Sve po spisku

Trebalo je da napišem ovaj tekst deset dana pre nove godine, pa da ga onda objavim na foru već drugog januara, jer eto – vredan sam momak, ustajem rano, otreznim se do podneva k’o srednjoškolac, stižem da ispunim sve obaveze, pa uveče mogu sa društvom da se častim u skladu sa prazničnim raspoloženjem.

Dvadeset i # dana kasnije konačno mi počinje 2019-ta godina, ali ne zato što sam ovo prethodno vreme istrošio u bahaćenju i proslavama, već zato što sam neprestano bio na putu, u dobrom gasu, naložen da ću baš ove godine da rešim sve probleme, zaradim lovu, dostignem slavu, ako treba i da završim faks. Kraj godine bih obično čuvao za tekstove u koje bih srolao sva dešavanja koja su mi obeležila prethodnih 300 i # dana, ali ove godine nisam mogao da nađem toliko veliku rizlu, a nisam seljak da pušim na bong.

Ukratko – i u dve hiljade osamnaestoj godini sam tripovao da sam rokenrol novinar. Objavio sam trocifren broj tekstova; započeo sam saradnju sa jednim muzičkim portalom, a onda sam ga i odjebao jer su hteli da me drže u džepu; prozivao sam Bunt jednom nedeljno, a onda se upoznao sa Brankom Glavonjić na žurci u BIGZ-u, koja me je predstavila frontmenu „Viva Vopsa“, višeg za dve glave od mene. Odslušao sam skoro svaki koncert koji se desio u Novom Sadu i okolini, a iz te baze sam se o svom trošku iscimao na „Arsenal fest“, uredno kupivši ulaznicu za sva tri dana festivala, kao i za kamp, naoštren da im jebem mater za svaku grešku, jer su me godinu dana pre toga ispalili za karte. Opet od svojih para cimanje preko tri granice da ispratim „Demofest“ u Banjaluci, pišući izveštaje pod barjakom „HellyCherry“ portala, javljajući se kao dobar reporter posle svake večeri festivala, ne štedeći pohvale za one koje su me digli, niti se suzdržavajući da opljujem one koji su me smorili.

Dobio sam i prvu pretnju tužbom nakon teksta o „Exposure Music Festivalu“ u Velikoj Gorici.

sabinaBio sam na „Gradić festu“ i morao sam da skinem šešir za počast poštovanju koje sam gajio prema ovom festivalu; moja ljubav prema njima umrla je druge večeri festivala, a taj grob se samo produbio nekoliko meseci kasnije kada se „Gradić fest“ naguzio Merkatoru kao poklon za rođendan jebenom tržnom centru čija je terasa, na kojoj sam morao da popušim buksnu da se iskuliram, gledala na „Promenadu“, još jedan jebeni tržni centar, bespravno sagrađen, bez dozvola, na štetu svim Novosađanima. Od pozajmica sam se krpio da uhvatim Repetitorovu turneju u Zagrebu, tri dana sam spavao u skvotu bez vode i struje, a nisam ni za trenutak popizdeo kad su me oladili na ulazu u KSET druge večeri rekavši mi da nisam na spisku. Šešir moj je odavno probio dozvoljenu kilometražu, ali nisam se smirio do kraja godine, ispucao sam se za još jedan put u Zagreb, ovaj put da čujem Igralom.

pusaci umiru mladi

uspomena iz Banjaluke

Možda izgleda kao da se hvalim, ali upravo to i radim. Hvalim se svim ovim zato što sam došao do tog nivoa da mogu da vam kažem – pičke ste. Očekujete da vas tapšu po ramenima, da vam glade jaja i pišu hvalospeve, a niste mrdnuli metar iz vašeg kraja, tripujete da ste rokenrol zvezde zato što vas razvedena frizerka prati na instagramu, mislite da ste mnogo bitni kad vam dvaes ortaka dođe na svirku, jer ste ih stavili na spisak, a onda pizdite kad vam neko obrazloži zašto ste sranje. Sa vama u paketu idu i organizatori festivala, kurčeviti menadžeri i naduvene gazde klubova i kafića koji misle da mogu da kupe moje mišljenje za pišljivu ulaznicu. Tebra, bolje skupi te pare u jednu teglu i kupi pristojnu opremu, pa onda organizuj večeri ciganske/španske/francuske/džez/insert-random-žanr muzike koliko hoćeš i naplaćuj ljudima pivo po 290 dinara samo zato što si se ugurao međ’ hipstere u Cetinjskoj.

I muzički portali i šatro-novinari koji kopi-pejstuju sa stranih portala, pa onda jedni od drugih, objavljujući tekstove sa navlakuša naslovima o tome da li je Tom Vejts ukrao sat Džeku Vajtu na nekoj svirci, kao da je ikoga briga za to. Da, Hedlajneri, mislim na vas, jebeni Informeri muzičkog sveta. Ali niste vi jedini, mada ste verovatno najgori od svih, no ipak vas podjednako mrzim koliko i liste „najboljih albuma u prethodnoj godini“ na kojoj su nabacane liste najkomercijalnijih izdanja za koja su svi čuli, bez konteksta, bez ikakvog objašnjavanja parametara po kojima se meri ta „najboljost“. Hoću imena ljudi koji tvrde da je Antonov album zaslužio da se nađe na bilo kojoj drugoj listi osim one „Nepotrebni albumi ex-yu zombija koji odbijaju da odjebu sa ove scene“, i to da deli isto mesto sa Medžik Bušem, jer se ne zna koji je od tih bendova manje aktuelan i potreban. Hoću imena ljudi koji veličaju Gretu Van Flit, daveći se tehnikalijama i pohvalama na račun jednog muzičkog proizvoda koji se fabrikuje zarad „Exit“ festivala i sličnih turističkih provoda za strance sa bogatim katalozima bolesti zavisnosti. Hoću da znam te Barbare iz rokenrol sveta koji tipkaju ono što im se kaže, čak ni direktno, već preko nekog anonimnog autoriteta sa ko zna kog stranog portala, hoću da znam njihova imena i da ih označim kao spam na internet pretraživaču zarad svoje mentalne stabilnosti i duševnog zdravlja.

tarot

čarobnica iz BEK-a mi je rekla da se pazim

Priznajem, za tri godine koliko se bavim r’n’r novinarstvom, napravio sam nekoliko propusta i ozbiljnih grešaka zbog kojih me je bilo sramota. Najmanja od njih je ona kada sam napisao tekst o Vranjkovićevom spotu, nemajući pojma da je sastavljen od kolažnih isečaka snimaka koje su napravili njegovi fanovi. Drugi, znatno ozbiljniji prestup, desio se pre dve godine kada sam posle svirke pančevačkog benda „By Pass“ u Ljubitelju preneo dezinformaciju da im je na svirci u Čačku, noć pre toga, traženo da sviraju obrade ili da prestanu sa svirkom. Slično se desilo i nedavno kada sam, iz svoje gluposti i lenjosti, opet preneo dezinformaciju o broju prodatih ulaznica u Kvaki 22 na koncertu benda „Žen“. No, za vrhunac svojih ispala uzimam tekst u kojem sam napisao kako bi bilo bolje da pevač benda „Fyn“, inače o-dži Amer koji živi u Novom Sadu već neko vreme, peva na maternjem jeziku, jer ovako bend zvuči kao svako drugo MTV sranje. Ona uvozna polovina iz Fyn-a je ispala žešće kul jer su od mog teksta napravili niz memova u kojima su se sprdali sa mojom glupošću, dok je njihov bubnjar imao potrebu da me prevaspita u komentarima na fejsbuku, osporavajući mi pravo da pišem zbog toga što „samo idem na svirke“, a ne sviram nijedan instrument. Nažalost, većini bendova, a pogotovo onima sa novosadske scene, fali da idu na malo više koncerata, jer očigledno im ne pomaže kada im drugi kažu da zvuče isto kao toliko drugih lako potrošnih bendova. Naravno, ovaj tekst je imao najviše komentara i podela, ljudi jednostavno vole prozivke i prepucavanja, pa se tu očekivano našao i neko ko je tvrdio da mi treba zabraniti da idem na svirke i da pišem. Ako ste se pitali što je ovako u Srbiji, možda bi trebalo da obratite pažnju na mini-Vučiće koji rastu među nama, svi spremni da nekome nešto zabrane ako se ne slaže sa njihovim, najčešće ograničenim, mišljenjem.

komentari zabraneNo, zapanjujuće mi je bilo da od 3 benda iz Beograda, među kojima su Gazorpazorp i Sv. Pseta, o kojima sam vrlo pohvalno pisao povodom te večeri, nijedan nije objavio taj tekst, već su se prećutno složili da je najbolje ne zamerati se nikome i držati se svoje ekipice na ovom mini školskom dvorištu domaće alternativne scene. E, pa, da vas vratim nekoliko pasusa gore – i vi ste te spomenute pičke.

Istina je – nisam u životu odsvirao nijednu pesmu, a Lajkini pokušaji da me nauči makar „Iron Man“ na klavijaturi, završili su se svađom, pa zbog toga skidam šešir pred svakim ko zna da iz parčeta drveta ili metala izvuče bilo kakvu muziku, ali, oprostite mi na mom italijanskom, porca Madona! to ne znači da iko zaslužuje i moje  poštovanje ako je odlučio da se popenje na scenu i nametne svoj rad mojoj prenadraženoj, kratkoročnoj pažnji. Žao mi je što moram da vam probušim taj balon u kojem ste se zatekli duvajući sami sebi kurac, ali bavljenje javnim poslom podrazumeva da svako u čiju privatnost ste ugazili iz te javnosti ima pravo da kaže svoje mišljenje o tome što radite, a zahvaljujući internetu – i drugi mogu da lajkuju/dislajkuju taj stav.

Zbog toga u 2019-oj vam želim još više svirki, festivala, odlične muzike i momenata koji ne bi bili isti bez baš te pesme. Obećavam da ću ove godine biti još uporniji, još oštriji, još bezobrazniji i nepotkupljiviji, pa se zbog toga unapred izvinjavam svim muzičarima sa kojima sam se u međuvremenu sprijateljio. Molim vas da imate razumevanja za mene, čak i kada napišem da vam je svirka bila loša, jer ne radim to da bih vam napakostio, već da biste čuli povratnu informaciju, onaj fidbek koji niste opazili od mikrofonije sopstevnih iluzija. Želim da se i dalje družimo, ali nemojte da očekujete bilo kakvu naklonost od mene, jer sumnjam da će vam iko drugi reći gde grešite.

Već se nakupilo mnogo toga o čemu nisam stigao da pišem, pa evo spiska koji će se ostvariti u narednim danima:

  1. Deset svirki o kojima nisam pisao prošle godine (znam i ja da spakujem listu, nisu oni jedini)
  2. Astor Lajka vs Šavovina turneja (ovo sam ja izmenadžerisao, pa ću reći nešto i o tom aspektu muzičkog sveta)
  3. Jutro će promeniti sve (zamalo)
  4. Plišani Mališan uživo (praznujem Badnje veče samo zbog tradicionalne svirke ovog benda)
  5.  Buč Kesidi i Vizelj (recenzija nedavne svirke u Pančevu)
  6.  jesi video? (Povratak rubrike Priče o spotovima/Video stop, ali ovaj put na mom blogu)
  7. Recenzije nekoliko albuma i izdanja koja su mi na lageru već neko vreme.

Sva je prilika da ni ove godine neću imati love da odem na MENT, tako da ovaj poduhvat ostaje za 2020. godinu, osim ako se radna omladina ne organizuje i ne skupi mi makar 100 evra za troškove do Ljubljane i nazad. Pošto planiram da ostanem nezavisan i lud, molim sve koji žele da me podrže u radu da to urade preko mog ko-fi naloga na ovom linku: https://ko-fi.com/T6T0GWH7

Čitamo se i u ovoj godini.

__________________________________

P.S. Da šešir moj piše još bolje, ostavite komentar, primedbu, osudu ili pretnju u komentarima ispod teksta (ne treba nam vaša mejl adresa, upišite šta ‘oćete).

Ako želite da podržite šešir moj da opstane dovoljno dugo kako bi pratio i pisao o muzičkoj sceni, možete nam donirati ulaznice za koncerte, žene, vutru, cigare, slatkiše ili mesečne donacije ovde.

 

 

6 Odgovora

  1. Vudemn каже:

    Očekujemo još glasnih i opasnih laveža i u ovoj godini <3
    Nek je sa srećom u životu i radu!

  2. Sanja каже:

    Kakve veze ima frizerka i je li razvedena da dodatno dočaraš sliku malograđanštine tako jednim niskim bićem kao što je razvedena žena zanatlija? Sljedeći put izbjegni te slike, tekst nije samo bujica riječi, stil se gradi vremenom, zato piši, samo bi valjalo da ga pročitaš prije objavljivanja.

    • Andrea Kane каже:

      Ne mislim da je razvedena frizerka nisko biće, niti manje vredna, niti je ovo bilo dočaravanje, već aluzija na konkretnu ženu i konkretan bend koji ovo čita, a čiji mi se frontmen hvalio. Slažem se – stil se gradi, ali život se živi.

  3. Ljuba каже:

    Koja si ti princeza muzickog „novinarstva“, to se dugo videti moglo nije. Parafraziracu: „i onda sam morao da platim kartu“. Usr**u se…

    • Andrea Kane каже:

      Ako misliš na kartu za Repeitor, problem je bio što su karte već bile rasprodate, pa nisam mogao da je kupim, a odatle i moja frustracija. U najvećem broju slučajeva kupujem karte za koncerte na koje idem, ne samo zato što cenim rad bendova, već i zato što treba da ostane nešto za moj muzej kad overim.

      A princeza jesam, hvala što ste primetili :)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download