Širi ljubav ili JeboTon

Za „JeboTon“ sam prvi put čuo tek nedavno, na radionici Darka Rundeka koju je držao na ovogodišnjem „Demofestu“ u Banja Luci. Tada je sa njim bio Silvio Bočić, gitarista i bubnjar iz njegove nove „Ekipe“ sa kojom nastupa, koji je kao pozitivan primer u muzičkom angažmanu spomenuo JeboTon, organizaciju hrvatskih muzičara stancioniranih u Zagrebu. Kako sam razumeo, ova ekipa, sačinjena od članova više bendova, od kojih su sada aktivni „Peglica i Komandos“, „Porto Morto“, „Sfumato“ i „Trophy Jump“, iznajmila je neku gajbu u Zagrebu na kojoj prave probe, džemke i okupljanja, a sav novac za komunalije dele među sobom, dok novac koji zarade u muzičkom angažmanu stavljaju na zajedničku gomilu i odatle finansiraju svoje projekte, objavljivanje albuma i slično. Pored pojedinačnih bendova u kojima sviraju, žitelji ove gajbe, (koju zamišljam kao neku vilu nalik na „KC Lab“, samo sa pogledom na (virtuelno) more), imaju i „JeboTon ansambl“, mini orkestar od 10+ ljudi koji sviraju akustične instrumente i svi pevaju uglas najveselije pesme ikada. Već samo ime ansalmbla upućuje na drugačiji odnos prema tradiciji i onome što im je „Jugoton“ ostavio u nasleđe.

jeboton

naslovnica albuma; dizajn: Eva Herceg

Prvog avgusta su objavili svoj prvi album -„Širi ljubav ili šuti, izdanje od trinaest pesama koje zajedno ne traju duže od trideset pet minuta, ali zbog svoje upečatljivosti i pevljivosti, nemoguće je poslušati ga samo jednom. Već danima preslušavam ove pesme: čim se probudim u ma čijem krevetu, dok biram povrće na pijaci, u supermarketu dok listam proizvode na popustu, na ulici dok pazim da me ne pokose pomahnitali novosadski biciklisti, na terasi, dok pušim domaću spravu i zamišljam da sam na moru.

Lepota ovog albuma je u njegovoj veselosti, ali ne onoj banalnoj, izlizanoj radosti koje nam cajke prodaju pod parolom da će sve biti u redu samo ako se za vikend napijemo, već u istinskoj zen-radosti do koje se dolazi nakon što sagledate sve strašno i ružno u svetu, a onda prihvatite da je život lep, uprkos svemu tome. Već od prve pesme „Recesija“ i onih tonova na trubi na koje se nadovezuje čitav ansambal, kreće brehtovska burleska o stvarnosti u kojoj živimo:

Nemam za burek
Nemam za kebab
Ja nemam ništa
Od onog što mi treba

Ovakav tekst bi mogao da posluži za neki tugaljivi bluz, ali „JeboTon ansambl“ od toga pravi poletnu pesmu zbog koje morate da se osmehujete. To horsko pevanje vas prosto tera da se i sami priključite skandiranju stihova, a povremene liričke lucidnosti, raspoređene kroz pojedinačne pesme na albumu, ostaju kao vrhunci zbog kojih morate opet da im se vratite samo da se uverite da li je realno da se ovako nešto peva.

Vrlo retko nalazim muziku koja je vesela, a u isto vreme smislena i nimalo komercijalna. Zbog toga mi je „JeboTon ansambl“ najdraže otktriće ovog leta, jer svaka njihova stvar je upečatljiva, duhovita priča koja može da vas oraspoloži makar time koliko je glupava i nenormalna, poput pesme „Dijete“ u kojoj junak pesme govori nasumičnoj putnici koju je sreo u busu će da joj napravi dete. Ova skoro manijakalna situacija postaje komična himna u kojoj se slavi postojanje deteta, a zbog stihova iz prve strofe svaki put kad uđem u gradski prevoz, osmotrim među putnicama da li ima neka kojoj bih zapevao ovu stvar.

Zapravo, ako zaista obratite pažnju na teme o kojima pevaju i onome što govore kroz stihove, ovo je jedan od najdepresivnijih albuma ikada, ali način na koji oni te pesme prenose, te durske melodije i energično horsko pevanje poklanja snagu i pozitivnu emociju. „JeboTon ansambl“ je potpuno svestan strahota kapitalizma, ne žmuri pred jezivom političkom slikom država u kojima živimo, ne prave se da je ljubav idealna, niti da su sve ljubavi srećne i uspešne, ali oni zbog toga ne kukaju, već pevaju, istinski pevaju kao da je to povod za najveću sreću koju možete da zamislite.

Nisam rođen da bih umro od tumora
Nije mi suđeno da dočekam sudnji dan
Još ću samo ovu pjesmu da se inatim
Jer čovjek se teško prilagodi
Vlastitoj propasti, nestanku smisla

U tim stihovima zaista ima neke zen filosofije koja i od najcrnje slike pravi nešto pozitivno čemu treba istinski da se radujemo.

Jer život piše pobjede
A čovjek pamti samo poraze
Novo vrijeme za osrednje
Novi dani dolaze

Ili u pesmi „Lutak“ i onim stihovima koji pokazuju svu nemoć naše generacije, umorne mladosti koja oseća koliko je sposobna i šta joj je sve moguće, ali je ipak pasivna, mada želi bolje:

Mozda ću sutra napokon ustat
borit sa svijetom i nikad posustat
možda, a možda i ne

Zar ovo nije dovoljan razlog da budete srećni što ste poput njih?

jeboton 2

JeboTon ansambl; foto: FB strana

Čitao sam jednom izveštaj sa neke svirke u Zagrebu na koju je banula racija i posle opšteg pretresa i maltretiranja, našli su 2-3 džointa, a svima su upropastili provod i ostavili vrlo gorko sećanje. Na taj tekst me je podsetila pesma „Malo sutra“ u kojoj opisuju kako ih panduri startuju iz zasede, ali ta slika je predstavljena tako da imate potrebu da smejete toj jeftinoj, B filmskoj produkciji policijksih jedinica koje se lože na racije. Ne možete da ih uzmete za ozbiljno, jednostavno sve je tako glupo i nevažno da i takva jedna „ozbiljna“ situacija postaje komična zbog načina na koji pevaju stihove:

policija, policija, izvadite osobne
policija, policija, ispraznite džepove

Ljubav u njihovim pesmama je nešto najmelanholičnije što sam čuo, i osim pesme „Grubiško polje“, sve druge  govore o nekoj propuštenoj prilici, čežnji, neuspeloj ljubavi, ali je opet način i ubedljivost te emocije toliko ispunjavajuća da vam dođe da vam neko slomi srce samo da biste mogli još iskrenije da osećate ove stvari. Jedna od najboljih ljubavnih pesama je zasigurno „Dylan Dog“:

A mogao sam biti tvoj Dylan Dog
I čuvat te od zla revolverom
Kad zaklopiš oči, ti ne boj se
U noćnim morama ja čuvam te

Ova predivna durska balada, u kojoj se junak poistovećuje sa strip herojem Dilanom Dogom, predstavljajući sebe kao zaštitnika svoje drage koji će revolverom da je brani od noćnih mora, nešto je najoriginalnije što se pojavilo kod nas. „JeboTon ansambl“ je uspeo da vrlo vešto iskoristi referencu na veoma popularni strip i da tu aluziju ubaci u novi kontekst koji koristi sav potencijal melanholičnosti Dilanovog lika, smeštajući tu sliku u vrlo ličnu priču u kojoj se oseća očigledan žal, ali i iskrena ljubav.

jeboton 3

JeboTon asnambl na ulici; foto: FB strana benda

Taj miks tema kroz koje nas muzika vodi konačno kulminira u poslednjoj stvari – „Ne bih se baš složio“. U njoj se ogleda naslov albuma i ta upečatljiva naredba „širi ljubav ili šuti“, jer zaista, koja je korist od kukanja i upućivanja na očigledno, ako ne možeš da ponudiš alternativu. „JeboTon ansambl“ je potpuno svestan apsurda, ni na trenutak nas ne zavarava da je sve magično i bajno, ali svesno kaže da u tom apsurdu ne treba ni tražiti smisao, već samo biti:

Što napravit kad ne znaš ništa
A znaš sve, a sve je kurac

Sve je kurac, prijatelji, i tamo, i ovde, i bilo gde, u svakom trenutku možeš da se osvestiš i da budeš ošamaren apsurdom u kojem živimo, na ovoj prekrasnoj planeti za koju mnogi tvrde da je ravna ploča, gde mnogi pate zarad profita malobrojnih, gde nas propaganda loži da se mrzimo, a zapravo smo u istom sranju, zaista, prijatelji, sve je kurac – pa zašto onda ne bismo pevali, baš kao JeboTon ansabml na tu melodiju iz pesme „Hey Jude“.

Da, baš tako, dvije su opcije
Il’ ćeš šutit, il’ se derat glasnije
Ni prvo ni drugo ne služi ničem
Reko sam lud sam, to ne poričem

Asnambl je trenutno na turneji, idu po primorju i šire ljubav, a ja ih čekam u Novom Sadu, na Festivalu uličnih svirača krajem meseca. Do tada ću širiti ljubav, a kad ne budem imao snage, samo ću pustiti „JeboTon ansambl“ da to radi za mene, jer dosta mi je žaljenja, a ionako nikad nisam voleo tišinu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download