Šta sam slušao na Kontakt konferecniji

Sudeći po broju bendova i izvođača koji su nastupili na ovogodišnjoj „Kontakt konferenciji“ postoji opravdana vera da će ova manifestacija sve više rasti i biti još bolja u budućnosti. Za samo jedan dan konferencije mogli ste da čujete više izvođača nego za celu prošlogodišnju manifestaciju, a program nije obogaćen samo novim imenima, već i brojem lokacija na kojima su se svirke održavale.

Muzički program je počeo u sredu nastupom džez sastava „Lazar Novkov + Frame Orchestra“. Verovao sam da će se organizatori strogo držati satnice, jer poenta ovakvih manifestacija je da uskladite svoj izbor sa programom kako biste bili u mogućnosti da čujete što više izvođača, ali to nije bio slučaj kako prve večeri, tako i tokom celog festivala. Osim što se program završavao tačno kada je napisano, nijednom nije počeo u zakazano vreme, a u slučaju prve večeri, kasnio je nekih 45 minuta. Kada je orkestar konačno zasvirao, shvatio sam da je u bendu vodeći instrument harmonika, koju apsolutno ne podnosim u džezu, ali mi je u slučaju Lazara Novkova i načina na koji je vodio svirku jako prijala. Gustirao sam svoju cigaretu i mislio se kako je, zbog ovakvih trenutaka, ipak lepo živeti u ovoj zemlji. Kako je „Sprat“ bio pun dokonih ljudi koji su se tu našli neobavešteni o celoj konferenciji, bilo je skoro nemoguće ispratiti svirku od žamora, a i želeo sam da čujem „Zvuk ulice“, pa onda i Antona, zbog čega sam sa pola svirke morao da odem u Dom omladine.

Da mi je stvarno bilo stalo da čujem „Zvuk ulice“, rekao bih da sam zakasnio na svirku, a ovako mi je bilo sasvim dovoljno što sam stigao pred kraj njihovog nastupa. Na bini je svirao šarenoliki bend u kojem mi je pažnju privukao saksofon, ali mi je muzika bila krajnje dosadna i pomalo „đetinja“, jer meni taj old skul rokenrol nikako ne ide ako nema nešto novo da kaže, kao što je bilo i u slučaju ovog benda. Bubnjar je pevao jako ekspresivno i to je bila najzabavnija stvar u njihvom nastupu, ali su tekstovi bili mlaki i nezabavni, iako su imali takvu tendenciju, pogotovo ona stvar u kojoj se peva kako junak hoda kao Putin. Na „Hej ti, siđi sa oblaka mog“ potpuno mi je pao entuzijazam, pa mi je bilo krivo što ipak nisam ostao da slušam „uramljeni orkestar“, ali već u deset sati svirka je završena i nastalo je iščekivanje pred Antona.

anton

Anton + Hevi Hipi Bejbe; foto: Kontakt Konferencija

Obišao sam krug po publici u kojoj su bile izmešane generacije, zanimanja i profili ljudi. Pored ljudi sa scene, celog Artan Lilija, Partibrejkersa i Turista koje sam sreo, naišao sam i na mnogo svojih poznanika i slušalaca za koje sam se iznenadio da su došli na ovaj koncert. Da nisam imao propusnicu za svirku, zaista nikada ne bih kupio kartu za ovaj koncert, ne zato što mislim da nije vredna novca, već zato što znam da ova muzika nema šta da mi ponudi. U to sam se uverio još kada sam prvi put slušao album i kada sam napisao pomalo usiljenu preporuku za Muzički džep. Ipak, želeo sam da ih čujem i uživo kako bih doneo konačan sud da li imam išta od Antona i njegove ekipe.

Razumem entuzijazam i oduševljenje sa kojim su drugi pisali o ovom koncertu¸ ovo zaista jeste legendarni događaj za tu ex-SFRJ generaciju, ali za ovu moju generaciju iz užasa postmoderne, osim vrhunske svirke, koju biste i očekivali od čoveka koji poslednjih 30 godina svira gitaru,  Anton ne nudi ništa drugo do Partibrejkerse bez Caneta.

anton2

Anton – Hevi Hipi Bejbi; foto: Kontakt Konferencija

Da ne bude zablude, Anton je zaista master gitare, poznaje taj instrument do njenog zujanja, koje zna da kreativno koristi i kombinuje sa sjajnim rifovima. Hevi hipi ekipa ima tako dobar gruv da sam sve vreme klimao uz pesme (po prvi put sam video bubnjara da dairama udara činele), a kada bi Anton presekao stvar solažom, koža mi se ježila od tog sirovog rokenrol zvuka koji taj čovek ima u svojim venama. Malo je falilo da im Pera Džo ukrade šou sa svojim virtuoznim sviranjem usne harmonike preko stihova „kupi, kupi“, a taj momenat je, za mene, bio vrhunac koncerta. Ali ipak, ceo ovaj bend i njihova muzika me nije dodirivao ni najmanje. Anton je sjajan gitarista i vrlo zanimljiv kao frontmen, ali je slabašan pevač i to malo objašnjava taj spoj sa Canetom, koji je samo vokal, a nekad i dobar tekstopisac. Drago mi je da ti ljudi i dalje sviraju, super za njih i publiku koja ih voli, ali da li oni zaista imaju išta novo da nam kažu ili je to ista ona priča od pre 20 i kusur godina? Zaista poštujem sve to što su uradili, ali ne bi mi nedostajali da ne sviraju, niti osećam potrebu da čujem neku od tih pesama, zbog čega se pitam da li je zaista ta muzika toliko dobra ili se cela fama stvorila oko toga što je to Anton i što je „Odličan hrčak“ objavio taj album.

U bogatom programu koji je ispunio četvrtak, moj favorit je, opet, bio Vizelj. Nakon „Superspektakla“ koji sam propustio u svim koncertnim promocijama, konačno sam ih našao ovde. U jednočasovnoj svirci su izbacili Elektropionir iz temelja, a od svih svirki, čini mi se da se publika najbolje provela baš na ovom nastupu. Počeli su sa pesmom „Mamuze“ u kojoj je basista Aleksa Nedić pokušao da animira publiku okrenuvši mikrofon ka nama, a onda je prokomentarisao kako smo mrtvi. Ipak, nisu odustajali od rokanja, pa su ubrzo prostor ispred bine okupirale šutke. Pitao sam se kako li je Vranjkoviću, koji je uporedno imao koncert u „SubBeernom centru“, i da li mirno svira bez Andreja Mladenovića, koji je u prelazima tokom „Nepravde“ šibao po zvonu da je sve odjekivalo.

vizelj

Andrej Mladenović; foto: PRIS

Naravno, svi smo čekali „Pustinju“, pesmu koju su prošle godine na istom ovoj konferenciji predstavili kao deo novog materijala, a sada je ona opšti hit na koji sam odlepio još od spota. Tu je bend dao prostora publici da peva, a onda ju je provozao kroz taj peščani pejzaž koji su izmaštali svojom muzikom. Nezaboravan momenat je bio kada je na poslednjoj pesmi Nedić sišao u publiku i u krug oko sebe okupio gomilu nas koji smo pratili svaki njegov pokret. Polako smo se spustili na zemlju, prateći njegove komande i zaista bi bila super fora da je pogodio trenutak kada je trebalo da skoči, ovako smo se svi ispalili i poleteli pre prelaza, ali je ipak momenat bio za pamćenje. Pošto su izrokali nastup, publika ih je dozivala na bis, a pre nego što su završili sa „4 konja debela“, Nedić je pozdravio Gila i njegov „magični žbun“ rekavši da su bili okej.

Vizelj-elektropionir-3-23-2018-635

Aleksa Nedić; foto: PRIS

Iako sam veliki fan Vizelja, ipak moram da se zapitam zašto su oni svirali i ove godine na konferenciji? Kapiram da je to do izdavača, ali bilo bi super da se na ovakvim manifestacijama pruži mogućnost i nekim drugim bendovima, ako je moguće iz okoline, ili makar Novog Sada.

Svirka koju sam najviše priželjkivao da čujem bila je zakazana za petak. Proleteo sam kroz ostatak programa da bih na kraju dočekao „Turiste“, ali kako satnica nigde nije bila jasno obeležena, a moja pažnja rasuta i dobro načeta supstancama od kojih su neke ilegalnog tipa, ušao sam u Elektropionir baš u trenutku kada su svirali „Zajedno sanjamo“. Strahinja, ortak iz benda „Belo u Boji“, skrenuo mi je pažnju na ovu stvar, ukazavši mi na odličnu referencu na Cepelinovu pesmu „Kashmir“ koja se ostvaruje kroz onaj poznati rif, nakon što glas otpeva kako će kupiti maramu od kašmira. Svirka je već bila u punom naletu, morao sam da se probijem kroz gužvu da bih stao negde pred binu i video ceo bend kako roka iz sve snage. Očekivao sam da će Boško Miljušković, frontmen benda, svirati bas, ali on je vozio rifove na gitari i uporedno pevao. Potpuno razumem one silne devojke i klinke koje su se topile pred njim, ali to nije bilo nikakvo poziranje, bend je zaista kidao, a on je vodio celu priču, što se najbolje moglo videti u trenutku kada mu je oprema otkazivala poslušnost – nije prestajao da peva, a sve vreme je pokušavao da namesti kabl i nastavi sviranje, da bi na kraju podigao ruke i povukao publiku da peva u glas. Ceo scenski nastup im je bio odličan: dva prateća vokala kao u televizijskim emisijama, menjanje gitare na „Abu Dabi“ i čitavo ludilo tokom izvođenja pesama. Da, ja sam bio onaj što je pripalio buksnu na „Levo ili Desno“, jer toliko sam slušao tu pesmu da sam zamišljao trenutak kada će se desiti da je čujem uživo, a hteo sam da mi ta scena ostane za večnost, pa neka ovaj tekst bude podsetnik na to.

turisti 2

Turisti; foto: PRIS

Iako sam te večeri mogao da odem na Obojeni program, nisam ni pomišljao da gubim vreme tamo dok je Serđo Launž (Sergio Lounge) na „Spratu“, u punom sastavu sa bendom. Voleo bih da na nekoj od konferencija čujem iskustva ovakvih muzičara kao što je Srđan Popov, jer njegova angažovanost u muzici i ono što stvara je zaista primer kvaliteta na našoj sceni. Slušao sam ga i u Ljubitelju, u Gornjem Milanovcu, odakle je rodom, pa čak i tamo nije nijednog trenutka izašao iz uloge Serđa Launža, već je najavljivao sve pesme onim glasom kao sa autobuske stanice, gledajući nas kroz jedno zatamnjeno staklo naočara, pozivajući publiku da se prepusti muzici. „Sprat“ je bio krcat i ne bi mu pomogla ni neka nadgradnja da primi sve ljude koji su se tiskali oko bine, ali nažalost je svirka prerano završena jer je Serđo imao neki problem sa svojom magičnom tastaturom iz koje su izlazili disko zvuci.

Poslednjeg dana konferencije nisam znao gde ću pre. Ovde sam najbolnije osetio taj problem sa nejasnim rasporedom, jer bilo je nemoguće pohvatati kada ko nastupa, pa sam tako trčao i preskakao između Sprata, Ljubimca, Elektropionira i Sabbirnog centra. Želeo sam da čujem kantautore na Spratu, ali je svirka kasnila, Ivica je otkazao, a Zoe (Zoe Kelly) je odugovlačila sa početkom. U isto vreme je trebalo da počnu i Ljubičice, a tu je negde bio i Bekfleš, pa još i Igralom u podzemlju, zbog čega sam sve svirke hvatao na preskok. Molim organizatore da sledeći put budu strogi po pitanju satnice i da na flajerima ne prikazuju satnice u fazonu 20:00-24:00, nego da se ugledaju na Ment i jasno tempiraju svaki nastup, svakog benda i izvođača.

Zoe sam uspeo da čujem samo nekoliko pesama i da na Spratu nije bila tolika buka, što je posledica besplatnog ulaza na svirke i potpuno retardiranih likova u publici, sigurno bih ostao da čujem celu svirku, jer je njen glas mamio, a zvuk gitare očaravao.

Svaki put kada bih sišao sa „Sprata“, povirio bih u Ljubimac gde su svi iščekivali „Bekfleš“. Bilo je toliko krcato da je ispred stajalo još jedno dvadesetak ljudi, tako da sam po prvi put u životu slušao nečiji nastup vireći kroz prozor. Na svim onim konferencijama gde se kukalo o publici i stanju na sceni niko nije pomenuo ovaj novosadski sastav i eksploziju koju su napravili svojom muzikom, pa je to možda dobra smernica za organizatore da sledeći put za diskusije pozovu i neku mlađu ekipu, poput njih. Bilo je nemoguće gurati se sa svim onim fanovima, tako da sam Bekfleš zakačio samo kroz prozor.

29244462_606723446344047_799167871891537920_n

program i nejasna satnica

Ljubičice“ su bile moj favorit na ovoj konferenciji. Sećam ih se još sa prošlogodišnje konferencije, njih dvojica, braća Stevanović, koren „Ljubičica“, ispratili su svako predavanje i svaku tribinu, a isto je bilo i ove godine. Imao sam prilike da pišem o njihovom poslednjem izdanju „Rad na Zemlji“, i tada sam nazreo koliko je ovaj sastav zapravo unikatan, ali želeo sam da ih čujem uživo pre nego što se zakunem kao večni fan. Ako pričamo o muzičkom biznisu, bendovi, a i menadžeri i organizatori, bi mogli da nauče mnogo toga od ovog dvojca, jer oni imaju istinsko iskustvo u ovom poslu, od snimanja, preko produkcije, do plasiranja muzike i njenog reklamiranja na najkreativnije moguće načine. Odavno sam pretplatnik njihovog mesečnog biltena i ponekad me je sramota što se izjašnjavam kao neki rokenrol novinar i pisac, dok ljudi poput njih dvojice u jednoj strani teksta uspevaju da budu toliko duhoviti, zanimjivi i originalni. Ako bi mladi bendovi od nekoga mogli da nauče nešto, to su onda Ljubičice, pa ne bi bilo loše da organizatori porazmisle da ih uključe kao paneliste u narednoj konferenciji.

Njihova svirka i dalje nije počinjala, a ja sam sve vreme osećao onaj uvrnuti gruv „Igraloma“ kako dolazi iz zemlje, pa sam morao da otrčim na tu svirku. Upao sam u Sabirni centar nekoliko pesama pre nego što je Igralom završio svirku. Još od njihovog nastupa u Crnoj kući 13, u Novom Sadu, ne prestajem da slušam album „Pogrešna poznanstva“, a nakon ove svirke, sa novim bubnjarem, siguran sam da je to za mene album meseca, pa ću uskoro objaviti i jednu podrobniju recenziju ovog izdanja. Ono što volim kod ovog benda je što ga skoro uopšte ne razumem. Apsolutno ne shvatam njihov gruv, ali ga osećam u kostima. Trebali su mi dani da naučim njihove tekstove, pa i dalje nisam siguran da li pevam ono što peva njihov frontmen Dimitrije Simović, a nove stvari koje su svirali, kao pesma „Zvezde“, od koje sam se vinuo u stratosferu, još su veči majnd fak nego one stare. Gitarista Mladen Marjanović ima neki tako unikatan stil sviranja koji ide od nežnog milovanja gitare do potpunog mahnitog kidanja žica, a pri tom svira prstima što njegovom zvuku daje specifičan šmek. U trenutku kada su završili poslednju stvar, trkom sam se vratio u Elektropionir da čujem Ljubičice.

igralom

Dimitrije Simović; foto: PRIS

Nisam imao pojma šta da očekujem od njih. Zapravo sam mislio da nastupaju sa bendom, kao što sam viđao na snimcima, a na bini su bila samo njih dvojica i povelika aparatura na stolu. Lepi Pera je prelepo svirao gitaru, a Vuk je vozio linije na basu pa je masa pred binom neprestano đuskala. Tu mi je kliknulo da su oni ljudi iz budućnosti, oni koji treba da nam objasne šta je muzika i šta će tek biti, jer, kao i Serđo, nalaze načine da podrede tehnologiju svojim prohtevima i da od toga stvore nešto posebno, nešto novo – jedinstveno umetničko delo.

ljubicice

Ljubičice; foto: fejsbuk strana

Kako uopšte reći bilo šta o ljudima koji sa dve ruke sviraju toliko instrumenata? Lepi Pera je u pesmi „Pariz“ svirao gitaru, a onda se opušteno latio trube, da bi jednom rukom držao akord na gitari, dok je drugom svirao trubu, a onda bi u pauzi okinuo akord i nastavio da duva. O toj gitari su naveliko pisali u biltenu i zaista, prava je magija šta iz nje izlazi i kako zvuči, pogotovo kada su zasvirali stvar koju su objavili samo nekoliko dana pred konferenciju, džem sešn pesmu „Jedva čekam rat ljudi protiv mašina“. Za sva tri dana konferencije nisam čuo toliko oduševljenje u publici, a ono horsko pevanje me je nateralo da pripalim jednu i da nije bilo „Buč Kesidija“ da mi pomogne, taj rat bi se po mene završio kobno. Zaista nisam očekivao da Lepi Pera onako prži gitaru, pa se nadam da je Anton bio tu negde u publici ili da makar ima neko ko će da mu prepriča kako je ovaj momak, sa šeširom boljim od mog, nalik na Stivija Rej Vona, izvozao beskonačnu solažu od koje smo pali u trans. Završili su nastup odsviravši „Godine u vetru“, ali im publika nije dala da odu dok nisu ponovili deo „Rata protiv mašina“ još jednom.

Poslednji put kada sam slušao KKN u Sabirnom centru, Oliver nije mogao da govori koliko je bio razvaljen, mašio je pesme i padao u publiku sa sve mikrofonom. Naravno, zahvaljujući našem rokenrol novinarstvu, niko o tome nije napisao ni reč, a mene iskreno boli da pišem o bendovima kao što su oni, a čak mi je i okej da naprave ovakvo sranje na svirkama, ipak su oni to zaslužili i već su se dokazali da nekad i mogu, ako baš moraju, da budu totalni raspad.

kkn

KKN; foto: PRIS

Konferenciju je zatvorio njihov nastup i to je zaista bio odličan finiš ovakve manifestacije, mada se opet postavlja pitanje da li će oni da sviraju i sledeće godine, sa obzirom da su svirali i prošle. Problem koji imam sa KKN-om je što me previše podseća na sve devojke sa kojima sam se smuvao na njihovim koncertima, tako da izbegavam da idem na njihove svirke, ali zaista je nemoguće naći im ikakvu zamerku, pa čak i kada je Oliver kompletno bataljen. Iz ličnog malog bojkota neću napisati ništa više o toj svirci, osim da „Mediteran“ u novom aranžmanu zvuči jebeno odlično i da bih otišao na njihovu svirku opet samo to da čujem. Ali neću ih slušati kod kuće, a neću ni pisati o njima, pa ko duže izdrži, do sledeće Kontakt konferencije.

Ovaj tekst je deo kompleta o Kontakt konferenciji. Drugi deo teksta možete pronaći ovde.

____________________________________________________________

P.S. Ako računamo na izveštavanje sa festivala, naveliko kasnim, ali ako želite da čitate o muzici iz drugačije perspektive, onda je ovaj tekst uvek na vreme. Opet hvala Pris za fotografije.

P.P.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni i njenim pratećim pojavama, možete me podržati preko Patreon kampanje, ali i deljenjem teksta, praćenjem stranice i slušanjem dobre muzike. Hvala na čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download