Saundtrek godine

Jedan sam od onih koji muziku slušaju opsesivno, nekada samo jednu pesmu danima, nekada samo jedan album mesecima, a desi se ponekad da jedan bend ne skidam sa plejera cele godine. Ljudi koji me poznaju pizde od toga i mole me da prekinem sa pevanjem jedne te iste pesme ili pokušavaju da mi podmetnu novu muziku samo kako bi se odmorili od mog pomahnitalog oduševljenja nad bendovima koji postoje već godinama, ali ja pokušavam da im objasnim da na život gledam kao film u kojem je svako svoja glavna uloga, a moj film ima neprejebiv saundtrek i dokle god me vozi dobra muzika, dotle će i život imati smisla. Jebi ga, život je promenljiv, pa se i moja lista na plejeru menja, ali prošlu godinu (2016) mi je obeležio Repetitor.

Prihvatam osude mojih ortaka koji me nazivaju hipsterom i ne shvataju kako mogu toliko da odlepim za nekim bendom koji već godinama postoji, ali meni nije važno od kada Repetitor postoji, već kada sam ga ja otkrio. Jedna od novogodišnjih odluka mi je da se više ne izdajem za muzičkog kritičara, tako da bez imalo sramote kažem da sam ove godine po prvi put slušao Repetitor, ali onako stvarno slušao, pesmu po pesmu sa albuma: prvo „Dobrodošli na okean“ i „Sve što vidim je prvi put“, a od kada je izašao – i ovogodišnji „Gde ćeš“. To je kao kad se ložiš na neku seriju pa sačekaš da izađu sve epizode sezone, a onda sedneš i ne zatvaraš oči dok ne odgledaš ceo serijal.

Kad bih vodio dnevnik, u njemu bi pisalo:

5. februar, 2016.
Dragi dnevniče, danas sam prvi put slušao Repetitor.

Pamtim datum, jer to je bio prvi dan karnevala u Kadisu, a ja sam upravo izašao ispred kanabis kluba „Atlantis“ i tek tada sam osetio koliko me je pukao „so mango“ (6€/gram). Oko mene su prolazili ljudi pod maskama, svi blesavi u svom tripu, a pošto smo Lajka i ja došli u Španiju nepripremljeni za karneval, maskirali smo se jedan u drugoga – on je uzeo moj šešir, a ja njegovu kožnu jaknu. Laura mi je karminom nacrtala dva kruga na obrazima (kasnije sam shvatio da to rade samo oni najgori mentoli koji nisu uspeli da osmisle bilo kakvu masku) i krenuo sam ka centru. Trebalo je da se u šest nađem sa Hektorom na Kaleti, dogovorili smo se da tamo izduvamo spravu, pa da banemo na kućnu žurku nekih Erazmus studenata. Bilo je pola šest, mislio sam da ću prerano stići tamo, tako da sam se bez žurbe uputio za masom ljudi.

00080005

Nebo nad Kadisom; foto: Predrag Šapa

Bio sam prilično samouveren očekujući da ću uskoro izbiti na plažu Kaleta, vodio sam se instinktom, uveravajući sebe da sam daleko od onih turista koji hodaju lica zabodenih u svoje telefone, orijentišući se prema guglovim uputstvima; meni nisu potrebne nikakve mape i smernice, znam da je Kaleta samo pravo. Ali vrlo brzo sam se izgubio među uskim ulicama koje su se granale u teško razmirsivi lavirint starog dela grada, u kojem samo najstariji gaditanosi znaju da se orijentišu bez razmišljanja. Vazdušnom linijom od kluba „Atlantis“ do Kalete bilo je svega petnaest minuta hoda, ali u vreme karnevala, dok se po uličicama valjaju horde pijanih i drogiranih ljudi pod maskama, vrlo je teško držati pravac.

Zaprepastila me je činjenica da ovo nije neka lokalna fora na koju navlače turiste – karneval u Kadisu je stvar mnogo dublje tradicije u kojoj učestvuju svi, od dece do penzionera. U doba diktature karnevalske pesme u Kadisu su bile jedini način da se izrazi slobodno mišljenje protiv Franka, a danas postoje čitava takmičenja koja traju preko cele godine da bi na 4. februar, u Pozorištu Falja (Teatro Falla), finalisti izveli svoje pesme pred publikom i žirijem koji proglašava godišnjeg pobednika. U tom trenutku me je baš bolelo za tradiciju i karneval i samo sam želeo da stignem do plaže, pa sam odlučio da pustim neku brzu muziku i da krenem u probijanje kroz masu.

Tada se desilo otkrovenje. Već dugo sam vukao Repetitor na telefonu, a nisam ga nijednom pustio, ali sada je izbor pao baš na njega jer je u imenu njihovog drugog albuma „Dobrodošli na okean“ (2012) bilo nečeg što sam prepoznao kao sudbinsko. A kada sam začuo rifove i vožnju prve stvari „Devojke idu u Minhen“, prešao sam u turbo ubrzanje. Bio sam jedini koji je brzim hodom obilazio ulične svirače, prodavce suvenira i grupe devojaka koje su virile iz barova raširenih preko pločnika. Sjedinio sam se sa rifom i skoro da sam trčao u pravcu Kalete. Sa onakvog rifa odskočio je distorzirani povik:

Ovaj grad nije dovoljno velik ni za jednog od nas

repetitor

naslovnica albuma

Tek mnogo kasnije, kada sam razmišljao o tome zašto sam se toliko primio na Repetitor, shvatio sam da mi je trebao neki bend koji će u meni restartovati divljenje koje sam osećao prema novom talasu, pre svega Haustoru i Rundekovoj lirici. Te reči su me podsetile na Rundekovog „Šejna“ i onaj deo kada proziva svog protivnika i kaže da „u ovom gradu nema mesta za jednog od nas“. U tom trenutku sam znao da je Repetitor nešto vredno, jer ne samo da je njihov zvuk bio potpuna novina za mene, tako sirov i agresivan da ne možeš da ga ne zavoliš, nego su i reči pesme odjebale sve ono šta mi je ranije bilo poput himne. Baš u tom trenutku, u Kadisu, svakako u pravom trenutku, osetio sam kako nijedno mesto na svetu nije dovoljno veliko, jer je naš ego porastao preko svake granice i ne možemo više da mislimo o drugima, jer smo toliko zaokupljeni sobom, pa su svi gradovi samo prenatrpane zbirke ego tripova i naduvanih likova poput mene. Možda me je „so mango“ i dalje radio na najjače, ali osetio sam ludačko lupanje srca i spoznaju da je sve nekako povezano.

I dalje sam užurbano koračao, a pesme su se nadovezivale i ja sam sve dublje ulazio u zvuk Repetitora i u misli o sebi,  o boljem sebi koji je krenuo ispočetka u Kadisu, i o nama, ružnim, prljavim i zlim. Onda sam izbio na široku aveniju i shvatio sam da sam potpuno omašio pravac i da nisam ni blizu Kalete. Preda mnom je bila plaža „Santa Maria Del Mar“ sa koje je vetar besno duvao. Bilo je prekasno da krećem nazad, sišao sam na peščanu plažu i legao u pesak. Srce mi je neobuzdano tuklo, a sa slušalica, poput ogromnog talasa, rastao je gruv pesme „U pravom trenutku“.

Ako hoćete nekome da objasnite Repetitor, najbolje je da mu pustite ovu prejebenu stvar. Neću zaboraviti taj trenutak u kojem sam prvi put čuo ovu pesmu: ležao sam opružen, sa licem prekrivenim šeširom zbog vetra koji je nanosio pesak, a u slušalicama je tutnjala bas linija i ritmička figura na bubnju zbog koje sam se zapitao kako izgledaju šake Milene Milutinović i da li ima tešku ruku. Kada je Boris Vlastelica zapevao „U pravom trenutku neko podig’o je glavu“, pod šeširom su počeli da mi sevaju fleševi, filmske scene i skrinšotovi nekih trenutaka iz prošlosti. Sa svakim novim stihom slike su se menjale i mešale, a vrhunac tripa je vizija koju je izazvao stih „odlično sam video, dobrodošli na okean“. Odlično sam video: prizor nalik na neku scenu iz crtaća u kojem postoji veliki drveni znak i na njemu masnim slovima pišu reči dobrodošlice. I malo je falilo da overim kada je u prelazu vetar dunuo jače i zbacio mi šešir sa lica, a prvo što sam video kada sam otvorio oči bio je okean koji se bacao preko obale, pravo u moje lice, pravo u deo pesme kada se sva tri instrumenta sjedinjuju u gruvu.

To je bilo i više nego dovoljno da se navučem na ovaj album i da ga od tog trenutka ospesivno slušam mesecima. U Kadisu sam toliko smarao ljude Repetitorom da je Lajka skinuo „Pripazi na ljude“ i to je svirao na ulici. Ta pesma je nalik na maleno ostrvo koje je sačuvano od distorzirane mase koja preplavljuje sve druge pesme i uklapala se u izdanje baš svojom različitošću.

repetitor 3

naslovnica prvog albuma

Njihov prvi album „sve što vidim je prvi put“ (2008) mi je bio skoro odbojan posle toliko intezivnog slušanja drugog; činio mi se premekanim, sa previše pop elemenata i ne tako dobar po tekstovima. Preslušavao sam ga u više navrata, ali tek kasnije, dok sam se vukao po Srbiji glumeći turneju sa Sobakaistima, uvideo sam ono što ga je činilo kvalitetnim i autonomnim delom koje ne treba vrednovati prema drugom albumu. O pesmi „Ogledalo“ sam već pisao povodom njihovog spota za rubriku „Priče o spotovima, ali tada još nisam bio zaveden njihovim zvukom. Tek na putu, dok su se lica ljudi smenjivala, a kilometri prolazili pod točkovima lokalnih autoprevoznika, slušao sam „Pukotine“ i padao na one prelaze iz pevanja u urlanje, iz popične vožnje u krcanje. I taj „Prosečan čovek“ kakvog sam sretao prečesto, bio je uvek spreman da me uveri da je njegovo mišljenje najbolje. Smejao bih mu se u lice zbog onih stihova „mrzi pedere ali ne i lezbejke“ i trepo sam ga jer je on neuništiv, pa nije ni čudo što devet godina kasnije tekst ove pesme zvuči aktuelnije nego ikada:

On gleda sve vesti i dnevnike
samo jednom čoveku veruje
sluša sve radio emisije
zove često da uključi se

On kupuje dnevne novine
po pravilu, one najjeftinije
gleda naslove iz crne hronike
čudi se, ne može da veruje

Neki filozof je rekao nešto u fazonu „kakva vam je muzika, takva vam je država“, a ja sam mu poverovao slušajući ovaj album, jer dok turbo folk sagoreva mase, alternativci mogu da se voze na Repetitorovom zvuku i uživaju u originalnom saundtreku svojih života, jer to smo mi, to smo mi. Svaka pesma sa albuma je davala novu sliku stvarnosti, ogoljavajući je do univerzalne suštine, objašnjavajući je rečima kroz upečatljive tekstove potkovane muzikom koja vas proguta svojom zaraznom repetativnošću. Ne mogu ni da se setim koliko puta sam zažmurio i otpevao u sebi „Sve da zaboravim“, pokušavajući da skinem Ana Marijin glas i od toga mi je, kao od neke mantre, bivalo bolje.

repetitor 2

naslovnica trećeg albuma

I onda, 18-og oktobra, dok sam bio negde u Malom Zvorniku, izašao je njihov najnoviji album „Gde ćeš“, čiji je naslov za mene bio samo još jedan dokaz da je ono što slušam odgovor na sva moja pitanja. Dok sam planirao gde ću dalje na turneji i kako da bez dinara sa jednog kraja sve nam manje zemlje pređem na njen drugi, sve dalji kraj, svaka pesma sa ovog albuma otvarala mi je nove puteve. Nesiguran u svoj osećaj i nespreman da ga proglasim remek delom, pročitao sam od tad sve moguće recenzije ovog izdanja i čekao sam da mi se u glavi složi objektivan kritički sud, a onda sam u međuvremenu odustao od toga da budem objektivan, još manje muzički kritičar, pa je zato ovaj tekst nešto između putopisa, recenzije albuma i ljubavnog pisma Mileni Milutinović.

Od svih pesama sa novog albuma, mene je najviše radila „Crvena“. Zapravo svaka pesma sa ovog albuma ima nešto specifično o čemu bih mogao da pričam, ali „Crvena“ je stvar koja otvara nove dimenzije ovog benda. Navukao sam se na nju prilikom prvog slušanja i ponavljao sam je tako danima, zamišljajući neku SF verziju „Sutjeske“ u kojoj partizanke i partizani, dok oko njih grmi apokalipsa, horski pevaju:

Mesto na kom sad stojiš
Šuma je gusta tvrda
Okolo drhti nebo
I raste ponoć crvena

Moramo biti vetar
Moramo biti reka
Moramo biti šuma
Moramo sići s uma

Kasnije sam pročitao njihov intervju u kojem su potvrdili da je inspiracija za tekst „Crvene“ pronađena u partizanskim pesmama i zbog toga mi se pesma još više svidela. Da bih osetio i doživeo bend u potpunosti, ostalo mi je još samo da ih čujem uživo, a za to mi se pružila prilika u decembru.

Priželjkivao sam da odem na njihovu svirku još od kada sam video snimke sa onog nastupa u Kini. Morao sam da vidim to troje ljudi koji su obišli pola sveta svirajući nešto potpuno drugačije i pri tom pevajući na srpskom. U gostovanju u emisiji Bunt, Vlastelica je rekao kako ljudi treba da idu na koncerte prvenstveno zbog zezanja, ako to stvarno vole, a ne da bi podržali bend, jer za to postoji kupovina albuma. Taj stav mi se jako svideo i željno sam iščekivao treći decembar da ih konačno čujem uživo u „Domu omladine“.

Od onih pet svirki o kojima nisam pisao prošle godine, ova bi sigurno bila najbolja, jer nikada do tada nisam video da toliko ljudi različitih godina, pada u istovetan trans. Ne samo oni u prvim redovima pred binom, već čitava sala se tresla od skakanja i pevanja. Na toj svirci sam čuo sve pesme koje sam te godine slušao po hiljadu puta i za mene je to bio vrhunac, jer slušao sam uživo najjači bend na ovim prsotorima, video sam to troje mladih ljudi koji su probili granice kojim su nas stisli sa svih strana.

repetitor 4

foto: Nemanja Đorđević

Stajao sam skroz pred binom kada se začula „Crvena“, a istobojna svetla su prelila scenu. Zapalio sam pljugu i pustio da me cepaju fleševi. Bio sam tu, u sred istorije rokenrola, orgazmirajući od energije podstaknute njihovim zvukom. I nije bilo nikakvog poziranja, Vlastelica je silazio u publiku svirajući gitaru:bio je tu, pred nama, na dohvat ruke, mogli ste da ga pljunete, udarite, zagrlite, iz njega je isijavao život. Mislio sam – jeb’o te, šta je sve videla ta gitara… Ana Marija se njihala svirajući bas sa tako dobrim stavom i samopouzdanjem. Ortakinja i ja smo se više palili na Milenu pa smo se polomili da je prihvatimo kada je na kraju koncerta skočila u masu.

repetitor 5

foto: Nemanja Đorđević

Priželjkujem da i ove godine čujem Repetitor uživo, po mogućstvu negde van Srbije, ako nam se putevi ukrste na turnejama ili se neverovatnim spletom okolnosti zadesim baš u tom gradu gde oni sviraju. Voleo bih da vidim da li i drugi reaguju na njih poput nas, voleo bih da opet vidim Milenu kako lomi bubanj i da maštam koliko joj je teška ruka… Voleo bih i da nikada ne zaboravim godinu u kojoj je Repetitor zvonio na mojim slušalicama, a gradovi se smenjivali kao pesme na plejlisti.

Zbog ovakvog saundtreka, čini mi se da ne bih imao za čim da žalim i ako je ovo poslednja godina mog života.

______________________________________________

Nije lako izdržati muzičku zavisnost od koje patim, ali uz vašu pomoć ona može da postane znatno podnošljivija. Ukoliko vam se sviđa kako pišem, možete me podržati deljenjem teksta sa prijateljima, praćenjem na Fejsbuk stranici ili donacijom preko Patreon kampanje. Hvala vam na vremenu i čitanju!

1 Odgovor

  1. Bobo каже:

    i meni se najviše sviđa Milena!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download