Razglednica iz Novog Śada

‘Ej, matori!

Odavno nisam živeo u koferu. Nisam ni cimerovao jako dugo, mada i poslednji put kada se to desilo, Lajka je bio taj sa kojim sam delio kiriju. Čak je i doba godine bilo slično. Početkom februara smo stigli u Kadis, na jugu Španije već je bilo proleće, imali smo terasu i ravan krov na kojem smo ležali navareni i gledali u noćno nebo. Neko mi je jednom rekao da je raspored zvezda drugačiji u zavisnosti od toga gde se nalaziš na planeti, ali ja nisam primećivao nikakvu razliku u odnosu na ona sazvežđa nad Studenjakom. Ali Španija je bila davno, čini mi se u nekom prošlom životu. Poenta je da Lajka i ja ponovo cimerujemo.

To se desilo iznenada, išao sam da mu pomognem oko useljenja, a kada sam se našao u tom potkrovlju u ulici Stefana Stefanovića, pomislio sam da je vreme da odem. Bilo je oko šest sati, pa su se sa okolnih crkava i katedrala začula zvona, nimalo sinhronizovana, ali mi je ta duga zvonjava izgledala kao neki znak. Iste večeri je bila Dukatova svirka u jednoj knjižari na bulevaru, onako izvozan od emocija, pravo sa svirke otišao sam u stan i zamolio Lajku da me primi na gajbu. Rekao mi je da je upravo to hteo da me pita i to je bio dovoljan razlog da odlučim da odem. Posle jedanaest godina u Beogradu, prešao sam na onu stranu reke, odselio sam se u Novi Sad.

Ne kajem se što sam to uradio. Ne fali mi Beograd ni malo, već dugo mi je pun kurac kontrolora, komunalaca, portira, brucoša, botova, prepaljenih klinki i nedojebanih matorki, radova na Brankovom, muzičke fontane, cele Cetinjske, istripovanih pozera, kurčevitih huligana, nagudrane dečurlije, a pogotovo mi je pun kurac onih pravih Beograđana, onih što im je najveći životni uspeh to što su rođeni u Beogradu. Smučila mi se tenzija, negativna energija, crvena svetla na koja svi pretrčavaju i neprekidno trubljenje sirena. Ne fali mi, i dalje, tek ako se desi neka svirka na kojoj znam da bih odlepio, (kao kad je Vin Triste svirao u Kvaci 22) osetim potrebu da sam tamo. Pomislim kako mi trebaju samo šešir i slušalice, sešću u voz i do Prokopa ću slušati „Sno, sna“. Tamo ću da izblejim sa svim onim kul ljudima, pričaćemo o sceni i delićemo muziku, svirka će da otkine, uši će da zuje još nedelju dana, ali biću pun života. Brzo oduvam te misli. Ne fali mi Beograd, iako je to nemoguće. Teže je bilo oprostiti se od Studenjaka, ali i to se desilo. Sve ove godine bio sam princ tog studentskog grada, ali sad, kad sam konačno abdicirao u korist nekih novih generacija, tek ponekad mi zafale moja terasa, supa iz menze i brucoškinje iz prvog bloka.

00280026

krive su Klupice: moja poslednja fotka iz Studenjaka

Ovde sam brzo pronašao saborce i prijatelje, alternativa je u svakom gradu drugačija, ali joj je zajedničko to što je čine zanimljivi i druželjubivi ljudi, autentične osobe sa mišljenjem i stavom, a ne štancovani likovi/likuše. Još od turneje znam za Dom B-612, a na toj svirci kada sam otkrio bend Dojo, izabrao sam ovo mesto za svoj novi dom, oduševljen koliko je to mesto samo treš i sjajno u isto vreme. Divim se toj ekipi koja ga održava u životu, tim domobranima koji volonterski prave programe, organizuju svirke i žurke, a onda čiste onaj wc gori nego u CBGB-u. Bio sam i na par filmskih projekcija, projektor im je sjeban, fali mu čitava paleta boja, ali ipak je uživanje naći neku razdrndanu stolicu i iz nje gledati film dok se cigarete dime.

Posle Doma, skoro u istoj ulici, otkrio sam Crnu kuću 13, prvo na svirci Igraloma, a onda i na Štutgartu Onlajn. To je jedno od retkih mesta gde zaista postoji neki koncept uređivanja i plana rada, od zajedničkih veganskih večera sredom, do bojkotovanja koka-kole i zabrane pušenja unutar lokala (što sam iz nužne potrebe prekršio na svirci Igraloma kada me je udarila pesma „Pogrešna poznanstva“, jednostavno sam morao da pripalim pljugu). Od svih lokala u kojima sam bio, Crna kuća ima najbolji prostor za svirke, sa pravom binom i odličnim ozvučenjem, a plus tamo radi moja ortakinja iz Milanovca (vazda svuda Milanovčani), pa sam se i za tim šankom osećao kao kod kuće.

Ipak, moje omiljeno mesto u Novom Sadu je „KC Lab“, ogromna vila koja, zbog onih stepeništa, iznutra podseća na BIGZ, a raspored prostorija mi liči na Kvaku 22, a sa onom ravnom terasom na krovu i velikim dvorištem predstavlja najbolji prostor za bleju. Zaljubio sam se u taj kulturni centar još prošle godine kad je Lajka pobedio na TAKT festivalu i kad smo ostali na terasi do 2 ujutru, a onda se desetak nas preselilo u Futoški park gde smo džemovali do šest ujutru. Već sam overio gomilu svirki tamo, ali i dalje mi je najdraži koncert benda Seine, u organizaciji „Mostovi i Raskršća“. Žudeo sam za tom svirkom još kada sam prvi put preslušao „Sno Sna“ i zamišljao sam kako ću ih čuti negde u Beogradu, ali ipak se desilo da sam ih dočekao u Novom Sadu. Ta svirka me je ubedila da sam pronašao svoje mesto ovde, u ravnici, na drugoj strani reke.

Nisam u zabludi, svesno sam to izabrao uprkos svim manama koje ovaj grad ima. Još od dana kad sam se doselio, svi me upozoravaju da se klonim određenih ulica, prepričavaju mi tuče i napade mačetama, kažu mi da pazim šta radim na Detelinari i da nikada ne pričam da sam iz Beograda. Kad se nađem u situaciji da me neko sa podozrenjem pita odakle sam, uvek kažem da sam iz Milana, a onda ih posmatram kako reaguju na to što sam kao polu Italijan ipak odabrao da živim u Srbiji, i to baš u Novom Sadu. Uvek mi se gadilo kako se snebivamo pred strancima i umiljavamo njihovom poreklu, a one oko nas pljujemo, i svi su jebeni dođoši, gde god da odeš, zgaziš u nečije dvorište, vazda je tu neko ko misli da polaže prava na čitav grad. Svima prepričavam taj grafit iz moje ulice na kome je neko prešvrljao reč napisanu na latinici i ispod dopisao isto to na ćirlici. U njemu je suština ovog grada, a i našeg naroda koji je tolerantan samo na ono što on smatra za ispravno, a sve drugo se toleriše samo ako je ograđeno u četiri zida, da se ne vidi. Novi Sad, grad ljubavi i tolerancije, do jaja.

media-share-0-02-04-4dd3fd030717e4e10f0e5fc9bc8bd956f5b3b2005bcb47b3760976902b378ca4-Picture

foto: Filil Bosman; mural u ulici Stefana Stefanovića

Smešno mi je koliko su Novosađani iskompleksirani po pitanju Beograda, tripuju se da budu prestonica, a nisu svesni koliko je bolje što su baš to što jesu. Razlika između pravog Novosađanina i njegovog o-dži drugara preko reke je u tome što ovi prvi mrze Beograđane, a ovi drugi mrze apsolutno sve, a najčešće im je zajedničko to da nisu mrdnuli iz ulice u kojoj su se rodili, i dalje žive sa mamom i tatom jer su nekretnine skupe, a već su navikli na svoj kraj i domaću hranu, pa jedva da znaju da isprže jaje kako treba. Kao i u Beogradu, čim se makneš od centra i ukrasne rasvete za turiste, zgaziš u blato i đubre. Ovde su staze za bicikliste zaista sređene (to je razlog što se radujem proleću, planiram da počnem da vozim bajs), ali su zato trotoari razjebani, zbog nedovoljnog broja parkinga, automobili su svuda nagurani i moraš da ih obilaziš i preskačeš, a novosadski vozači ne jebu pešačke prelaze, pa je preporučljivo da ne prelaziš ulicu dok neko ne stane i dodatno amblenduje da te neće zgaziti. I nije mi jasno kako nigde nema kanti! Pre nego što je pao sneg, pravio sam duge šetnje po okolnim krajevima i video sam da je đubre svuda. Aj recimo da nije čudo što u Partizanskoj i celom tom delu na izlazu iz grada leže divlje deponije, ali koja je fora što ljudi regularno bacaju đubre na ulicu? Gledao sam lika kako čisti ispred svog ulaza i neke folije, kese i kutije izgurava na ulicu, a onda otresa metlu i opušteno ulazi u dvorište i zaključava svoju kapiju. Za jedan grad koji se loži da bude prestonica evropske kulture 2021. godine, morali bi da ugrade kante makar na stajalištima za buseve. A i one table na kojima su prikazane trase gradskog prevoza nisu jasne ni onima koji su ih pravili, a kamoli meni, dođošu, koji naduvan pokušava da skonta kako da se sa Telepa prebaci na Petrovaradin.

Ali za mene su obični ljudi ono što je najbolje u Novom Sadu. Nekako su svi mnogo opušteniji, smireni i otvoreni za nasumične razgovore. Vozači autobusa naplaćuju karte bez tenzije, prvo požele dobar dan, a onda se zahvale za novac i niko ništa ne požuruje. Primećujem koliko sam brži od svih, i dalje sam naštelovan na beogradske ulice, pa pretičem ljude u hodu, a onda se setim da sam u Novom Sadu i smanjim tempo, šetam i posmatram ulice, tu neverovatnu kombinaciju starinskih kuća, napuštenih hangara i novoizgrađenih zgrada. Kroz taj usporeni kadar prolaze prelepe devojke, lepše nego u bilo kom gradu gde sam bio, pa ne smem ni da zamislim kako će biti kad otopli…

Od kada sam se preselio ovde, stalno mislim na nju, mada znam da ima dečka. Upoznao sam je na prošlogodišnjim protestima po Beogradu, nosila je majicu RTV-a i duvala u pištaljku, a ja sam je sprdao da je omašila grad u kojem je. Bilo je zadovoljstvo slušati je kako priča, uvek sam voleo taj akcenat, kao i reči koje koristi („gomboce“ umesto „knedle sa šljivama“). Ona je jedna od onih pravih Novosađanki, ali ne od onih, već nalik meni, nama pripada svako mesto i svaka zemlja. Pričali smo kako ćemo zajedno da odemo na Island, ona hoće da proveri da li je istina to što pričaju o njihovoj demokratiji, a mene zanima kakva je scena koja je izrodila Bjork. Dok nju nisam upoznao, mislio sam da je Bekfleš sranje, ali ona mi ih je ponovo otkrila i nisam mogao da ne budem zaljubljen u nju, u takvu devojku koja u kolima sluša Prti BeGe i Bvanu. Voleo sam Novi Sad i pre nego što sam se doselio ovde, jer mi ga je ona pokazala, provukla me je kroz svaki pasaž i ispričala mi hiljadu priča. Rekla mi je za ogledalo u Laze Telečkog i grafit koji je neko napisao obrnuto tako da u odrazu možeš da pročitaš „Lepa si“. Kupovali smo povrće na Futoškoj pijaci i pravili ručak kod nje na gajbi dok su joj matori na poslu, gledao sam je kako jede sa noža i znao sam da ne postoji više nijedna kao ona. Nadao sam se da će se nešto desiti sad kad sam ovde, ali ona je u drugoj priči. U ljubomori sam joj rekao da je kurvetina ako ode sa njim na Island, ali sam joj za Dan zaljubljenih ipak poslao „Biću tvoj“ od Bekfleša. Nisam joj rekao da sam ih slušao uživo na nekom reperskom festivalu, bili su razvaljeni od koječega i nisu mogli da se sastave na bini. Ipak i dalje mislim da su oni nešto najbolje što postoji na novosadskoj sceni.

Ne brinem previše o tome, uskoro će proleće i znam da ću sve manje misliti na nju, pogotovo kad otkrijem neki svoj Novi Sad. Znam da će me muzika spasiti, što kaže Rambo, ona me nikada nije izdala, a ovde sam čuo neke bendove koje sam do sada propustio (npr. Eyot), a znam da je još mnogo toga što treba da čujem, pa se radujem što će mi se makar karijera rokenrol novinara razvijati. Gde god vidim da ima svirka, stavljam šešir i idem, pa čak i ako je u pitanju koncert u nekom aj-ti baru. Iako me svi pitaju kad ću da nađem neki pravi posao i da se uozbiljim, ja sam siguran da je zapravo ovo pravi život, pa koliko god da traje.

Eto, sad znaš gde sam, pa ako si raspoložen – bani u Novi Śad.

_____________________________________________________________________________

Ako vam se sviđa kako pišemo o muzičkoj sceni, možete da nas podržite preko Patreon kampanje, novac trošimo na ploče, albume i ulaznice. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download