šta je Vizelj Vizelj šta je

Iako je bend Vizelj postojao na sceni i pre toga, prvi put sam čuo za njih kada mi je ortak poslao spot za pesmu „Nosorog“ kao predlog za jednu od epizoda iz rubrike „Priče o spotovima“ koju pišem za Heličeri portal. Sećam se da sam pomislio kako je šteta što tako dobra pesma ima toliko glup spot i otpisao sam Vizelj kao bend kojem ne bih morao da posvetim pažnju. Da sam tada sebi postavio pitanje iz naslova, možda bi ovaj uvod glasio: jesam li vam rekao da je Vizelj do jaja?

vizelj album

naslovnica albuma Naj bolji

Sve je mnogo drugačije kada objavite album. Možete da imate singlove na „Jutjubu“, možete da snimate spotove i da rokate svirke, ali album je ono što ostaje za večnost i objavljivanje celovitog dela je najvažniji trenutak za jedan bend. Zato sam se, posle objavljivanja albuma „Naj bolji“, još jednom vratio ovom sastavu i pokušao da objasnim sebi šta je to Vizelj. Album je objavljen na bendkemp stranici izdavačke kuće Rock Svirke Records i možete ga besplatno preslušati do tri puta pre nego što vam servis onemogući tu uslugu. Mislim da je dobro što bend nije postavio album na besplatno skidanje, jer su muzičari prvi koji moraju da cene svoj rad i nephodno je da razvijemo kulturu plaćanja za muziku koja nam se sviđa. Kupovinom albuma ne samo da podržavate izvođače, već i sebi omogućavate luksuz da posedujete svoju omiljenu pesmu i pustite je kad god poželite. Zato se zahvaljujemo našem prijatelju Majku Braunu što nam je kupio ovaj album. (Ako želite da podržite naš rad donacijom, napravili smo Patreon kampanju kako bismo mogli da finansiramo našu zavisnost od muzike)

Prva pesma sa ovog albuma je sasvim dovoljan razlog za kupovinu albuma „Naj bolji“, jer nema većeg uživanja nego kada ste na ulici i kada iz slušalica gruva jedan od najupečatljivijih stihova u istoriji rokenrola: „Ako nisam dobar čovek, biću mnogo bolji nosorog“. Prva pesma je sigurno među najboljim momentima ovog albuma, ali ujedno i najgori, jer od tri i po minuta pesme, 30 sekundi je potrošeno na vrlo loš uvod, koji bi trebalo da bude neki fazon, ali je jednostavno glup i prilično frustrira, jer svaki put kada poželim da čujem pesmu „Nosorog“, moram da izgubim pola minuta života slušajući nasumičnu naraciju koja od čitavog albuma odudara po svojoj nemaštovitosti. Osim sintagme „honki tonk zubi“ sve ostalo zvuči nekako usiljeno, kao da su stvarno hteli da naprave neku foru, ali nisu uspeli.

Ipak ni takva uvodna priča ne može da pokvari pesmu kao što je „Nosorog“. U četiri strofe ove pesme rečeno je mnogo toga, a opet nam ništa nije jasno, ali ta nejasnoća nije nelagodna, već daje dozu satisfakcije jer neke stvari ni ne morate da shvatite, dovoljno je da ih osetite. Svaka strofa je poput male priče na koju se lepi poenta iz refrena, a meni je omiljena epizoda svakako ova:

Brojao sam jedno pet – šest karata u ruci,
Primetih kako mi se džoker zavuk’o pod kožu,
I bilo bi nam bolje kad bi opet došli Turci,
Puko sam od smeha i napustio sam ložu

U čitavoj pesmi ne znamo o kome se radi, niti možemo sa sigurnošću da tvrdimo o čemu se govori, a ta nadrealna poenta iz refrena pečatira čitav utisak i‚ iako to ne shvatamo na prvu, Vizelj nas je već progutao i mi smo upleteni u njegovu igru. Možda nam to nije jasno na samom početku, ali kroz ovu stvar ulazimo u svet Vizelja i možemo da uvidimo gde je, šta je i kako funkcioniše taj organizam. Upečatljiva je i aluzija na Ežena Joneska i njegovu dramu „Nosorog“, čime bend pokazuje da se kontekst iz kojeg crpe svoje ideje ne svodi samo na muziku, već obuhvata i književnost, kao i film i pop art, što ćemo videti kasnije. Takvo povezivanje sa jednim od najpoznatijih predstavnika škole nadrealizma daje Vizelju opravdanje i slobodu da u svoj rad usisaju sve što žele, to sažvaću i ispljunu upečatljivo i svedeno, baš kao refren pesme „Nosorog“.

Ako otvorite album najboljom kartom, morate da imate još nekoliko jakih štihova da bi ste zadržali pažnju publike. Vizelj to postiže, jer posle „Nosoroga“, priča se produbljuje, mašina se zahuktava i pesma „Glamurozno mononukleozni“ se nadovezuje na rokenrol rokačinu iz prve kompozicije. U muzičkom smislu možda ste već i čuli slične rifove, ali energija sa kojom su odsvirani i koncept u kojem su složeni je potpuno nov. Solaže su rasturačke, eksplozivne i upečatljive, onakve kakve gitarski rokenrol zahteva. Možete da čujete kako ruka udara po žicama, kako instrument pišti i kako se ceo bend slaže u tom gruvanju. Na idejnom planu ova pesma još dublje zadire u pitanje šta je to Vizelj, jer možemo da se pitamo o kome je ova pesma, ko je to „pomalo romantičan, brz i harizmatičan“. Za mene je ova pesma kao lična karta benda, jer oni su jedini koji u priču o četiri debela konja provuku tragikomičnu sliku konja iz Srbije, oni su jedini koji mogu za sebe da kažu da su „glamurozno mononukleozni“. Ako znate za mononukleozu (ili „bolest poljupca“) i koliko je lako zaraziti se, jasno vam je da su svi ti lako pamtljivi stihovi i „zarazne“ melodije narpavljene sa razlogom i željom da budu baš takve. Virus benda Vizelj prenosi se preko zvučnika pojačanim do kraja.

ulaznice

ulaznice – fotka sa FB-a

Za 16-ti april zakazana je koncertna promocija albuma i žao mi je što nisam u Srbiji samo kako bih mogao da čujem živo izvođenje pesme „Bubnjar“. Kakva je ovo pesma? Šta je u glavi ljudi koji uđu u studio i u dvoglasju otpevaju ovakvu stvar? Kako li će to da izgleda na koncertima kada se ova melodija svima uvuče u misli, kao što je meni? Za mene je ova pesma potvrda da u Vizelju ima nečeg virusnog, jer bukvalno mogu da osetim kako ova pesma raste u mojoj glavi i briše sve one jeftine narodnjačke refrene koje sam silom prilika čuo i zapamtio za večnost samo zato što su toliko prosti i lako pamtljivi. E pa „Bubnjar“ je besmisleniji i bolji od svih njih i kad ga čujete jednom ne možete da ne pevate „i ja sam bubnjar“. Mislim da nije ni važno shvatiti da li je ovo stvarno pesma o njihovom bubnjaru ili neka interna fora, važno je da je ona dobro ostvarena i konceptualno smeštena u ostatak albuma, za razliku od već pomenute uvodne naracije za pesmu „Nosorog“, pa je zato prihvatam kao deo njihovog izraza i posebno uživam u zapevanju u ovim strofama:

Prilično sam sitan
Nisam mnogo krupan
Zovu me Komarac
I ja sam bubnjar

Kad iz horskog pevanja ulete u rokanje, to je stvarno božemetesačuvaj gruv zbog kojeg ne možete da ne drmate glavom i, čak i ako niste bubnjar, uzvikujete refren.

Dokaz da je Vizelju ipak muzika najvažnija je pesma „Long way to Banatski Sokolac“ koja svoj glavni izražaj ima u gitarskom muziciranju i old skul rokenrolu. Tekst pesme je besmislen i samo je delimično naveden na bendkemp stranici, što pokazuje da je u ovom slučaju akcenat na sviranju i zvuku, a ne na priči. Voleo bih da razložim onaj glavni rif na pojedinačne tonove i oslikam ih u rečima, to bi možda moglo da pokaže koliko je ovaj trio zapravo rečit kada se služi samo svojim instrumentima. U tom smislu se i naredna pesma, „Killing floor (Jimi Hendrix cover)“, uklapa u muzički koncept albuma. Misli da je ovaj „kaver“ i „poliglotsko brbljanje“ koje ga prati mnogo važnije nego što bi se to očekivalo od tako kratke kompozicije. U tome što su se odlučili da snime obradu Hendriksove pesme nalazim ne samo dokaz da ovaj bend ima muda i da gitarista zna šta radi, nego i pokazatelj da Hendriks više nije svetinja i nedodirljiva tačka u rokenrol kultu. Svaki prosečan gitarista može da nađe detaljne tablature solaža ili klipove „how to play like Hendrix“ i da za manje od mesec dana u tehničkom smislu prevaziđe samog Hendriksa, a cela Azija je puna malih genijalaca koji danima do savršenstva vežbaju svoje instrumente pa izgledaju kao roboti dok stoprocentno tačno sviraju najteže kompozicije. Danas svi mogu da sviraju isto kao Hendriks, ali to nije poenta. Poenta je šta možete da uradite sa tim znanjem. Možete li da napravite pesmu? Možete li da složite to što imate u neki koncept? Možete li da odete u studio i da preko rokenrol klasika izvičete u mikrofon mešavinu francuskog, engleskog i ruskog? Vizelj je toga svestan i zato je Vizelj napravio ovakvu pesmu. U njoj postoji i deo kada se glas predstavlja imenom Vizelj i pita djevušku za njeno ime, što ide u prilog ideji da je Vizelj jedan organizam, neko nadrealno biće koje komunicira kroz muziku i svoju volju izražava kroz basistu, bubnjara i gitaristu ovog benda.

Očekivao sam da pesma „Kafa i cigare“ ima neke aluzije na Džarmušev istoimeni film, a to je zapravo kantri razonoda koja bi lako mogla da se provuče kao glavni hit na seoskim radio stanicama. Mogu da zamislim preplanule paore kako pevuše reči pesme dok složno obrađuju oranice koje će im država kasnije oduzeti i prodati u bescenje:

Ujutru kad se budiš,
Umoran i tunjav
Idi popij kafu
Popuši cigaru

Kafa i Cigare!

Zbilja, Vizelj ima tu moć da preuzme različite oblike, preslika žanrove i ukrsti uticaje sa suprotnih strana. Ovaj kantri seče album na pola i nekako pravi granicu između prvih 5 pesama, koje se kreću u manje više tipičnom rokenrolu, i ostalih 6 pesama koje se u mnogo toga razlikuju. Već pesma „Idemo gore“ je drugačija, donosi nešto od novotalasnog duha osamdesetih, ali u sebi ima i nešto teško i mračno. Zbog izmenjenog glasa i basa koji drobi kroz čitavu pesmu, iako se u pesmi peva o  uzletanju, taj odlazak na gore nije poletan. Ova pesma je lirički najčvršća jer ima glavni motiv koji se refrenično ponavlja, a slušalac se smešta u perspektivu letača koji posmatra sve ono što ostaje na zemlji: smrdljivi tramvaji, kuće i zgrade, mokri kraj… Pošto sam profesionalni uživalac marihuane, ta „papirna raketa“ i „gusti oblak dima“ koji ostaje iza mi daju povoda da pomislim kako je ovo pesma o duvanju, ali čini mi se da ona obuhvata i mnogo više od toga i nadilazi te prve asocijacije koje se javljaju zbog navedenih stihova. Šta god da je u pitanju, još jedan od razloga što bih voleo da čujem Vizelj uživo je upravo ova pesma, jer iako mračna, stvarno podiže: kreće iz dubine i kroz rokačinu odlazi u stratosferu.

Pesme „Kafa i cigare“ i „Idemo gore“ objavljene su na prvom i-piju „EP #1“, pa tako mogu da posluže za poređenje koliko se Vizelj razvio od tada, koliko su dobili sa kompletiranjem albuma i snimanjem kod Petrovića. „Idemo gore“ sada zvuči mračnije, a „Kafa i cigare“ je dobar primer kako se ekipa iz Vizelja odlučila da se poigrava sa žanrovima, jer na albumu je taj kantri stil u fokusu, to je pesma koja se igra sa formom i mnogo je više parodijskog karaktera nego kakva je „Kafa i cigare“ sa prvog izdanja. Zapravo, sličnost između ove dve pesme je samo u naslovu i refrenu.

Dozvoliću sebi slobodu da izaberem omiljenu pesmu sa ovog albuma, a to je pesma „Mamuze“. U njoj se spaja sve ono što ovaj bend čini posebnim – lucidnost, kreativnost i muzikalnost. Lucidan je način na koji se koriste modelom pripovedanja i motivima žanra; u ovoj pesmi atmosfera detektivskih priča se ukršta sa vestern simbolima. Ono što je kreativno i novo su načini kako da se taj osećaj i ideja približe slušaocu, pa otuda stihovi na španskom, a i sam naslov pesme koji privlači pažnju i u svesti priziva sliku kaubojskih čizama sa oštrim zvezdastim mamuzama koje zveckaju.

Al que ha de ser charro, del cielo le cae el sombrero
Al que ha de ser pistola, del cielo le cae el pistolero
(Ko se rodi da bude kauboj, s neba će mu na glavu pasti šešir.
Ko se rodi da bude pištolj, s neba će mu na glavu pasti razbojnik.)

Pitao sam ljude iz Kadisa da li su ovi stihovi neka španska poslovica, ali odgovor je bio negativan, što znači da oni mogu da budu neki citat, ali mislim da su to, zbog prevoda u zagradama, ti elementi kreativnosti koju ima Vizelj. Izmisliti frazu na španskom koja zvuči kao kaubojska poslovica i to spakovati u pesmu koja prži kao „Mamuze” je prilično jak dokaz da Vizelj nije šala i tako naivan kakvim se predstavlja. Takođe i samo razvijanje pesme u muzičkom i idejnom smislu je složeno. Pesma se podiže od napetosti i seckanja do rokanja. Vidimo junaka u mogućim poslednjim trenucima njegovog života. Begunac koji se „opet zaler’o“, steže pištolj u skrovištu i čuje mamuze koje mu grebu laminat! Pa to su stvarno filmske scene spakovane u jednu pesmu. Glas na kraju zavija dok se obraća majci i priznaje kako je do sada uvek bežao, ali sada mu se čini da je kraj. Sa tim povikom se i završava pesma. Nije ni čudo što su ovu stvar odabrali za singl, jer prikazuje bend u najboljem svetlu. I, opet ističem, mislim da je ovo najbolja pesma na albumu.

U suštini ovog benda je sloboda u korišćenju i igranju sa žanrovskim osnovama koje Vizelj preoblikuje u nešto sasvim novo, hibridno i nenormalno. Čini mi se da je pesma „Kao deca“ upravo dokaz za to. Refrenično uzvikivanje tog poređenja liči na urlanje besnog deteta koje se oslobađa svoje destruktivnosti lomeći igračke zarad zabave. Ova pesma je važna jer u njoj do izražaja dolazi ritam sekcija u seckama i izlomljenom gruvu koji prave. U konceptu samog albuma, ova pesma može da bude opravdanje za sve što drugi nalaze kao nelogično i loše – oni se igraju, kao deca; Vizelj se igra i jebe mu se šta drugi misle o njegovoj zabavi.

vizelj kao deca

Kao deca, kao deca – fotka sa FB strane benda

Međutim zbog poslednje tri pesme zapitao sam se da li je Vizelj baš toliko odvojen od svega do sada ili se u njegovom radu mogu prepoznati uticaji i ideje prethodnika i savremenika. Prvi mi je na pamet pao Rambo Amadeus, jer je upravo on kroz čitavu svoju karijeru pravio šaljive pesme koje govore jako ozbiljne stvari i obrađuju najvažnije teme iz drugačije perspektive. „Ritam mašina“ mi se čini kao evolucija one Rambove „Te jedno, te isto“, ali Vizelj unosi i potpuno novu mogućnost za tumačenje, jer u ovoj pesmi glas je provučen kroz filter pa se čini da sama mašina peva kako je pomera ritam. Zbog toga ova pesma ima nešto tragikomično, nalik na drugu pesmu sa albuma, jer u njoj mašina peva kako je ritam pomera kao da je mašina. Dakle, mašina koja nije svesna da je mašina, peva kako je pomera ritam kao da je ritam mašina! Još smešnije je što je ceo tekst, koji je istovetan od prvog do poslednjeg stiha, napisan u čitave tri strofe, onoliko puta koliko je izgovoren. Ipak, poređenje sa Rambom ne bi bilo ispravno ako ne bismo naglasili da je Rambu trebalo mnogo godina i albuma da postigne muzičku kompleksnost i izraz kakav ima danas, a Vizelj je već od prvog albuma pokazao koliko je ozbiljan u muzičkom smislu i zbog toga je prevazišao sve uticaje koje bismo mogli da mu pripišemo. Zbog „ofišl treš spota“ koji su objavili za ovu pesmu, javila mi se i paralela između Vizelja i Škanka. Ekipa iz Škanka na sličan način plasira svoje pesme, objavljujući singlove uz spotove snimljene kućnom kamericom, bez ikakvog scenarija i priče, samo ekipa koja bleji, svira i peva. Kako sam već napomenuo, Vizelj je isto uradio i sa pesmom „Nosorog“, što pokazuje da ovom bendu nije preterano stalo do „jutjub“ popularnosti i ulaganja u vizuelni izraz. Poštujem kada se bend svesno odluči za takav izbor, mada mislim da bi sa samo malo više promišljanja i truda mogli da naprave i podjednako dobre spotove koji bi išli uz kontekst albuma i njihovog stila.

Posle sporog i grozomornog bluz standarda u kojem se Vizelj predstavlja kao „Kralj hors“, uz sjajne stih „ja sam kuvar, pljujem ti u hranu“, album se zatvara urlanjem „Mrzim narodnjake!“. I ovde postoji uvodna naracija, ali ona postiže svoj cilj jer je jezgrovita i ubada u centar problema današnje popularne muzike na našim prostorima: „Što više treša – to više keša“. Sviđa mi se što ova pesma nije jednolična; očekivalo bi se da to vikanje traje čitava 2 minuta i 42 sekunde, kolika je dužina pesme, ali zapravo, već posle 30 sekundi, atmosfera se menja i iz ljutih povika i mržnje prema narodnjacima, čujemo drugačiju atmosferu i selimo se u neku kafančinu pored magistrale gde glas odbrojava ritam u sedam-osmina nakon čega kreće razulareno pevanje hita „Mito bekrijo“, sa sve zvukom drombulja. Mislim da Vizelj time pokazuje da je naša mržnja licemerna, jer ima mnogo narodnjaka koji su odlični, postoje brojne narodnjačke pesme koje su hitovi sa razlogom i koje i rokeri, kakav je bio Štulić, obrade za svoje albume. Zbog tog dvostrukog lica ove pesme možemo da se zapitamo da li stvarno mrzimo narodnjake ili mrzimo one ljude koji žive bez imalo svesti, glasaju za naprednjake, odlaze na slavlja i prevrću stolove čim popiju rakiju više? Mrzimo li narodnu muziku ili ono kako je danas predstavlja i reklamira Saša Popović i namazana ekipa koja ne silazi sa televizije poslednjih 20 godina? Je l’ stvarno imamo problem sa narodnim pesmama ili sa seljacima i seljankama koji se u fensi kafanama poturaju pod blic aparata kako bi sutra na fejsbuku objavili fotke iz provoda? Pesma „Mrzim narodnjake“ svakako pokazuje stav koji ima Vizelj, ali u njemu ima i nešto više, a to je jedna od odlika ovog benda – oni uvek prevazilaze naša očekivanja i otvaraju nove mogućnosti za doživljavanje već poznatih tema, a neretko šokira i iskače iz normi forme same pesme. Jedino što vidim kao slabost u ovoj pesmi je što nisu išli do kraja i stvarno zabeležili zvuk nečijeg povraćanja, jer ovo što postoji na snimku više liči na slabu imitaciju i jednostavno nije ubedljivo, ali je ideja dobra.

Kako su i napisali na bendkemp strani, album su formirali u BIGZ-u u roku od dve godine. Drago mi je što su istakli koliko im je vremena trebalo da stvore i snime ovih dvanaest pesama sa albuma, jer je to dokaz da ni na beogradskoj sceni ne ide sve tako lako. Često čujem muzičare sa manjih scena kako lako otpisuju tuđi rad i trud samo zato što su ti bendovi iz Beograda gde realno postoji više prilika za svirke, probe i snimanja, ali činjenica je da su u prestonici zahtevi mnogo veći, potrebno je mnogo veštine i kvaliteta da biste se probili. Kako pričaju, samo u BIGZ-u vežba oko 400 bendova! Vizelj je jedan od njih i eto, posle 2 godine, objavio je album „Naj bolji“. I dobra je fora sa samim naslovom albuma gde pravopisna nepravilnost bode oči, ali i skreće pažnju da to realno više nikome nije bitno. Može Monika Beluči i gola da se slika sa „Pravopisom srpskog jezika“, ali nepismenost i potpuna nebriga za jezik je toliko prisutna da je Vizelj ovim samo dao pečat i potvrdu.

Ne verujem previše drugima dok ne čujem jedan bend uživo, ali Vizelj je već dobio potvrdu kritike i stvarno se čine kao osveženje na sceni. Nadam se da ću uskoro imati priliku da ih vidim na bini, a do tada ću još mnogo puta preslušati omiljene pesme sa albuma „Naj bolji“ i, kada me neko opet zgranuto upita, kao što me je ortak iz Španije pitao, „¿qué es esto?“, odgovoriću mu: „Vizelj! Šta je?!“.

________________________________________________________________

Ako želite da podržite naš rad, možete to da uradite tako što ćete ostaviti svoj komentar, podeliti tekst sa drugima, sugerisati nam novu dobru muziku, pozvati nas na buksnu ili dati malu donaciju na našoj Patreon strani. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *