Rockosidba vol. 2

Šešir na travi. U pozadini, iz šatre, čuje se tebi moja mazo, tebi moje srce pripada. Gledam lika koji hoće da se parkira između dva drveta i čini mi se da će u toj akciji stradati njegov levi retrovizor. Sa slamkom među zubima, pomilovan njenom rukom, gustiram „Rockosidbu vol.2“, rok koncert na Rajcu, praznik na travi.

Petak je, prvi dan manifestacije koja traje do nedelje. Kosidba je u prvom planu, na to se svi lože, oštre frulice i rastežu harmonike. Bio sam u nekom tripu da svi znaju za „Kosidbu na Rajcu“, valjda iz partizanskim filmova, ali sa ove strane reke kome god da sam rekao da ne idem na „Exit“, nego na Rajac, gledao bi me upitno, listajući u glavi moguća mesta koja se kriju iza tog imena (ostrvo? planina? trens žurka?).

plakat

plakat za svirku

Možda ću da zvučim kao ona lisica što je pričala da je vutra loša jer nije znala da smota, ali u poređenju između Egzita i Rajca, nisam imao ni najmanju dilemu gde ću bolje da se provedem. Posle tolikih godina na đavi, znam da sam omatorio, stvarno me mrzi da se guram sa svim onim ljudima, ne podnosim gudrirane turiste i smorene klince koji šetaju okolo bez majici, trljajući se o druge znojavim telima. Stvar je i u kinti, ranije sam mogao da odvojim lovu za kampovanje i ulaznicu na ceo festival, ali sada pazim na svaki dinar koji trošim na festivale i Egzit lagano ruši svaku moju finansijsku konstrukciju. Nikada nisam pisao o Egzitu i može se reći da je to minus u mojoj karijeri rokenrol novinara, ali do sada nikada nisam dobio akreditaciju na svoje ime, a nisam baš taj tip koji će drugima da zakomplikuje saradnju sa najvećim festivalom u regionu. Zato sam izabrao vikend na travi, tvrđava će da stoji tamo i kad se vratim u Novi Sad.

 A i kakav bih to bio menadžer da ne pratim svog pulena na svirkama? Astor Lajka svojim nastupom otvara manifestaciju, obojica se radujemo, jer je poslednja svirka u Kragujevcu prošla uz manje tehničke probleme (svirao je bez ikakvog ozvučenja), a ovde je sve potaman: velika bina, odlično ozvučenje, prijatan ambijent. Nakon njega nastupaju Ućuti Pas, Strah od Džeki Čena i Organizam, sve bendovi o kojima sam mnogo puta pisao, pa je atmosfera vrlo prijateljska, nazdravljamo i dodajemo, jer smo naši. Iznenađenje su gosti iz Mostara, bend Floridus, koji mi još na tonskoj privlači pažnju, tako da ih iščekujem sa nestrpljenjem.

Da ga ne poznajem, mislio bih da je Astor Lajka vazda drogiran na bini, ali istina je da on nastupa isključivo strejt, kaže da voli taj osećaj dok je pred publikom i ne želi da ga zamuti alkoholom ili vutrom, dovoljno mu je veliko uzbuđenje što svira svoje pesme na takvom ozvučenju. Izložen je od prve pesme: uvek otvara pesmom „Otac“, a onda ređa stvari po osećaju.

lajka

Astor Lajka; foto: Ivica Milošević

Od kada sam postao njegov menadžer, pratim ga na svim svirkama i stvarno mi je doživljaj to što su mu nastupi uvek drugačiji. Ako i priča sa publikom, nikada ne baca iste fore, ne smišlja i ne planira kako će da privuče pažnju, već samo izađe pred ljude i radi ono što voli. Posle prve pesme ide „Carevo novo odelo“, Docke i Gile iz „Morbidne Krave“ mu bacaju cveće na binu. Nastavlja sa nešto laganijom pesmom „Danas“. Nisam je čuo odavno, ne svira je često na nastupima, a sada mi baš prija. On ni nema pojma da sam postavio tablet da snimi celu svirku, to je moja ideja kako da malo ubrzamo njegovo probijanje na sceni, pa ostaje zabeleženo za večnost kako mu na „Prvoj stvari“ puca žica. Znam da to znači da će skratiti nastup, ali nisam onaj menadžer koji se nervira i paniči, sve ide svojim tokom, jednog dana će mu neko odmah dodati drugu gitaru, naštimovanu i dotegnutu, a sada mora da se snalazi sa onim što ima, pa po prvi put slušam „Epsku“ bez jedne žice. Lajka se toliko izložio da u završnici pesme kida još jednu žicu i time završava nastup, iako su mu ostale još tri pesme do kraja. Posle mi se žali da je na bini sve hučalo od basa, što može da se čuje i na snimku, posebno u poslednjoj pesmi. Ipak, presrećan je jer su mu posle svirke prišli neki klinci i tražili mu autogram, to mu se nikada nije desilo do sada.

Ne poznajem dovoljno BiH muzičku scenu, pisao sam tek o nekoliko bendova odatle, pa mi je „Floridus“ iz Mostara potpuno iznenađenje, jer ne samo da ih nikada pre nisam slušao, već nisu ni najavljeni za ovu svirku. Bend zvuči profi, uz standardnu postavku gitare, basa i bubnja, liderka Jasmina Šuta svira malu klavijaturu, a bubnjar koristi i elektronski bubanj na kome pravi elektro bit za njihove popične pesme. Na prvo slušanje sve je jasno, osećate bit i vozi vas njen glas, a pesma „Polako“, koju sam pokupio još na tonskoj, zvuči silovito, sa puno snage i mase, znatno bolje od snimka koji su nedavno objavili.

floridus2

Floridus; foto: Ivica Milošević

Svirka je savršeno upeglana, ali ono što joj nedostaje je energija na bini. Dok njihova liderka nosi ceo nastup svojim vokalom, ponašanjem na bini i zanosnom pojavom, ostatak benda je pomalo statičan, čini se kao da sviraju po automatizmu, bez svesti da su tu, pred pravom publikom, koja će im vratiti onoliko koliko ulože. Ipak, otišao bih na njihovu svirku opet, jer iako nisam veliki fan tog pop-rok fazona, prijaju mi ovakve svirke.

U publici nas je cirka 50 ljudi, ali to je sasvim dovoljno, jer je svako od nas tu došao sa razlogom, pa kada se „Organizam“ pojavio na sceni, mnogi su stali pred binu, na jedinu ravnu površinu u krugu od 200 metara. To je možda i najveći problem ovog festivala, ova padina na kojoj je publika nikako nije prijatna za stajanje, pogotovo kada popijete ili povučete malo više, noge trne od nagiba, a pošto je padala kiša, vrlo lako dolazi do proklizavanja. I mada je zanimljiv osećaj gledati bend sa visine, mislim da je ovaj teren pogodniji za neke laganije svirke, neke prateće koncerte gde će biti sasvim očekivano da publika poseda po travi i uživa u pikniku.

organizam

Organizam; foto: Ivica Milošević

Ko ne skače uz Organizam, taj je gluv. Posle ovog nastupa sam se uverio da ovaj bend možete da pošaljete gde god u svet, na koji god festival ili manifestaciju, a njihov repertoar, stravično dobra svirka i ubedljiv nastup će učiniti događaj nezaboravnim. Ako bi se za ikoga reklo da je ozbiljan u muzici, to je ova četvoročlana ekipa, vojnički istrenirana da prati metronom, uvek u taktu, čak i kada se čini, kao u onom instrumentalu „Rif“, da svako svira svoje i da apsolutno nisu u istoj pesmi.

Organizam nije bend koji shvatate na prvu, a to govorim iz ličnog iskustva, jer kada sam ih prvi put čuo, glumio sam da mi je sve jasno zbog oduševljenja drugih, a zapravo sam bio potpuno zatečen tim pesmama koje ne možete da uhvatite i omeđite nikakvim parametrima i žanrovima. Bilo je potrebno da prođe nekoliko njihovih nastupa i da pojedine stvari probiju tu barijeru u meni, a onda sam postao istinski fan koji se ježi na „Kosmos“ i odlepljuje uz „Nepar“. Iako sam tu pesmu čuo više puta do sada, na ovom nastupu me je zarazio „Kain“, jedna od pesama sa novog materijala koji je u procesu snimanja, a po tome znam da će i sledeći album biti još složeniji i veći od debi albuma „Intergalaktički cirkus“.

organizam 2

Organizam; foto: Ivica Milošević

Ako neko odskače po kvalitetu na ovoj sceni, to je zasigurno „Organizam“, jer sa ovakvim pesmama koje miksuju predrkanu svirku i kreativnu upotrebu elektronike, oni su kvalifikovani da nastupaju i na Rajcu, i na manifestaciji Centra za promociju nauke, i na Egzitu (gde su svirali sutradan).

Sa lazarevačkom ekipom „Ućuti Pas“ sam se susreo još odavno, bio sam jedan od retkih koji je kritikovao njihov debi album, pa su mi zbog toga postali još draži kada sam ih upoznao, jer su potpuno otvoreno prihvatili sve moje zamerke i vrlo smisleno su odgovarali na njih, bez ikakve sujete, što je vrlo retka vrlina, posebno za ljude koji se bave muzikom. Moja kritika je uglavnom bila usmerena na tekstove i konkretne pesme koje su odskakale od celine albuma po svom konceptu, ali ono što sam uživo doživljavao od ovog benda, uvek je zavređivalo samo hvalospeve.

pas 2

Ućuti pas; foto: Ivica Milošević

„Ućuti Pas“ nije toliko aktivan bend, nećete ih naći na lajnapovima festivala, a koliko vidim po njihovoj fejbuk stranici, retko kada nastupaju i u lokalu. Svi članovi benda imaju stalne poslove, a muzika im je prostor u kojem imaju mogućnost da budu potpuno slobodni, da daju svu pozitivnu energiju i upiju sve ono što im publika vraća zauzvrat, pa su im i svirke takve – energične, divlje, karnevalske.

Ceo bend je nastupao išaranih lica, pa iako su imali problema sa zvukom na bini, zbog kojeg su tek iz trećeg pokušaja započeli nastup, već od starta su krenuli da nas voze, pa ste mogli da vidite kako masa klima i kako se ceo breg pred binom lagano pomera u istom bitu. I mada je umor počeo da me steže, a noge da izdaju, njihova svirka me je digla kao prva jutarnja. Sa toliko snage i energije koje smo dobijali sa bine, nije bilo moguće biti pasivan.

pas

foto: Ivica Milošević

Završetak večeri je ostao za „Strah od Džeki Čena“, što je i bilo očekivano, jer je najveći deo publike bio iz Gornjeg Milanovca, čak dva mini busa su dovezla ljude na ovu svirku. Priznajem da su mi nedostajali, na onoj strani reke o njima niko ne zna ništa, a u „Mi-la-no-vac srce Srbije“ oni su kraljevi rokenrola, jedini koji su uspeli da naprave himnu, dovoljno pamtljivu i dovoljno duboku da ona živi i znači bez obzira na to gde, kad i ko je peva. Obradovao sam se kada su otvorili svirku sa „Dah Suncu“, jednom od novih stvari koju sam do sada čuo u ne tako ubedljivom izvođenju na davnoj promociji. Ovaj put je zvučala baš onako kako treba, sigurno i čvrsto, kako zvuče i njihove ostale pesme.

Na „Osvojio sam dan“ sam bio u oblacima, ako postoji neka balada koja toliko ubedljivo prenosi emociju kao ova pesma, molim da mi je napišete u komentarima, jer ti stihovi uvek smo bili prilično daleko/ti si oduvek bila prilično daleka su najjednostavnije reči spakovane tako da u sebi nose svu težinu neiskazivih emocija. Svaki od članova benda je imao svoj momenat u kome je blistao i mada se Stefan Dimitrijević prilično isticao svojim solažama, kako zbog kvaliteta, tako i zbog otpanjenog pojačala, za mene je pobednik Marko Pavlović, „idejni tvorac“ benda koji je tako dobro izrokao „Elektroencefalografiju“. Otpevao je i „Džepove“, onako kako može, boreći se sa svojim glasom, ali istrajan u tome, dok je Marko Božović preuzeo njegovu gitaru i na njoj pokazao da nije zaboravio (barem ne potpuno) sve pesme koje je ranije i svirao i pevao.

dzeki

Strah od Džeki Čena; foto: Ivica Milošević

Vrhunac večeri je bio „Amsterdam“, ta neverovatna himna koja je na Tjubu prvo postojala u obradi, pa tek onda u originalu, i to znatno kasnije. Ova stvar je sama po sebi neverovatna, taj poziv kiši i priznanje nemoći koje se oslikava u molitvi da se ostane pravilan, to su reči koje ovu stvar čine istinskom himnom generacije, a to ste posebno mogli da osetite na ovoj svirci, jer su pozvali sve bendove da im se priduže na sceni i bilo je neverovatno gledati dvadeset ljudi na bini kako u reč peva celu pesmu, kao da su to vežbali danima. Lajka se klanjao pred Dimijem dok je ovaj vozio solažu, ekipa iz Psa je podigla Boža, a oko ritam sekcije su se okupili ovi iz Organizma, prateći gruv telima. To mi se uvek sviđalo kod Džekijevaca, jer gde god da su nastupali, bina je pripadala i njihovoj publici i u svakom trenutku je neko mogao da se popenje i preuzme mikrofon ili samo da igra uz muziku. Jedina zamerka mi je što ovim potezom nisu završili koncert, jer je to zaista bio vrhunac, mada je bilo pirjatno još jednom čuti Brisel na bis i još nekoliko pesama posle Amsterdama.

Šešir moj zna da dobro uživa i za njega nema dileme koju će svirku odabrati, pa se nadam da je ovo dovoljno dobro objašnjenje zašto nisam otišao na Egzit, već na Rajac. Ako ova manifestacija potraje, bilo bi sjajno uložiti malo više u njenu promociju, pogotovo u dizajn plakata, a ne bi škodilo ni omeđiti jedan deo i urediti ga za kampovanje, jer kosidba ne mora da se pamti samo po travi, ima mnogo toga i u muzici.

____________________________________________________________________________

P.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje, novac trošim na ploče, albume i ulaznice, čime dirketno podržavam kvalitetne autore. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download