Sve pobede: „Belgrade Demo Fest Live“ 2016

Možda stvarno idemo u sunovrat. Verovatno nam je sve gore i gore i teško da ćemo se ikad iščupati iz ovih problema koji nas dave. Sve je manje posla, gandža je sve skuplja i slabijeg kvaliteta, a političari su nam jezivi koliko i politika koju vode. Ali makar nam je muzička scena toliko dobra da će film života, koji će nam se odviti pred očima u poslednjim trenucima, imati najbolji saundtrek na svetu.

Ovo je četvrta godina „Belgrade Demo Fest Live“ festivala, a prošle godine je bio moj prvi put da sam bio na finalnoj večeri. Na prošlogodišnje finale došao sam kao deo publike, krpio sam se za ulaz i jedva da sam imao za jedno pivo, a ovaj put sam imao čast da budem u novinarskom žiriju, moje ime je bilo na spisku i mogao sam da odslušam sve bendove zavaljen u plastičnu stolicu sa pićem na račun festivala. Možda stvarno idemo u sunovrat, ali meni se zbog ovoga čini da napredujem u svojoj karijeri muzičkog kritičara. Ali sa time je porasla i moja odgovornost, jer sam prošli put lako mogao da prozivam žiri i da iznosim svoje mišljenje o kvalitetu pojedinačnih bendova, dok ovaj put moram pažljivo da objasnim svoj stav i iznesem argumentovan sud.

sarac

Aleksandar Šarčević, organizator festivala

Zarad veće transparentnosti, a i kako bih prikazao kako funkcioniše jedan deo žirija, obrazložiću kako sam glasao za svaki bend, kojim kriterijumima sam se vodio i generalan utisak o celoj manifestaciji. Zbog prošlogodišnjih komentara kako je žiriranje namešteno, odmah ću se ograditi objašnjenjem da mi niko nijednog trenutka nije sugerisao za koga i kako da glasam. Dali su mi glasački papir, dobio sam dva kupona za piće i celu svirku sam proveo ispred bine, sa povremenim odlascima da sednem u pauzama između nastupa bendova. Kada je svirka završena, predao sam papir i to je bilo sve. U žiriju se nalazilo toliko različitih ljudi, ozbiljnih profesionalaca koji već godinama prate muzičku scenu i učestvuju u njoj kao kritičari, muzičari, producenti i menadžeri, tako da ne sumnjam u njihovu kompetentnost i verujem da je svaka odluka drugih članova žirija bila podjednako motivisana i argumentovana.

Badhead

Badhead direktno u glavu

Posle uvodnog govora organizatora festivala, Aleksandra Šarčevića, na binu je izašao bend „Badhead“. U tekstu o polufinalnoj večeri sam pohvalio kako su započeli svirku laganom džemkom, a ovaj put njihov početak je bio pravi šok jer je mikrofonija pištala i vokal se gubio u brujanju basa koji je vibrirao kroz celu salu KST-a. Mislio sam da će tehnički problemi još više odložiti ionako okasneli početak festivala, ali ekipa na bini je energično uletela u prvu pesmu i festival je krenuo na najbolji mogući način. „Badhead“ je stvarno primer kvalitetnog i zrelog benda i bilo mi je drago da ih vidim kako koriste veliku binu KST-a. Solo gitarista Vladan Vasiljević je besneo u solažama i bacao se uz gruv i zasigurno je bio najbolji gitarista te večeri, što je nagrada i potvrdila. Njihov nastup je bio još bolji nego u polufinalnoj večeri, više su komunicirali sa publikom, a od svih stvari, pesma „Sweet loving“ se izdvojila kada ju je frontmen najavio uz dodatni prevod „Slatko vođenje ljubavi“. I stvarno, one masne solaže i bluz gruv govore da „Badhead“ zna šta radi i svojim zvukom pokriva ospeg od rokerske jebačine do slatkog i emotivnog vođenja ljubavi. Gledajući njihovog frontmena kako opušteno žvaće žvaku kô u američkim filmovima dok peva i svira, očekivao sam svakog trenutka da će se zagrcnuti i da će se svirka tragično prekinuti, ali do poslednje stvari su održali nivo sa kojim su i počeli. Iako zaslužuju desetku, za njih sam glasao osmicom, prvo vođen time da su zbog svojih godina, iskustva i usviranosti daleko ispred većine drugih bendova, pa iako rokenrol ne zna za godine, na ovakvim takmičenjima treba dati više podrške mlađim bendovima, a drugi kriterijum mi je bio pevanje na engleskom jeziku, koje nije problem samo po sebi, ali realno je mnogo lakše složiti pesmu na engleskom nego se izboriti sa krutošću našeg jezika i u tekst spojiti sve te nemuzikalne glasove i slogove kojima srpski obiluje.

Counterfate

Counterfate

Nakon njih je nastupio „Counterfate“ koji je odvalio svojim nastupom. Meni ta vrsta muzike nije toliko bliska, ali način na koji ovi momci iznose svoje ideje, kako se ponašaju na bini i sa kakvom energijom rokaju ne može da vas ostavi ravnodušnim. To se najbolje videlo u jednoj pesmi kada je čitava sala mrdala telo u ritmu gruva, bukvalno svi oko mene su identično pomerali glavu i klecali uz ritam sa bine, a to su oni momenti zbog kojih žive svirke imaju smisao – svi se spajamo sa jednom idejom i osećamo isto, a to nas zbližava kao ljude. Tokom njihove svirke osetio se pravi talas energije, ljudi iz publike su pevali, jedan crni brus je doleteo na binu, a basista se popeo na pojačalo i onako visok do plafona rokao je svoju liniju. Potpuno se slažem sa odlukom stručnog žirija da Zorana Zeca, frontmena benda „Counterfate“, proglase za najbolji vokal, jer različiti stilovi i varijacije koje pravi glasom su vrlo zanimljive i svaka njihova pesma dobija na originalnosti zbog njegovog udela. Pošto sam video da se bubnjaru Aleksandru Rotaru jedna od činela dva puta prevrnula na stalku, drago mi je da je uspeo i uprkos tom hendikepu da pokaže svoje sposobnosti i osvoji nagradu za najboljeg bubnjara. Jedini razlog zbog kojeg nisam za ovaj bend glasao desetkom je što pevaju na engleskom, što je, kao i za „Badhead“ i sve ostale, potpuno u redu, ali verujem da bi pevanje na srpskom, pogotovo u njihovom slučaju, bio pravi podvig i taj bend bi se time izdvojio na našoj sceni kao potpuno originalan.

Demain

Demian

Moram da istaknem da je bend „Demian“ bio moj favorit još od polufinalne večeri, kada sam ih čuo prvi put, i sa uzbuđenjem sam iščekivao pesmu „Za gospodina G“, kojom su otpočeli nastup. Ta stvar je stvarno unikat, a u završnoj gitarskoj solaži bio sam potpuno oduvan i da frontmen ovog benda nije pao na kolena pred gitaristom, ja bih to uradio. U ovom bendu posebno cenim kako klavijatura pravi atmosferu i kako se njen zvuk preliva preko glavnog bita pesme; dobro je čuti dobru klavijaturu, a čini se da je taj instrument ređi u novim bendovima. „Demian“ je zvučao drugačije nego na polufinalnoj večeri, odsvirali su i jednu bržu stvar koja mi se činila kao da nije u njihovom fazonu, ali su poslednjom pesmom, „Blues od sna“, zakucali svoju poziciju. Glasao sam za njih desetkom prvo zbog specifičnosti zvuka koji neguju, onda zbog pevanja na maternjem, a na kraju i zbog svoje lične naklonosti prema ovakvim bendovima.

Good Ol bastards

Good ol’ bastards

Te polufinalne večeri bend „Good ol’ bastards“ mi je savršeno legao svojim stonerskim rokom. I u finalnoj večeri su odlično svirali, ali nešto mi je falilo. Čini mi se da su bili bolji na polufinalnoj svirci, dok su na ovom nastupu bili statični, na neki način nesigurni, kao da imaju tremu. Možda je to moj utisak, ali od starijih muzičara se jednostavno očekuje da dobro sviraju svoje instrumente, što je slučaj i sa ekipom iz ovog benda, ali nedostajalo im je nešto da taj živi nastup bude za pamćenje. Ne poričem da su muzikom zaslužili svako poštovanje i ne sumnjam da je stručni žiri imao svoje stručne razloge zbog kojih im je dodelio prvo mesto, ali ja, kao deo publike, nisam osetio toliko oduševljenje. Možda bi se nešto promenilo ako bi ovaj bend u prvi plan istakao bubnjara koji animira publiku i oko kojeg se vrti akcija, jer gitarista i basista svojom pasivnošću na neki način obuzdavaju energiju koju šalju zvukom, pa ste kao publika sve vreme na klackalici da li da podivljate uz gruv ili samo da ih posmatrate sa strane. Iz ovih razloga, kao i zbog pomenutog jezičkog kriterijuma i iskustva, ovaj bend sam ocenio sedmicom.

Ledge

Ledge

Rokenrolu je potrebno više bendova kao što je „Ledge“, našoj sceni pogotovo. Potrebni su nam sastavi u kojima je ženski vokal predstavnik benda, jer će to neminovno uticati da se broj ženske publike na svirkama uveća, a i nama, muškom delu publike, daće mogućnost da se bolje poistovetimo sa drugom stranom i shvatimo žensku perspektivu današnjeg sveta. „Ledž“ ima ogroman potencijal jer je bend sastavljen od mladih, entuzijastičnih ljudi koji očigledno uživaju u tome što rade i sviraju sa srcem. Njihov nastup na polufinalnoj večeri je bio jako upečatljiv, ali na finalnoj večeri mi se činilo da nisu toliko briljirali. Taj polufinalni nastup je pucao od energije i snage sa kojom su svirali, a tu emociju su u finalnoj večeri uspeli da prenesu samo u poslednjoj pesmi kojom su pokidali i dokazali zašto su stigli do finala. Možda je na to uticao i tehnički problem koji su imali sa gitarom. Kao i prošli put, imali su veliku podršku publike, pa je njihova svirka bila življe ispraćena, a i članovi drugih bendova su se našli pred binom. Po tom pitanju BDFL je vrlo specifičan, jer su u publici često i članovi drugih bendova koji iz znatiželje prate šta ima novo na sceni, pa ste tako na finalnoj večeri mogli da vidite gitaristu „Straha od Džeki Čena“, basistu „Regulatora“, frontmena benda „Oko Alefa“… U svakom slučaju, Ledž je osvojio simpatije i glasove publike, ali moja ocena je bila sedam, mada mislim da je presudno bilo to što su u takvoj jakoj konkurenciji odudarali od drugih bendova pa se činilo da su manjeg kvaliteta nego što stvarno jesu.

Mladi džek

Mladi Džekovac

Mladi Džek“ mi je nešto najbolje što sam otkrio ove godine i zato mi je žao što mi je njihova svirka te večeri bila najgora od svih. Na polufinalnoj večeri su izdominirali svojim nastupom, potpuno su kontrolisali publiku i slali su sjajnu vibraciju, a ovaj put su izgledali kao gomila klinaca koja se mlati po bini. Ne mogu jasno da odredim šta se to promenilo, ali jednostavno bilo je drugačije. Možda je to i do ozvučenja, zvuk je bio izmenjen, nije bilo one punoće i gruva sa kojom su oduvali na prvom nastupu. Stvarno sam se radovao da ih čujem, jer me na neki način podsećaju na bend Škank i čine mi se kao nastavljači te tradicije sprdačkog rokenrola, koji je samo naizgled zajebancija, a zapravo ima svoju poentu. Iako su imali dobar fazon u oblačenju, svi su nosili havajke i delovali su kao da se dobro zezaju, muzika jednostavno nije bila na nivou ostalih bendova. Bili su daleko od standarda koji su postavili ostali učesnici finala. Vokal i frontmen benda nije toliko plenio svojom pojavom, pesme su bile nekako razvodnjene, a poslednja stvar koju su odsvirali, pesma „Jasmina“, bila je otužna balada koja je omašila poentu i esenciju onoga što je „Mladi Džek“, ili makar onoga za šta se „Mladi Džek“ predstavlja. Čitajući njihov intervju vratio sam veru da su ovi momci na pravom putu da postanu nešto originalno na našoj sceni, ali do tada moraju dobro da zategnu svoj muzički izraz, jer biti bend znači pre svega svirati. Te večeri sam ih ocenio peticom, što znači da bi za jedan srednjoškolski bend bili odlični, ali za jedan visoki standard ne bi bili dovoljni, ali su svakako „dovoljno loši“ da napreduju.

njuskaci jabuka

Njuškači jabuka

Njuškači jabuka. To je to. Tri čoveka, tri instrumenta, milion asocijacija i utisaka. Jednostavno znate da prisustvujete nečemu posebnom kada vidite da su članovi svih drugih bendova pred binom i da podjednako uživaju u nastupu svojih kolega i suparnika, aplaudiraju i uzvikuju njihovo ime. Čak su i članovi Demiana u svom intervjuu istakli „Njuškače“ kao svoje favorite! Gledao sam ljude kako reaguju na njihovu svirku, neki su se došaptavali, drugi su se smejali, zagledali su akorde i kupili fore, a Njuškači su vodili svoju predstavu. Nema sumnje, ovo je najoriginalniji bend koji sam do sada čuo, a njihov živi nastup je nešto što podiže samu muziku na još jedan dodatni nivo. Ne znam da li su doveli svoje ljude, neke njuškače-botove, ali na kraju manifetacije, kada su se birali najbolji muzičari i bendovi, pred svako proglašenje mogli ste da čujete iz različitih delova sale kako neko dovikuje: Njuškaaaaaači!!! Moja ocena za ovaj bend je bila čista desetka i prema njima sam rangirao sve ostale bendove, tako da bih rekao da je čak i desetka koju sam dao Demianu za neku decimalu manja od one desetke koju sam dao Njuškačima. Stvarno sam srećan što je jedan ovakav bend osvojio ovogodišnji demo festival jer već zamišljam turneju svih dosadašnjih pobednika BDFL-a i kako bi ta svirka bila raznovrsna i zanimljiva. Svakako opravdavam i odluku stručnog žirija da Petra Ćeha proglasi za najboljeg basistu, jer čak i da ga ne čujete kako svira, kada samo vidite kako drži svoj instrument i kako mu prsti šestare preko žica, znate da je to nešto posebno. Koliko su samo genijalni i u svom fazonu možete da vidite i iz njihvog intervjua iz kojeg moram da citiram najbolji odgovor ikada:

Voleli bi i da sviramo kao prateći bend (bend koji prati određenu ličnost u svakodnevnim radnjama). npr: 1. sadašnja Miss Univerzuma Madalina Ghenea, dok secka voće i povrće za šejk, Marko (bubnjar) svira solo, suptilan na trenutke okrugao, glomazan i kotrljajuć 2. Dok profesionalni klarinetista vežba za nastup svog života, sa sopranom iz Metropolitena, Petar Ćeho (basista) svira ton gis i na savršenom nemačkom uzvikuje, nichts is gut 3. U pogonu fabrike za preradu mesa u Mađarskoj, na proizvodnoj traci za otkoštavanje, dok mladi Morošgovanji francuski obrađuje prase, Filip (gitarista) pod teškim fuzzom svira Vangelisov hit, Chariots of Fire.

The Bronsons

The Bronsons

Žao mi je što sam sa druge polufinalne večeri otišao ranije i nisam čuo bend The Bronsons, jer mi se čini kao da sam nešto propustio, ali u isto vreme mi je drago jer sam bio oduševljen njihovim nastupom na finalnoj večeri – nisam se nadao takvom zvuku, uhvatili su me nespremnog. Sve vreme sam se pitao gde je to mesto, taj Bajmok iz kojeg su došli, i kako izgledaju ulice i kuće u kojima žive ljudi koji prave ovakvu muziku. Zamišljao sam kako duž puteva stoje radnici teške industrije i velikim macolama zakucavaju gvozdene čivije u betonske ploče i ta vibracija je rođenjem usađena u tvrdi gruv koji ovaj bend prenosi svojim zvukom. Neverovatno mi je bilo da tri čoveka mogu da stvore takav zvučni talas. Frontmen benda odlično vlada pevanjem, sviranjem rifova i solažama, dok ritam sekcija melje svojim gruvom. Gledao sam bubnjara kako razbija činele, a parčići palica lete okolo. Iskreno nisam razumeo ni reč pesama koje su svirali, ali sam osetio emociju. Ipak sam ih ocenio osmicom, jer jednostavno nisam osetio da su mi stvarno nešto dali, nije postojala komunikacija i veza sa publikom, više sam se osećao kao da samo prisustvujem nekoj svirci koja se mene lično ne tiče.

zbedem

Zbedem

Za kraj festivala ostao je najmlađi bend, „Zbedem“. Njihova začeljna pozicija nema veze sa njihovim kvalitetom, jer od od dosadašnje tri svirke na kojima sam ih čuo, ova je sigurno bila njihova najbolja. U polufinalu ih je progurao glas publike, a ovaj put im je stručni žiri dodelio drugo mesto za najbolji bend. Nije bilo boljeg načina da se završi takmičarski program koji je otvorio „Badhead“, kao najstariji bend, a zatvorio ga je „Zbedem“, kao bend sa najmlađim članovima. Kada je gitaristi Mihailu Matoviću pukla žica, Vladan Vasiljević mu je dao svoju gitaru i u tome je bilo neke lepe simbolike. Još bolji momenat je bio kada je Vladan izašao na binu i zagrlio mladog gitaristu i poljubio ga u čelo, to je bio stvarno epski momenat na koncertu, prava potvrda za gitaristu Zbedema da je na dobrom putu u svojoj muzičkoj karijeri. „Zbedem“ je stasao u ozbiljan sastav koji ima velike mogućnosti za napredak i stvaranje neke originalne priče. Jedine zamerke, zbog kojih sam ih ocenio osmicom, su nerazumljivo pevanje i jednoličnost u razvijanju nekih pesama. Ipak mislim da je ovaj bend na simboličan način pobednik festivala jer, iako su najmlađi, dobili su potvrdu i svojih kolega i stručnog žirija da imaju kvalitet i da su na dobrom putu.

Posle takmičarskog dela, nastupio je bend Psi koji su gruvali u rokabili bitu, dok je žiri sabirao bodove i sastavljao listu pobednika. Ako ne znate do sada, ovo je lista:

1. mesto: Njuškači Jabuka (Beograd)
2. mesto: Good Ol Bastards (Knjaževac)
3. mesto: Counterfate (Pančevo)

Najbolji muzičari

vokal: Zoran Zec (Counterfate)
gitarista: Vladan Vasiljević (BadHead)
basista: Petar Ćeho (Njuškači Jabuka)
bubnjar: Aleksandar Rotar (Counterfate)

Publika

1. mesto: Ledge (Beograd)
2. mesto: BadHead (Beograd)
3. mesto: Demian (Beograd)

Novinarski žiri

1. mesto; Njuškači Jabuka (Beograd)
2. mesto: Counterfate (Pančevo)
3. mesto: Good Ol Bastards (Knjaževac)

Stručni žiri

1. mesto: Good Ol Bastards (Knjaževac)
2. mesto: Zbedem (Čačak)
3. mesto: Njuškači Jabuka (Beograd)

Čini mi se da je konkurencija ove godine bila jača nego prošle i to mi uliva nadu da će scena opstati uprkos svemu. Ipak mali broj publike i slaba popularnost ovakvog festivala me zabrinjava, jer gde su svi ti ljudi, na koje svirke oni idu i koje bendove podržavaju kad ih nema na ovakvim manifestacijama? Imao sam priliku da zavirim i sa ove strane gde je žiri i uvideo sam koliko je organizacija komplikovana, ali ipak ima stvari koje treba ispraviti i dopuniti: neophodno je da se neko bavi marketingom festivala, ovo je stvarno velika manifestacija i važno je da što više ljudi zna da ona postoji, jer je BDFL sjajno mesto gde možete da čujete nove bendove i nađete buduće saradnike za svirke, festivale u svojim gradovima i klubovima, kao i za pisanje i izveštavanje o njima. Zaprepastilo me je da na sajtu KST-a nije bilo nikakvog obaveštenja o festivalu, a na onim metalnim bilbordima pred fakultetom reklamiralo se di-džej veče, ista ona Domaćica koju sam slušao i kad sam upisao fakultet pre 6 godina… Stvarno je šteta da se ovakav festival zagasi zbog nečeg tako glupog kao što je loša ili nikakva reklama. To sam rekao i na finalnoj večeri: ako ste ikada uživo čuli bilo koji bend koji je pobedio na dosadašnjim festivalima (Ućuti pas, Strah od Džeki Čena, Phobos, a sada i Njuškači jabuka), znate da su oni najbolja reklama za ovaj festival, ali ipak, samo malo bolja organizacija i uključivanje portala i drugih glasila bi rešila pitanje posećenosti.Možda ne bi bila loša ideja i da se ubaci nagrada za najbolje tekstove ili tekstopisca, time bi se afirmisalo i literarno stvaralaštvo koje ide uz rokenrol kulturu.

zahvalnicaU svakom slučaju, ovaj festival je pobednik domaćih demo festivala jer svojim učesnicima pruža realnu sliku današnje muzičke scene, omogućava im da ostvare kontakte i u slučaju pobede, pa čak i ako se samo pojave u finalu, mogu da sviraju na velikim festivalima i na binama kakva je ona u Božidarcu. To je velika stvar za svaki demo bend! Za mene kao autora ovih recenzija velika je čast što sam pozvan da učestvujem kao deo žirija i nadam se da će ovaj festival poživeti dovoljno dugo da mogu da sakupim kolekciju zahvalnica i plaketa.

Do sledećeg viđanja – rokajte i slušajte dobru muziku. Jebeš ga, barem toga imamo koliko nam treba!

Fotografije: Marko Popović, 24h night life

________________________________________________________________________

Ako vam se sviđa kako pišemo o muzičkoj sceni, možete novčano da nas podržite preko Patreon kampanje. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali. Ukoliko ste muzičar ili organizator koncerata,  značiće nam da nam pošaljete vašu muziku ili obezbedite besplatan ulaz na svirku. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download