Ti si svoja

Postoje tri uslova koja moja buduća devojka mora da ispuni da bi postala buduća supruga: neopsporno mora dobro da miriše, mora da zna da napravi džoint i neophodno je da kapira muziku Sare Renar. Oko prve dve stavke spreman sam da pregovaram, ali treći uslov je neosporan. Pišem ovaj tekst da bih sebi uštedeo moguće prepirke i objašnjavanja sa budućom dragom.

Saru Renar sam pronašao preko Ranavej sesija („Runaways Sessions”, Season I, Ep. VII) gde je izvela nekoliko svojih pesama sa prvog albuma „Djeca“ i poslednjeg izdanja „Jesen“. Retko kada smo svesni koliko smo samo počastvovani time što možemo da čujemo i gledamo ovakve kantautorske izvedbe, a da pritom ne moramo ništa da platimo, čak ni da ustanemo iz stolice. Ovakve emisije na Jutjubu su pravi pokloni za publiku. Dozvoljeno nam je da vidimo autora tokom njegovog rada u studiju, možemo da posmatramo kako on izgleda u svom svakodnevnom okruženju, a što je najvžanije, možemo da čujemo ličnu izvedbu neke pesme koju je već snimio sa bendom.

 

Pesma „U velikom stilu“ u njenom izvođenju na toj sesiji značajno se razlikuje od one albumske. Ova pesma otvara album „Djeca“ i tu nas na zavodljiv način vezuje za glavnu junakinju i priču koja se razvija kroz ostale pesme. Kupuje nas taj stav i pomirenost sa propadanjem, odluka da se do dna putuje u velikom stilu. Ponavljanje refrena nameće osećaj da ima nešto veselo i originalno u takvom kraju, a i ta repeticija produžava samu radnju, čini nam se da možemo jako dugo da tonemo i da uživamo u tome, jer sve vreme to radimo sa stilom. Ono što mi se lično sviđa kod Sare Renar je neizveštačenost i ljudska iskrenost koja se nalazi u njenim tekstovima. Njene pesme često imaju neki ljubavni motiv, ali on nikada nije patetičan, razvodnjen i ponavljan, daleko je od svake ljigave sentimentalnosti i baš u tome možemo da pronađemo odraz tog stila na koji se poziva u samom tekstu pesme. Kao muškarac, a prvenstveno kao slušalac, saosećam se sa njenim uvređenim egom kome smeta ne to što nije sa svojim izabranikom, već to što je on sa nekim drugim. Fantastično je što se lako poistovećujemo sa takvom snažnom subjektivnom pespektivom, svojevoljno biramo stranu i prija nam ironija sa kojom mu junakinja kaže „nije li to krasno“. Ova pesma je dinamična u svojoj emociji upravo zbog tog kretanja od krajnjih slabosti i ispovedanja do ironičnog stava i autodestruktvinog poriva. Oduševljava me i to kako prirodno zvuči i izgleda ta zamena uloga – u muzici smo navikli da vidimo muškarce kako sede u kafani i besomučno piju zbog drage koja je sa nekim drugim, a ovde vidimo junakinju koja okreće novu turu iz istih razloga i samo ta novina je dovoljan razlog da posvetimo pažnju. Ova pesma je važna i za atmosferu čitavog albuma i razumevanje ostalih numera, jer se od samog početka očekivana ženska slabašnost gubi pred junakinjinim čvrstim stavom i izborom. Na ovaj način Sara Renar nam nameće obavezu da njene pesme slušamo van naviknutog (seksističkog) konteksta u kojem se ženska pozicija pevanja poistovećuje sa patetikom.

Taj osećaj je još izraženiji kada poslušamo verziju snimljenu u „Studio Runnaways“. U Sarinoj solo izvedbi ova pesma ima znatno tamniji ton, nema one veselosti sa kojom prihvatamo poniranje, svesni smo tragičnosti i pravog značenja toga što tonemo. Razlika je i u muzičkoj izvedbi – ceo bend je sveden na Sarin glas, nekoliko tonova na gitari i lup mašinu. Muzika na albumskoj verziji pesme nas vozi kroz to osećanje, u deonici gde ponavlja stihove „kada tonem neka tonem“ dinamika se pojačava i čini nam se da na kraju pesme isplivavamo na površinu sa osmehom. U studijskoj verziji sve je mnogo bolnije, na lup mašini se vrte ti isti stihovi, ali kako se pesma razvija, oni postaju sve teži, a nadovezivanje novih tonova i emotivnost sa kojom Sara peva ne olakšava, već stičemo utisak da stvarno tonemo sve dublje, da smo sve bliži kraju. Ipak, ne bih rekao da je zbog toga ova pesma depresivna, jer je njena katarzičnost upravo u tome što proživljavamo ovako snažnu emociju kroz vrhunski estetski ugođaj. Dok sedimo pred računarom i slušamo i gledamo izvedbu ove pesme, mi se saosećamo sa glavnom emocijom pesme kao da je lično naša. Zapanjujuće je i šta Sara Renar uspeva da postigne sa tri-četiri akorda na gitari i magijom reči i njihovog ponavljanja. Varijacije u pevanju, način na koji kao da jeca glasom, a onda i njeno energično iznošenje stihova, sve to daje drugu dimenziju za proživljavanje pesme koja je već snimljena na albumu „Dejca“. Priča se završava sa dva tona na gitari, kao ehom.

Takva mi je i pesma „Razmak“ sa EP-a „Jesen“. Ne prija mi albumska verzija, previše je elektronična; zbog zvuk basa na klavijaturi i tog bita koji nabija tenziju, kao da smo stvarno u automobilu koji jurca, čini se da forma bolje oslikava samo kontekst pesme nego emocjiu unutar nje. Možda se tako osećam i jer sam prvo čuo verziju iz studija, verziju u kojoj Sara svira električnu gitaru, lagano i odmereno, a zvuk žica bruji u otvorenim akordima i ona isprekidano slaže stihove. Iako je tempo pesme umereniji, rečima se postiže ista slika, samo je automobil drugačiji, to nije neki besni mercedes u kojem je odvrnuto ozvučenje, već auto u kojem visi jelkica sa mirisom koji podseća na prošlo letovanje, u kaseti su zaboravljene rukavice još od zime, prazno paklo pljuga i potrošena tabla kafetina… Ova verzija pesme je mnogo komunikativnija, jer nas ne zavodi forma i napetost u tempu, već se prepuštamo slikama u tekstu.

A slike se nižu i to je film u kojem se dvoje voze u istim kolima, ali svako na svom putu, pravci se udaljavaju, sve veći je razmak… U prvoj strofi čini se kao da je to idilična priča o dvoje na romantičnom putovanju, ali priznanje da oboje beže nas uvodi u prvi refren u kojem postoji njeno obraćanje i molba i obećanje:

please keep your distance, babe
and I’ll keep mine

Filmičan je i taj prelaz iz engleskog jezika u hrvatski, kao da je neophodno da i na maternjem jeziku pojasni znak na putu koji opominje na razmak među vozilima. Fascinira me kako je ova slika saobraćajnog znaka iz svoje birokratske neutralnosti prešla u emotivnu priču između dvoje koje se udaljavaju; objekat iz svakodnevice se preoblikovao u simbolični i bukvalni znak koji opominje na razmak. I samo tom slikom uspela je da izbegne svaki mogući kliše, jer je na najočigledniji način prikazala subjektivnu perspektivu svakog čoveka koji u svojoj patnji vidi oko sebe samo dokaze tog osećanja. Ima li boljeg pokazatelja da je rastanak pravi izbor od saobraćajnog znaka koji poručuje „molimo držite razmak“? U drugoj strofi se taj put produbljuje i čini se da priča iskoračuje iz trenutne slike i širi se na neograničeni vremenski period koji obuhvata i prošlost, ali i budućnost tom slikom vožnje koja se nastavlja u nedogled:

 na zdravoj distanci smo zasad ok
samo vozi, samo vozi

Cela priča se zaključuje ponavljanjem poente pesme na francuskom. Uvođenjem još jednog jezika cela slika se pocrtava kao glavna ideja pesme. Sara Renar je uspela da samo jednim vešto iskorišćenim izrazom postigne višeznačnost koja obuhvata celu pesmu i savršeno je zatvori u jednu sklopljenu priču. Francuski jezik je međunarodno priznat jezik saobraćaja, dakle u kontekstu saobraćajnog znaka koji opominje o držanju razmaka ima svoje logično mesto u pesmi, ali francuski jezik je i međunarodno (ne)priznati jezik ljubavi pa ovaj stih dobija duplo dno. Sugeriše nam se da istim jezikom možemo i da se volimo i da se udaljavamo jedni od drugih. Na vrlo ekonomičan način, sadržajno u jednom stihu, pojačava se prelaz sa opšteg na lično. I pesma se polako gasi u zapevanju i sve većim razmacima između okidanja na gitari.

Pesma „Jesen“ se tematski nadovezuje na prethodnu pesmu, a i na ceo Sarin opus, jer među njenim pesmama, pogotovo na albumu „Djeca“, postoje suprotnosti u pozicijama iz kojih se pripoveda. Junakinja govori kao zavodnica i ona koja izaziva drugog, kao u pesmi „Nije pametno“, a isto tako se prepušta tuđem zavođenju i igri, kao u pesmi „Zavedi me“. U pesmi „Jesen“ te suprotnosti se prožimaju u istoj tački, što je posebno izraženo u studijskoj verziji gde se pomoću lup mašine stihovi pakuju i ponavljaju jedni preko drugih. Izvođenje ove pesme možda najbolje pokazuje sve kantautorske sposobnosti Sare Renar. Bez ijednog instrumenta van svog tela, samo svojim glasom i onim što ima da kaže, ona gradi priču koja je po svojoj atmosferičnosti daleko ispred one albumske. Gradi pesmu od tihih šumova u refrenu, koji autentično dočaravaju osećaj jeseni, do haotičnog preplitanja stihova i uzvika. Refren se proteže kroz čitavu pesmu i održava njen tempo, pa zbog čestih frikativnih glasova š i s imamo utisak šumljenja i da je pesma zapravo upućena nama kao slušaocima, jer mi slušamo kako šumi jesen.

U tom obraćanju je i čar ove pesme i otvorenost za tumačenje. Dve različite interpretacije teksta i dva izvođenja pesme dozvoljavaju nam da sagledamo sve što ovakvo umetničko delo može da nam pruži. Do sada sam mislio da samo Rundek može u „Šalu od svile“ da kaže da je bio pogrešan i da ne zvuči pogrešno, ali je Sara otvaranjem prve strofe dokazala da je poenta u tome kako i gde se nešto kaže, a ne ko govori. Cela pesma prikazuje suočavanje između želje i kajanja, pogrešnih izbora i prekasno shvaćene greške. Ta velika dilema nije razvučena kroz tekst već je glavna ideja ostvarena veštim suprostavljanjem slika i stavova. Sara je uspela da i u ovoj pesmi ostvari ekonomičnost i sažetost u tekstu konfrontirajući dva skoro identična stiha u kojima se varira samo lice i objekat, ali između tih stihova je čitava priča koja nam je potpuno jasna, a da nam ne fali nijedna reč više:

sada kad sam suvišna
biram nas
biraš nju

U drugoj strofi se javlja iskorak iz tog ujednačenog nizanja stihova u uzviku „govorim u snu“. Taj stih opravdava ovu haotičnost u celom tekstu, jer dobijamo moguće objašnjenje zašto se reči tako prepliću, zašto postoje nelogičnosti i slobodne asocijacije u mislima. Možemo da zamislimo junakinju koja zbog svojih pogrešnih izbora ne može mirno da spava i bunca u snu. Ta onirička atmosfera u studijskoj verziji ima pomalo košmaran prizvuk jer se reči odbijaju jedne od drugih i taj eho je sablasan, a razrešenje dolazi tek kada izgovori ceo stih „govorim u snu“. Dodatnu dubinu ostvaruje time što se u refrenu obraća u drugom licu, kao da je to glas njene podsvesti koji je teši tim zvukom jeseni i ostvarenjem izbora koji je napravila. Postoji velika doza melanholije koja okružuje sve stihove. Na mene najviše utiče to ponavljanje reči jesen, jer se sve moguće slike i asocijacije na ovo godišnje doba iscrpljuju u toj jednoj reči koja se neprestano javlja kao podtekst stihovima. Kada sam pogledao tekst pesme na Sarinom sajtu uvideo sam da je ta opozicija između dinamičnog nizanja reči u refrenu i isprekidanog govora kroz strofe osmišljena i u pisanju. Stihovi u strofama su kratki, neki sadrže samo po jednu reč, dok je refren nalik na grčevitu rečenicu. Zato nas tako jako udara prekid ovog nizanja reči poentiranjem sa „sada jesi“ i u tim stihovima je sadržana cela tragičnost ove pesme. Upravo je zbog drugog lica obraćanja ta emocija još snažnija jer se čini da junakinja sa distance samoj sebi kaže – „eto, vidiš, dobila si šta si želela, sada si slobodna, sada si sama“.

Albumska verzija je podjednako turobna, ali postoji dodatna zavodljivost u tom laganom ritmu i zvučnim efektima koji boje atmosferu sna. Postoji nešto zbog čega imamo potrebu da se lagano njišemo slušajući je, a to znači da nas sama pesma uzima pod svoje i to je dokaz da se i ovde poistovećujemo sa poentom i glavnom emocijom. Mene najviše zanosi zvuk solo gitare koja klizi ton po ton i razlaže Sarino pevanje posle uzvika „govorim u snu“.

Studijska sesija se završava izvođenjem pesme „Ona se budi“ od Šarla Akrobate. Dobra obrada se prepoznaje po tome što donosi nešto novo u shvatanju prve verzije, ali i postoji kao zasebno autorsko delo, odvojeno od originala. Opet se setim Rundeka i njegovog izvođenja ove pesme sa EKV tribjut albuma. Čini mi se da je Sara uspela da zaseni i njegovu verziju jer je, koristeći se samo refrenom  pesme i njenim obrascem, ostavila svoj autorski pečat koji je dao potpuno novo tumačenje ove pesme.

Ona nema nikoga da joj kaže
ti si svoja, ti si svoja, ti si

„Ona se budi“ u verziji Sare Renar zvuči kao da je izvodi hor, glasovi se prepliću i nadovezuju i postoji ona snevna atmosferičnost kao u „Jeseni“. Njena verzija se oslanja na original, ali dobija i nova značenja jer je ispevana iz ženske perspektive i promena je u tome što u tekstu nema onog glasa koji devojku prisvaja za sebe, već nema nikoga ko bi joj rekao da ona pripada sebi. Tako je Sarin komentar ove pesme autentično obeležio već poznate horizonte očekivanja u njoj. Nalik na njene pesme u kojima junakinje zamenjuju i nadilaze već viđene muške uloge i u ovoj pesmi dobijamo novu priču o toj devojci koja puni osamnaest godina. I ovde se prepoznaje veština sa kojom Sara Renar odabira stihove i izvlači poentu iz pesme – nije potrebno da nam ispriča ceo tekst koji nam je već poznat, dovoljno je da jasno markira kontekst i intertekstualno ga poveže sa celinom, a zbog toga upečatljiva izmena u refrenu nameće novo značenje i ta stara pesma dobija nov zvuk i smisao.

Ne očekujem od svoje buduće drage da čita moje tekstove, pa ću joj u nekoliko rečenica prepričati zašto mislim da je važno da sluša i shvati Saru Renar. Ona donosi novu perspektivu u muzici, a pogotovo u pop žanru. Daje mogućnost da se poistovetiš sa njenim autentičnim stavom i dubokom emocijom. Kod nje je sve ljudsko i nenametljivo, pa je prava umetnost uživati u tim svakodnevnim patnjama i našim slabostima zbog kojih pravimo pogrešne izbore. I ako ćemo da propadamo zbog naše sujete, i ako ćemo se raspravljati sa nerazumnim egom, i ako ćemo da tonemo – tonućemo u velikom stilu. Želim da imaš svest o tome koliko si posebna kao biće i kako ništa od toga što osećaš nije nevažno, već je svaka pomisao i trenutak među nama vredan pesme i sećanja.

Siguran sam da nema boljeg mesta za upoznavanje takve devojke od koncerta Sare Renar. Sreća pa je njen nastup već 15-og maja u „Mikseru“. Siguran sam da će moja buduća draga biti jedna od devojaka iz publike. Ukoliko pročitate vest da je jedan pas zaprosio Saru Renar na tom koncertu, znajte da je to samo zato što nisam našao bolju od nje. Sari bih oprostio i ako ne zna da srola.

FB strana kantautorke: Sara Renar

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download