Sutra

Sve me mrzi. Podne je i već sam umoran, a tek što sam se probudio. U studentskim sobama najveći problem nisu bube, nego vrućina. Od toplote šušte posteljine koje će tek u petak da dočekaju pranje, a do tada ću da sabiram fleke od izdrkotine, pepela i znoja. Danas sam planirao da završim neke obaveze, ali mislim da prvo moram da uradim ono što sam odložio od subote… Ako budem imao snage i ako mi je stvarno stalo do toga, jer nisam se dobro naspavao, trebalo je da legnem ranije ali sam ipak morao da ostanem i ispratim onu poslednju buksnu što smo zapalili iza Doma kulture. Rekla mi je da me ne podnosi kada sam trezan, čak toliko da joj je to poslužilo kao izgovor da se ne probudimo u istom krevetu. I bolje što je tako, ne bih mogao da pobegnem od njene toplote, koža bi nam se lepila, a oznojena čela bi se topila na različitim krajevima jastuka. Studentski kreveti su napravljeni za samce, a to je druga najgora stvar u jednoj studentskoj sobi.

Sutra ću se probuditi ranije, otvoriću prozor dok je napolju još uvek sveže, uradiću petnaest minuta joge, a onda ću da se istuširam hladnom vodom, jer tek od šest sati uključuju bojlere (u jednoj studentskoj sobi to je treća najgora stvar)    . Kad budem tako nov već u devet sati, moći ću da završim sa svim obavezama do podneva, pa ću mirne glave najveću vrućinu provesti u kafiću, sa klima uređajem, uz produženi espreso, sa malo mleka. Sutra će biti mnogo bolji dan, imaću više energije i pošto zatvorim sve zaboravljene prozore na pretraživaču, moći ću da se posvetim onim glavnim zaduženjima, onim najtežim i najdosadnijim, onim zbog kojih sam sada toliko umoran. Da je makar nedelja, rekao bih sebi da ću krenuti od ponedeljka, ali tek je utorak, a još juče je trebalo da završim sa tim repovima od prošlog vikenda. Ipak znam da mi je jedina nada sutrašnji dan, jer ovo više ne može ovako da se odlaže, ne znam samo dokle mislim da se tako razvlačim i izbegavam svoje obaveze.

Danas ću da odem u krevet pre ponoći, tako da će sutrašnji Andrea ustati odmoran, pun elana i želje za borbom. Sutrašnji ja biće mnogo bolji od mene, obrijan i svež, bez ovih krmelja u očima, bez bolova u leđima, jer će uraditi vežbe o kojima priča još od kada je skinuo joga kurs sa torenta. Ne vidim ništa loše  početi sa ozbiljnim životom u sredu, u sred nedelje, jer od ponedeljka se ionako previše očekuje, a polovina sedmice je pravo vreme za angažovanje. Nije ni važno koji dan dolazi, ali sutra moram da krenem, nemoguće je da ništa nisam naučio za sve ove dane i da neprestano pravim iste greške. Ne želim valjda doveka da živim u studentskoj sobi, a za jednog večitog studenta, to je ubedljivo najgora stvar. Ne mogu više da bežim, moram da ispunim svoje dužnosti. Sutra je moja poslednja šansa.

______________________________________________________________________________

Započinjemo ovu novu rubriku tekstom posvećenom Domu kulture „Studentski grad“, u nadi da od njega neće ostati samo sećanje iz studetnskih dana.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *