Sjaj sa nove scene

 

Pre nego što su postali „Belo U Boji“, zvali su se „Variola Vera“ i punili su lokale kao bend koji svira obrade Bjesova, Dubioze, EKV-a, Atomskog Skloništa… Sećam se jedne njihove svirke u „Retru“, u Gornjem Milanovcu, kada sam se tako dobro proveo da mi je bilo krivo što nisu imali makar i jednu autorsku stvar kako bih napisao neki tekst o njima. Posle sam ih opet čuo kada su sa „Lajkom na Mesecu“ svirali na filmskom festivalu Kratka forma i u tekstu o toj svirci sam istakao originalnu crtu koju su pokazali svirajući obradu pesme „Ona se budi“ u svom jako zanimljivom fazonu. Možda im je to bila i poslednja svirka kao neautorskog benda, jer već u januaru ove godine načuo sam da u Milanovcu postoji neki novi bend koji pravi autorske stvari, ali niko još ne zna ko su i šta rade.

Ono što im je po mom mišljenju falilo da postanu zreo autorski sastav je nemanje adekvatnog frontmena. Iako je u „Varioli“ gitarista Naum Simovski zbog svoje energije i ponašanja na sceni bio dobra zamena za tu ulogu, nedostajala je čvrsta figura frontmena koja idejno i izvedbeno drži priču na okupu. Tu ulogu na sebe je preuzeo Miodrag Danilović. Sa obzirom na to da se on pridružio znatno mlađoj postavi, (prosek njihovih godina je oko devetnaest, a Miodrag je petnaestak godina stariji), to me je asociralo na novosadsku La Stradu. U njoj su Slobodana Tišmu ostali članovi drndali da je deda, ali je gorki talog iskustva koji je on sabrao u svojim tekstovima učinilo La stradu (i Lunu) onim što jeste. „Varioli“ je falila estetska samosvest, što se moglo videti po nekim obradama trećerazrednih bendova, a sa dolaskom iskusnog muzičara (nekada je svirao u bendu „Krasni“) i umetničkog znalca kakav je Miodrag Danilović, bend je dobio liniju autentičnosti.

Belo u boji Micko 2

Miodrag Danilović na Čačanskoj gitarijadi, foto: Teodora Prlinčević

 Dugo sam iščekivao njihovu prvu svirku, ali uopšte nisam očekivao da će ovako brzo objaviti jedan vrlo zreo i celovit i-pi sa pet autorskih pesama na njemu. Mislim da je to bilo iznenađenje i za milanovačku publiku, jer za manje od godinu dana ovaj bend je od jednog lokalnog kaver benda postao novo ime na sceni, bend koji je pobedio na Čačanskoj gitarijadi i plasirao se na Zaječarsku gitarijadu, gde je u takmičarskom programu jedan milanovački bend poslednji put svirao ’93. Tad su to bili Bjesovi, a danas je to Belo U Boji. I ne samo da su postali toliko dobri da uživo osvajaju publiku i žiri, već su i toliko naučili muzički zanat da su mogli da uđu u studio i snime svoje prvo celovito izdanje – „Sjaj sa druge strane večnosti“.

Kada sam govorio o estetskoj zrelosti koju je bend dobio sa novim frontmenom, mislio sam upravo na prvu pesmu sa ovog izdanja. „Itaka (M. Crnjanski, škarama rezao kolažirao M. Danilović)“ piše pod naslovom pesme na bendkemp strani. Ne mogu da se pohvalim da sam čitao mnogo od Crnjanskog, ali dosta mi je bila „Lirika Itake“ i par tanjih romana da se uverim da je Šomi bio među prvim rokerima naše kulture. Cela ta ideja sa sumatraizmom zvuči kao mnogo dobar trip koji je ispušio u nekoj spravi onda kad je lutao, još, vitak, sa srebrnim lukom, tamo negde po Galiciji. Uzeti uvodnu pesmu jedne od naših najpoznatijih zbirki pesama i „škarama“ je izrezati u rokenrol himnu benda sa novim glasom, za to je potrebna dovitljivost i osećaj za smeštanje pravih referenci tamo gde se javlja prostor za njih. Time što je Belo U Boji svoj EP otvorio ovom pesmom, automatski su dobili duboki i plodni podtekst na kome njihova muzika može da raste. Te „nove pesme“ koje se pevaju jer ne sme da se ubija, to su zapravo ovih pet kompozicija objavljenih pod naslovom „Sjaj sa druge strane večnosti“.

Da je Crnjanski među nama, pozvao bih ga do Studenjaka na domaćicu, a onda bismo zajedno đuskali uz ovu stvar i gledali mlade studentese, jer ova pesma je pravi veseli pop rok koji vozi svojim ritmom i melodijom. Polažem mnogo nade i vere u ovaj bend jer čini mi se da tu postoji nekakva magija: neverovatno je koliko su članovi muzički zreli i kako pokazuju jasnu svest o aranžmanima i razvijanjem priče kroz samu muziku. Od samog početka u kojem se na bas liniju lepe jedan po jedan instrument, stvar se razvija kroz veselu igranku, do rokanja, a kada uzmemo u obzir i kolažirani tekst koji je prati, uviđamo da je ova pesma, a tako i sve ostale sa ovog izdanja, višedimenzionalna, slojevita i umetnički ostvarena.

Iako je poslednja pesma moja omiljena stvar sa ovog izdanja, „Dani“ su svojevrsna vizit karta ovog benda. U njoj možete da prepoznate ulogu i značaj svakog člana. Kada ih čujete uživo, prvo što osetite je bit, otkucaji srca se prevedu na tempo koji sjajna ritam sekcija (Luka Jakovljević i Miloš Knežević) servira kao podlogu, a onda dve gitare koje kroz celu pesmu razgovaraju i nadovezuju se jenda na drugu. Dok Naum drži melodičnu liniju, Strahinja Stefanović boji i dopunjava atmosferu  gitarskim ukrasima i energičnim solo deonicama. Ta melodičnost koja postoji u njihovoj muzici vidi se i u Danilovićevim tekstovima koji kroz stihove ostvaruju muzikalnost ne samo rimama, već i izborom reči koje dobro zvuče. To sam prepoznao i u njegovoj poeziji koju sam kopajući po netu otrkio u onlajn književnim časopisima „Agon“ i Polja“. Naravno, njegova poezija se razlikuje od ovih pesama ali postoji ta zvučnost u rečima i njihovom redosledu. Baš zbog te muzikalnosti i magije u stihovima, „Sjaj“ je moja omiljena stvar.

Tvoje oči i tvoj selam
Snebivam se pesme pevam
Otimaš se kao sena
Uvek bleda uvek snena
Pa me mamiš pa me vozaš
Raskrinkaš me sebi odaš
Proslaviš me pa me srozaš
I drugima uvek prodaš

Samo da izgovorite ove stihove, dobijate mantru koja hipnotiše, a onda kad čujete muzičku podlogu koja je drži, ne možete da ne osetite vožnju, ali onu laganu, kao u filmskom kadru u kojem se kabrioletom odvozite u sumrak, a neki nežni ženski dlan vam miluje potiljak. Jeb’o te, kad zažmurim slušajući ovu pesmu, jasno vidim kako u meni reaguju receptori na otkucaje basa i bubnja sa sredine i kako mi čitavo biće raste do refrena u kojem sve pršti od nadražaja, a čitav nervni sistem mi vibrira, usijan od uživanja. Kada sam prvi put čuo naslov čitavog izdanja, ta reč „sjaj“, pa još i „večnost“ su mi nekako izgledale kao kliše, ali pošto sam odslušao svih pet pesama, taj refren ostaje u glavi kada se sve slegne i čini se kao smislen, zapitaš se koliko večnost ima strana, a sa koje dolazi ovaj Sjaj.

Belo u boji gitarijada

Belo U Boji na Zaječarskoj gitarijadi, foto: Ljiljana Jovanović

Za mene su bile dovolje i ove tri pesme da se navučem na Belo U Boji, ali pored ovih laganijih stvari, postoje i dve energičnije – „Put“ i „Rokenrol u kurcu“. „Put“ je neka spojnica između lirskog sentimenta i rokerskog rokanja, u njoj postoji tvrđi gruv, ali i dalje se čuva harmoničnost u naglašavanju pojedinačnih slogova iz stihova i muzičkim deonicama u pesmi. A „Rokenrol u kurcu“ je baš to – nadrkana, moćna pesma koja puca od rifova punih testosterona, spremna da plodi svojim bitom i upečatljivim tekstom. Sviđa mi se što ovaj bend svojim pesmama pokriva širok opseg tema, „pesme za razmišljanje i pesme za skakanje“, od dubokih osećanja, do besa i agresije. Možda je ta polarnost proistekla i iz činjenice da tekstove pišu dva čoveka: jedan je Miodrag Daniloviš, a drugi je Stefan Stefanović. Uvek govorim da je čar milanovačke scene u tome što su svi povezani i međusobno sarađuju, a radi dokaza za tu tvrdnju navešću nekoliko činjenica: Stefan Stefanović je brat gitariste Strahinje Stefanovića, ujedno je i menadžer ovog benda, a već sam o njemu pisao u jednom tekstu o didžejisanju, jer on je rokenrol disk džokej poznatiji kao DJ Ugly SS. Stefan i Miodrag su deo milanovačke pesničke družine „Mladi i mrtvi“ i ako uporedite njihovu poeziju, moći ćete da uvidite razlike u njihovim izrazima i pogledu na svet, a upravo su ta dva različita pristupa pisanju primenili u tekstovima za pesme ovog benda.

Stefanovićevi tekstovi gađaju u srž, artikulišu se vrlo jasno i imate osećaj kao da govore direktno vama, u lice. U njima postoji i blaga metaforičnost koja se sudara sa tim kolokvijalnim govorom, ali u tom sudaru nastaju neke nove slike. To se vidi u četvrtoj pesmi sa ovog izdanja, u kojoj imam omiljeni deo:

Mislim da bi trebalo
Još malo biti nezreo
Skakati u gomili
Snove svoje popiti

Belo u boji kaver

Naslovnica EP izdanja

Sviđa mi se to kako je u ovoj strofi uhvaćena čar rokenrola – on podmlađuje i nikad niste previše matori da skačete u gomili, a nikad niste ni previše mladi, jer biti nezreo znači odbiti da porasteš, oni što prebrzo sazru, prvi i satrule, pa imati izbor da budeš dete koje se prepušta muzici i rokenrolu, to je ipak nešto značajno, nešto životno. A i to kad kažete da je „rokenrol u kurcu“, to može da znači da je rokenrol propao, ali i da je suština rokenrola u potentnosti i (seksualnoj) energiji. U ovom slučaju mislim da je u pitanju ovaj drugi kurac.

„Belo U Boji“ je trenutno u zaletu, predstoje im nastupi po Srbiji, pa vam predlažem da ih uhvatite kada vam budu u blizini, čućete i pesme koje nisu na ovom izdanju, a još važnije je što ćete imati mogućnost da osetite i čujete kako zvuči svirka kada je u njoj sveža krv, kada bend ima vere u to što radi, i najvažnije, kada ima šta da kaže. Ako biste kupili njihov album na bendkempu, verujem da bi bendu to bilo od ogromne pomoći, jer rokenrol je stvarno u kurcu što se tiče novca, pa su skromne donacije od publike zapravo ono što ga drži živim.

_____________________________________________________________________________

Ako vam se sviđa kako pišemo o muzičkoj sceni, možete da nas podržite preko Patreon kampanje. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali. Ukoliko ste muzičar ili organizator koncerata,  značiće nam da nam pošaljete vašu muziku ili obezbedite besplatan ulaz na svirku. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download