Srolana kantautorska scena

Da nije bilo kantautorske muzike, ne bi bilo ni šešira mog.

Sve što sam naučio o životu, prvo sam čuo od kantautora, onih muzičara iz kategorije „singer/songwriter“ koji su koristili svoju muziku da ispričaju priču. Pre nego što sam naučio da slušam melodiju, prvo sam slušao glas i ono što mi govori, pa ako u tim tekstovima nije bilo dobre priče, gubio bih interesovanje, čak i ako je muzika nezamislivo dobra.

Retki su povodi kada mogu da se pohvalim svojim italijanskim poreklom, ali u slučaju kantautorske muzike činjenica je da niko ne može da priđe onome što su svojim pesmama dostigli Fabricio de Andre ili Frančesko Gućini. Taj jezik je muzika koja govori, a kada je slušate od detinjstva, sluh vam se navikne da u rečima čuje zvučnost, specifičnu melodiju koju stvaraju akcenat, izgovor i raspored slogova.

Prebacivanje sa italijanskog na srpski u mnogo čemu mi je olakšalo slušanje Balaševića, i to sa ćalovih ploča. Balaševićeve pesme su me naučile granicama patetike i pokazale su mi i da ovaj domaći, grubi jezik može da posluži da se uspešno iskažu najnežnije i najtanje emocije, a podvig je utoliko veći kada uzmemo u obzir da ovaj jezik nije nimalo lak za pisanje pesama (ali je savršen za psovke). Onda je došao Tom Vejts i njegov šešir kojim me je poklopio i zauvek pokvario, otkrio sam američki-engleski i celu kulturu opsednutu pričama o putu, noći, automobilima i zapaljenim cigarama.

Zbog toga mi je jako stalo do domaće kantautorske scene i u poslednje dve godine posvećeno preslušavam i otkrivam autorke i autore ovakve muzike, a uspevam i da obiđem po neki regionalni festival (poslednji o kojem sam pisao je „Exposure Music Festival“ u Velikoj Gorici). Ove godine završetak avgusta su obeležila dva takva festivala – „TAKT festival“ u Novom Sadu i „CantOut by Rockstar“ u Beogradu, a na sam kraj avgusta se nadovezao „Festival uličnih svirača – Gradić fest“ čiji je veći deo programa bio namenjen kantautorima. Pošto sam već neko vreme i menadžer jednog kantautora, imam priliku da sagledam i taj poslovni aspekt ovakve muzičke karijere. Iz tog iskustva, sa malo većim vremenskim razmakom, pišem u nadi da će moji komentari pomoći budućim kantautorima, kao i festivalima posvećenim kantautorskoj muzici.

U poređenju TAKT-a i CantOut festivala kvalitet izvođača je manje-više bio na istom nivou, samo što su novčane nagrade beogradskog festivala privukle više izvođača, pa time i raznovrsnije stilove. Mislim da je takmičarski koncept ono što guši sve ove festivale i da bi za kantautorsku scenu Srbije, a i regiona, bilo neophodno da se izdvoji jedan festival koji poznaje svoju publiku, ali i autore koji je čine, kako bi napravili nešto zaista vredno i uticajno. TAKT nije zamišljen u osnovi kao kantautorski festival, ali se sve više razvija u tom pravcu i mislim da je to ispravno, jer toga fali na sceni i jedan kvalitetan festival takvog tipa bi značio, kako muzičarima, tako i publici. Takođe, veliki muzički festivali bi mogli da u svoje programe uvedu i kantautorsku muziku, a ne samo iste, dosadne bendove, jer em što je jeftinije dovesti jednog čoveka nego čitav bend, em su ti kantautori navikli da sviraju pred manjem brojem ljudi, pa im je potpuno u redu da otvore neki festival dok se publika još zagreva. Svetli primer na regionalnoj sceni je zasigurno Exposure Music Festival u Velikoj Gorici, što je i razumljivo kada imamo u vidu da je Vedran Ivorek, osnivač i organizator festivala, ujedno i iskusni kantautor koji već dugo drži hrvatsku kantautorsku scenu na radaru. Još uvek nisam imao prilike da posetim Sloveniju i njihov Kantfest, ali se nadam da ću to uraditi ove godine, nakon čega ću imati još bolji uvid u dešavanja na ovoj sceni. Znam da postoje ideje i želje nekih kantautora da se u BiH napravi jedan takav festival, jer tamo postoji veliki broj izvođača, ali je publika i dalje neobaveštena i nezainteresovana za ovakvu muziku baš zato što nemaju priliku da je čuju.

Alternativna muzička scena može da se ugleda na ono što se desilo u elektronskoj muzici – jedan čovek je zamenio čitav bend, ali još uvek postoji publika koja želi da čuje instrument, a ne elektronski bit, pa bi neki budući festival morao da dopre do tih slušalaca, jer ako nešto može da oporavi muzičku scenu, to je renesansa u kantautorskoj muzici. Zbog toga je uloga TAKT i CantOut festivala jako važna, što me je i motivisalo da malo detaljnije obratim pažnju na njih, o čemu možete da pročitate u ova dva teksta:

1. U taktu TAKT festivala
2. Još poleta od CantOut festivala

____________________________________________________________________________

P.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje, novac trošim na ploče, albume i ulaznice, čime dirketno podržavam kvalitetne autore. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Ako vam se tekst ne sviđa, imate pravo da prokomentarišete i ukažete na greške ili me jednostavno popljujete. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download