Stvarnost koju su stvorili

„Stvarnost koju stvaramo“, debi album milanovačkog benda „Belo u Boji“ je konačno objavljen. Kažem konačno, jer mi je dosadilo da prepričavam drugima koliko su im pesme dobre, pošto demo miks ovog albuma vrtim još od oktobra, pa sam bio jedan od retkih koji su na milanovačkoj promociji pevali svaku pesmu u reč.

Nisam ništa napisao o ovoj svirci jer su me uhvatili praznici i seljenje iz Novog Sada, ali sam danima vrteo momente sa nje: „Pena na talasima“ bi me odvukla predveče kao oseka, a ujutru bih se vozio na ponavljaju stihova „da li je stvarnost koju stvaramo – stvarnost koju stvaramo?“, baš onako kako je publika nastavila da peva ovaj refren nakon što je bend odsvirao pesmu. I nije me samo njihov nastup oduševio, nego sve to što mi se skupilo za ovih godinu dana, nostalgija za Milanovcem i danima kada sam spavao na kauču u studiju „Radionica“, siguran da ću postati još jedan milanovački zet i da će me to konačno smiriti.

album kaver

Naslovnica albuma: Nebojša Bežanić – „Velika slika (fragment) 2002, 170×130.“

Sa te svirke mi je ostalo i sećanje na Kovača i Đola iz „Plišanog Mališana“ koji su otvorili svirku kao poluakustični dvojac pod imenom „Beli peškiri hotela Sarkofag“, sedeći na dva taburea, jedan pored drugog, svirajući alternativne verzije pesama Ploče, Split, Neman, kao i nekih novih stvari koje nikada nisam čuo pre toga. Uz njih je bila i Milica Vukelić, obogaćujući svojim vokalom nove aranžmane starih pesama.

Apsolutno nezaboravna scena mi je kada im se na bini pridružio i bubnjar Plišanog Mališana; seo je na tabure, a Kovač mu je seo na koleno, pa mi je sve zaličilo na one scene kad Deda Mraz cupka klinca uz reči – jesi li bio dobar mališan ove godine? Još veća fora je bila što Čiča, kako zovu bubnjara Mirka Šćepanovića, kroz celu pesmu nije uradio ništa drugo osim što je sedeo i posvećeno držao Kovača na kolenu, sve do kraja pesme, kada se zahvalio i sišao sa bine.

Nakon njih svirku je preuzeo bend „Crossroad“ iz Loznice. Izgleda da su ovi momci jedini koji nisu gledali istoimeni film, pa su odabrali da svoj bend nazovu ubedljivo najneoriginalnijim imenom, što je možda u skladu sa dosadnjikavim rokenrolom iz prošlosti kojim su nas udavili u prvih 20 minuta svirke. Bili su malo interesantniji kada su prešli u tvrđe rokanje, ali iz cele svirke je izbijala neoriginalnost i prosečnost koja prati gomilu bendova kojima je stalo samo da sviraju, bez ideje šta je to što imaju da ponude publici.

Znatno bolja je bila četvorka iz čačanskog benda „4 Osobe“, posebno što su svoj nastup započeli forom iz „Jaganjca“, koristeći plišanu igraču da ispričaju uvodne reči koje su dolazile iz ofa. Bilo je primetno da momci imaju svest o scenskom nastupu, ali ne mislim da su to u potpunosti iskoristili u muzičkom smislu. Svirka im je bila konkretna, usvirana, ubedljiva u svom izvođenju, ali sadržajno takođe manjkava. Osim „Ljudožderske balade“ i obrade „Exodusa“, sa kojom su neočekivano uleteli iz neke svoje pesme, ostale pesme su mi, makar na ovo prvo slušanje, bile mlake.

Nakon tri benda, „Belo u boji“ je konačno preuzelo scenu i pokazalo na čemu su i koliko posvećeno radili. U odnosu na njihov EP „Sjaj sa druge strane večnosti“, vidi se ozbiljan korak u sadržajnosti pesama, odstupanje od klasičnih rokenrol paterna i mnogo interesantnije eksperimentisanje sa zvukom gitare, što se posebno može čuti u uvodu pesme „Kuda ako smem“.

lepi bobi

Priti Bobi; foto: Ivica Milošević

Pesme objavljene na ovom izdanju zaslužuju podrobnu analizu, pa bih to ostavio za neki budući tekst (kad svi preslušate i naučite pesme), ali razlog zbog kojeg pominjem ovu svirku nakon skoro mesec dana je taj osećaj da sam prisustvovao vrhunskom koncertu, demonstraciji talenta i znanja, i što mi je najvažnije, jasno postavljenih ciljeva i ostvarene ideje šta se muzikom može postići. Katarza je prava reč za taj osećaj koji u meni izaziva pesma „Sasvim prirodno“. Oduševljenje je ono što vrišti pod mojim šeširom dok gledam Nauma Simovskog kako divlja u solažama, dok naspram njega Strahinja Stefanović, sa stilom, govori kroz svoju gitaru na čijem kaišu se diči bedž „Ljubičica“, što mi je bio jasan znak da je i Priti Bobi krenuo koracima Lepog Pere, a to je podvižnički put masteriranja gitare, a preko tog instrumenta i same muzike kao medija.

naum

Naum Simovski; foto: Ivica Milošević

Bendu je lako kada postoji čvrst gruv izgrađen od maštovitih bas linija Luke Jakovljevića i raskošnih bubnjarskih figura kojima rukovodi Miloš Knežević. Njihova veza nije prekinuta ni u trenucima kada je sa zvučnika greškom probio sempl neke druge pesme, a kamoli u onim deonicama gde su nas sa punom snagom zasipali ritmom.

Ipak tekstovi su glani razlog zbog kojeg toliko volim ovaj bend, a u tome je neosporiva važnost Miodraga Danilovića, jednog od seniora milanovačke scene. Ne samo da u svojim tekstovima koristi reči zbog kojih iznova spoznajem koliko sam daleko od savlađivanja srpskog kao maternjeg, već i vrlo vešto koristi priliku koju mu živi nastup daje, pa je dodatno uzbudljivo čuti šta će reći pred početak pojedinih pesama, bilo da se radi o političkim temama ili umetničkim doživljajem stvarnosti. Sviđa mi se i ta kuražnost sa kojom se nosi na bini, što je najbolje moglo da se uoči kada je nekog razvaljenog tipa iz publike, koji je neprestano dobacivao između pesama, ućutkao prostim, neočekivanim pitanjem „znaš ti ko je Miloš Crnjanski?“, što je bio savršen uvod u „Itaku“.

micko

foto: Ivica Milošević

Iako je Plišani Mališan moj omiljeni bend iz Gornjeg Milanovca, apsolutno sam siguran da je „Belo u Boji“ to ime koje će novim generacijama postati sinonim za rokenrol iz ovog grada, kao što su to Bjesovi za one starije. U njihovom radu je očigledna posvećenost i odlučnost da se muzikom postigne mnogo više od pukog zezanja, zbog čega verujem da je samo pitanje vremena kada će osvojiti mesto koje im pripada na sceni.

*Ovaj tekst je deo serijala „10 svirki o kojima nisam pisao prošle godine

__________________________________

P.S. Da šešir moj piše još bolje, ostavite komentar, primedbu, osudu ili pretnju u komentarima ispod teksta (ne treba nam vaša mejl adresa, upišite šta ‘oćete).

Ako želite da podržite šešir moj da opstane dovoljno dugo kako bi pratio i pisao o muzičkoj sceni, možete nam donirati ulaznice za koncerte, žene, vutru, cigare, slatkiše ili mesečne donacije ovde.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download