Šta sam čuo na Kontakt konferenciji

Ovogodišnja „Kontakt konferencija“ za svoju glavnu temu je uzela samoodrživost muzičkih festivala, a toj priči je pridruženo još nekoliko tribina na kojima je publika mogla da čuje diskusije o građenju muzičke karijere sa ili bez menadžera, o regionalnom muzičkom novinarstvu, kao i o budućnosti nezavisnog izdavaštva. U tri dana organizovano je po tri tribine na kojima je broj publike varirao u zavisnosti od teme, ali je primetna mnogo veća zainteresovanost u odnosu na prošlu godinu kada sam bio.

29342261_606723303010728_369699042399092736_n

program konferencije

Ipak, priča se nije značajno promenila. Na tribinama o samoodrživosti festivala gostovali su skoro isti ljudi koji su pričali skoro istu priču kao prošle godine. Da, svuda je teško, i da, publike je sve manje, izvođači su sve skuplji, „Egzit“ je jedini koji ima kapacitete, država treba „duradi nešto“, ali retko koji festival ima jasnu ideju šta želi da postigne i koji je cilj organizovanja jedne takve manifestacije. Zbog toga moram da pohvalim i istaknem ono što je Natali Beljanski ispred „Festivala uličnih svirača“ govorila o ovom festivalu. Čini se da je ovaj novosadski festival jedini koji ima jasnu ideju kako da u svoju realizaciju uključi gradsku zajednicu, ne pokušavajući da zgrne novac i navuče turiste, već da osmišljeno promoviše prostor petrovaradinskog podgrađa koji je zanemaren, iako nosi ogroman kulturološki značaj i potencijal. Natali Beljanski je istakla da je festival finansiran iz budžeta grada, a da je to novac poreznika, pa da su zato dužni da građanima pruže besplatan program u kojem je akcenat na umetničkom, a ne na komercijalnom. Oni svesno odbijaju napadno brendiranje sponzora i vaspitavaju svoje posetioce da se odupru glupavom konzumerizmu, već da se svesno uključe u delovanje zajednice. Iako „Belgrade Beer Fest“ već odavno ne posećujem, niti doživljavam kao festival muzike, već kao pivski vašar, bilo mi je zanimljiva priča Rada Rakočevića koji je najavio da će na ovogodišnjem festivalu uneti neke novine u pogledu pratećeg programa, a koliko sam shvatio, radi se o nekoj vrsti gejmifikacije prostora na kojem se održava festival. Možda, ali samo možda, odem da vidim o čemu se radi, mada bih pre toga morao da naučim neku borilačku veštinu ili makar efikasan način za zaustavljanje napada nožem.

natali

Natali Beljanski; foto: Jovan Mihajlović, portal PRIS

Ovo pitanje samoodrživosti festivala je obrađeno iz nekoliko uglova, prvog dana pitanje je bilo da li naplaćivati ulaznice ili ne, drugog dana odnos između živih nastupa i di-džej setova, a trećeg o finansiranju. Zahvaljujući užasno lošim moderatorima, ove priče su lako odlazile u banalnosti, pa je publika retko kad mogla da čuje nešto konstruktivno ili makar zanimljivo, sve se svodilo na neke uopštene priče, a od naizgled zanimljivih tema i sagovornika sa puno iskustva, čuli bismo samo kako je sve sjebano i da država, opet, mora „duradi nešto“.

Tribina koja je privukla najviše pažnje bila je posvećena pitanju menadžera u muzičkom poslu. Iako su sagovornici bili vrlo interesantni, (opet) zahvaljujući lošem moderatoru – Branku Rosiću, priča se razvukla na anegdote i naklapanja, pa smo tako morali da slušamo od Žike Jelića kako je osamdesetih bilo u Londonu i šta su oni radili kad su počeli svoju, sakako, uspešnu karijeru od koje ne možemo apsolutno ništa da naučimo danas, jer se desila, bukvalno, u prošlom milenijumu. Iako Rosić nije hteo da sjaše sa „Maršala“, srećom je Ganeta Pecikozu mrzelo da prepričava tu svima već previše poznatu epizodu iz karijere „Zabranjenog Pušenja“ i jedino što je mogao da nam poruči iz tog iskustva je da bendovi moraju da naprave neku glupost kako bi se probili. Ova tribina je bila primer neaktuelnosti i nerazumevanja problematike ovog posla, a Edin Muftić i Miran Rusjan iz „Moonlee Records“, ljudi koji su najviše mogli da govore iz iskustva savremenika, skoro da nisu dobili reč u ovoj priči koja je ostala zarobljena između matoraca različitog stepena mumificiranosti. Pohvaljujem izbor teme za diskusiju, ali molim organizatore da sledeći put ne kopaju toliko duboko, već da pogledaju oko sebe šta publika može da nauči od svojih savremenika i ljudi kao što su Miran Rusjan, ali i uspešnih primera sa scene kao što su Klika, Ljubičice ili neki mlađi bendovski menadžeri i menadžerke.

menadzeri

tribina za ili protiv menadžera; foto: Kontakt konferencija

Kao vrlo pozitivan primer kvalitetno vođene i korisne diskusije ističe se ona posvećena nezavisnom izdavaštvu na kojoj je predstavljena „Impala“, asocijacija nezavisnih muzičih kuća i kompanija. Zahvaljujući sjajnom vođenju Nikole Jovanovića, u ovoj diskusiji ste mogli da čujete kako su nezavisna udruženja koja okupljaju izdavače i autore uspela da se izbore za bolja prava i pogodnosti radnika u muzičkoj industriji. Naveden je primer Portugala i kako je njihova muzička industrija procvetala kroz samo nekoliko godina pošto su se uključili u Impala mrežu. Organizatori su i prošle godine učinili veliki korak u edukaciji time što su predstavili nezavisne izdavače, a dovođenjem iz Belgije značajnih ljudi kao što su Kes Van Vejien (Kees Van Weijen) i Didjer Goset (Didier Gosset) ova konferencija je pokazala koliko je ozbiljna u svom radu.

Za mene je najvažnija tribina bila posvećena regionalnom muzičkom novinarstvu, jer pišem od 2015-te godine, a od pre dve godine se izjašnjavam kao nezavisni rokenrol novinar. Možda sam jedan od retkih koji čita tuđe tekstove i ukršta mišljenja sa „kolegama“, pa mi je užasno zabavno da slušam neke od učesnika dok govore o posebnom načinu na koji pišu, subjektivnom stavu i osećaju koji prenose kroz svoje tekstove, iako toga u njihovim tekstovima apsoultno nema. Bio sam previše stondiran od prethodne večeri da bih se pitanjima uključio u diskusiju, pa stoga sad moram da odgovorim na nekoliko važnih tema koje su se pokrenule u ovoj diskusiji.

I u ovom slučaju izbor moderatora je bio problematičan jer je Branka Glavonjić koristila svaki momenat da istakne koliko je njena emisija „BUNT rok“ značajna i teška za realizaciju, koliko su ljudi nepravični kada je kritikuju i da je publika bezobrazna i zatucana što neće da sedi pred televizorom i čeka da se RTS smiluje. Uz njenu kuknjavu je svakako lepo išla i priča ostalih kako su bendovi neobavešteni i kako ne žele da za novinare sažvaću i postave celu vest, nego šalju snimke i očekuju, da ne poveruješ!, da novinari to preslušavaju, a posle da, ne daj bonže!, daju svoj sud o tome. Čini se da regionalni muzički novinari ne kapiraju baš onaj „novinarski“ deo posla u kojem bi trebalo da sami istražuju i otkrivaju muziku koja ne mora nužno da im bude servirana i dostavljena na mejl, zbog čega o jednom bendu čitam iste objave na deset protala, a izgleda da kubure i sa onim „muzičkim“ delom, jer o muzičkoj sceni govore kao o artiklu koji stoji na polici u super marketu.

Apsolutno ne zameram nikome od njih što tako posmatraju muzičko novinarstvo, oni to doživljavaju kao posao, iako se sve vreme pravdaju kako su veliki entuzijasti i kako ovo rade iako nemaju novca od toga, kao da ih neko tera. Svaka vam čast, zaista, to je za svaku pohvalu, ali ispostavilo se, ili sam možda ja nešto loše čuo, da „Balkanrok“ ipak dobija neki novac od reklama na satju, da se „Remiks pres“ finansira preko projekata, a da „Hardvajerd magazin“ ima ozbiljnu podršku publike i da su u roku od nekoliko dana od donacija skupili dovoljno novca za tri meseca rada redakcije, na čemu im iskreno čestitam. Dakle, to je ipak neki posao, što je sasvim u redu, ali iskulirajte onda tu priču kako vam je mnogo teško, jer pitajte radnika „Goše“ kako mu je što radi u fabrici godinama bez plate, pa onda recite koliko propatite zbog svojih „radnih dozvola“ na koncertima.

23.3.-2.Regionalno-novinarstvo-01

tiribina o regionalnom muzičkom novinarstvu; foto: Kontakt konferencija

Čitavo muzičko novinarstvo živi od gomile volontera i skoro anonimnih entuzijasta koji prave vesti, pišu izveštaje i fotkaju zarad nekog portala na kojem će to biti objavljeno. Svi ti portali nude „rad u dinamičnom okruženju“, uzbudljiva iskustva i mogućnost upoznavanja ljudi sa scene, ali niko vam ne kaže da ste u toj priči nebitni, zamenljivi i vrlo lako potrošni. Kada sam pre tri godine počeo da se bavim pisanjem o muzici, želeo sam da budem deo neke redakcije, a kako je Balkanrok tada bio najpopularniji, hteo sam da im se priključim da bih imao što poznatiji portal uz svoje ime. No, srećom, već tada sam želeo neku vrstu autonomije u svom radu, a kako je Balkanrok bio isključiv po pitanju toga da morate da pišete samo za njih i ni za koga drugog, odlučio sam se za solo priču, pa ovim putem šaljem jedan pozdrav iz srednjeg prsta za nepotpisanog korespodenta sa kojim sam razmenio nekoliko mejlova u tom periodu „kad sam bio niko“. Svima koji žele da se uključe u priču i da pišu o muzici, preporučujem „HellyCherry“ portal, a od skora je tu i „Muzički Džep“ koji ima jako veliki potencijal, a ukoliko želite da izgradite ime kao nezavisni kritičar, ne odustajte od svoje ideje i što pre napravite svoj blog. Nije poenta u masovnosti, već u uticaju, jer svi ti portali će objaviti istu vest o nekom bendu, ali će samo moja reč imati težinu zato što ne odgovaram nikome do sebi, pa će je onda Hedlajner, a i Pris, preneti u svojim obaveštenjima, kao što se desilo u slučaju teksta o spotu za pesmu „Opet on“ benda Šajzerbiterlemon.

Ako izuzmemo slovenski portal Nova Muska, koji je potpuno amaterski u svojoj realizaciji, bez očiglednog poznavanja veb dizajna i korišćenja socijalnih mreža, svi ostali su ipak ozbiljni u svojim pričama, ali istinsko poštovanje imam samo za portal „Ravno do Dna“ i Marka Ristića, kao čoveka iz posla. „Ravno do Dna“, odnosno Zoran Stajčić, koji nije bio prisutan na konferenciji, objavljuje ozbiljne i kvalitetne tekstove koji zaista imaju neki uticaj, iako nekada prouzrokuje više negativnog nego pozitivnog, kao u slučaju teksta o nastupu benda „Cigarettes After Sex“. Iako mislim da je dobro što je „Nokturn magazin“ vaskrsnuo u obliku „Hardvajerd magazina“, ipak ne bih žalio da ga uopšte nema, ali mi je drago da je Marko Ristić aktivan i uključen u tu priču, jer je vrlo jasno da stvarno razume i oseća muziku, iako je drkadžija u svojim statusima i objavama na fejsbuku. Kao kolekcionar ploča-amater zavidim mu na njegovoj kolekciji, ali ga zbog toga još više cenim, jer mi je jasna njegova motivacija, pa se nadam da će istrajati u svojoj borbi i radu, jer ovoj sceni je ipak potreban lik kao on.

IMG_9182

publika na predavanjima; foto: PRIS

Za ostale učesnike panela i nemam baš puno hvale. Odnosno, nemam uopšte, užasan mi je način na koji pišu o muzici, a posebno me nervira što ne kapiraju koliko maše poentu. Ako pričamo o „muzičkom novinarstvu“, trebalo bi da razvrstamo dve kategorije: one koji pišu kao reporteri i one koji iznose neki sud. Reportersko pisanje podrazumeva ono što radi većina portala, a to je taksativno iznošenje informacija kada je koncert počeo, koliko je ljudi bilo i koje su pesme izvedene, uz obavezne fraze kako se „bend popeo na binu“ i kako su „svi pevali u glas“. Iako mi je to pisanje primerenije za neku crnu hroniku, mislim da je važno da postoji i ovakvo izveštavanje, jer tako se pravi neka arhiva informacija o dešavanjima koja su se dogodila, ali je znatno važnije da postoji ona druga strana izveštavanja koja podrazumeva kritički sud. Učesnici ovog panela se predstavljaju kao ti drugi novinari, a ako pročitate njihove tekstove, videćete da se u njima govori iz perspektive novinara koji je dobio akreditaciju za svirku i kome je doživljaj mogućnost da besplatno uđe na koncert/festival, što nameće pitanje zašto bi iko to čitao? Zašto bi jedan prosečan slušalac koji ide na koncerte/festivale zbog muzike i zabave želeo da čita kako je jednom prosečnom novinaru? Mada se Miloš Dašić ogradio da njegovi tekstovi nisu kritički na taj način, ipak je dovoljno da zavirite u tu teglu u kojoj je i da se zgranete količinom cinizma, snimljenog ha-ha-ha humora i škrtosti u opisivanju muzičkih dešavanja kao što je MENT ili INmusic festival. Imao sam priliku da izveštavam sa „Hilz ap festivala“ kada i Andrea Magazin iz „Remiks presa“ i zbog tog ličnog iskustva moram da se zapitam ko je od nas dvoje omašio ideju muzičkog novinarstva. Neverovatno mi je da neko potroši ceo prvi pasus na žaljenje kako su dugo putovali od Novog Sada, a da ne kaže ništa interesntno. Sestro, meni je ortak pao za četri grama vutre na tom festivalu i nisam toliko smarao, pri tom sam bio tu dok je sviralo Atomsko sklonište i ne, nisu svi pevali te pesme. I da, zaista je za poštovanje što si se ostvarila kao roditelj, ali na ovakvim diskusijama je potpuno nebitno što imaš puno obaveza kao majka, jer publiku to stvarno ne interesuje.

Twitter-cover

„solo igrač, nema bandu//pravi indžo, nema vandu“

Dok muzički novinari ne shvate da je muzika mnogo više od trenutne senzacije o kojoj treba podeliti ukalupljenu vest, do tada će scena da izgleda tako – ukalupljeno i istovetno. Kvalitetna muzika nema rok trajanja, to nije pakovanje iz frižidera koje moramo što pre da iskonzumiramo dok ne propadne. Pišite o dobroj muzici i ako je prošlo dve-tri godine od njenog objavljivanja. Nemojte ići na festivale kao novinari, nego kao obični ljudi, kampujte sa drugim ljubiteljima muzike, razgovarajte sa njima, izađite iz onog šatora iza bine i pitajte koliko košta pivo za šankom. Osetite malo muziku kao publika, a ne kao novinari, možda vam onda bude jasno zašto muzika ipak vredi i zašto su vam tekstovi tako sranje. I ne zaboravite – mi smo nebitni, mi zavisimo od te scene, a ne oni od nas. Mi pišemo o tim bendovima, o njihovoj muzici i tome što rade, a da njih nema mogli bismo samo da gledamo preko puta i da pišemo o novom albumu „Džudas Prista“, za koji realno treba sve kolektivno da nas boli patka. Ne zaboravite da je muzika kulturološko pitanje i ona će da postoji i utiče čak i ako nema nas da prepričamo svoj osećaj. Ako ne pišete ovo zbog sebe, zato što vas uzbuđuje i ispunjava da kažete svoje mišljenje o muzici, onda ste omašili priču i najbolje je da ugasite ton.

Ovaj tekst je deo kompleta o Kontakt konferenciji. Drugi deo teksta možete pronaći ovde.

____________________________________________________________

P.S. Ako računamo na izveštavanje sa festivala, naveliko kasnim, ali ako želite da čitate o muzici iz drugačije perspektive, onda je ovaj tekst uvek na vreme. Opet hvala Pris za fotografije.

P.P.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni i njenim pratećim pojavama, možete me podržati preko Patreon kampanje, ali i deljenjem teksta, praćenjem stranice i slušanjem dobre muzike. Hvala na čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download