne autore. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Slobodno komentarišite, svi vole da čuju glas publike, pa tako i ja. Hvala vam na vremenu i čitanju!

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download