Prvi dan Kontakt konferencije

Jedva sam se sabrao da ustanem i stignem na početak prve panel diskusije u „Marsh Open Space“ u Cetinjskoj. Iako je program počinjao u deset ujutru, što nije baš najbolje vreme ni za jednog čoveka iz rokenrol sveta, konferencija je bila posećena i mesta su bila popunjena.

Prva diskusija se vodila na temu muzičkih festivala kao promotera gradova i bilo je interesantno čuti šta o tome imaju da kažu predstavnici najznačajnijih festivala iz Srbije i regiona kao što su Mikser, Arsenal fest, Demofest, Nišvil i Taksirat festival. Iskustva organizatora su različita,  pa je tako Login Kočiški, organizator Taksirat festivala u Makedoniji, naveo da već 19 godina od kada postoji festival, turistički centar Makedonije ih nijednom nije uvrstio ni u jedan državni program. Brana Janković je istakla koliko je značajna uloga Demofesta u promovisanju novih bendova i naglasila je da je neophodna međusobna saradnja regionalnih festivala kako bi ti novi bendovi dobili svoj prostor. Ovaj festival je vrlo promišljeno postavio da ulaz na festival bude besplatan do pola deset uveče, kako bi što veći broj publike došao i čuo bendove koji nastupaju pre hedlajnera, pa tako svake godine imaju 7000 ljudi u publici, a demo bendove sluša i po 3-4 hiljade ljudi. Već godinama planiram da posetim Nišvil, a posle ovog panela odlučio sam se da ove godine ne smem da propustim ovaj festival koji je i Gardijan uvrstio u 10 najboljih džez festivala u svetu. Nišvil iz godine u godinu raste, već više od dvadeset godina, a jedna od najvećih novina je i DJ stejdž na kojem se pušta elektronska muzika na bazi džeza, čime je ova muzika približena novim generacijama. Da nije sve tako sjajno u svetu muzičkih festivala, pokazao je Zoran Vulovi koji je govorio o Arsenal festu, ističući da ovaj festival već šest godina radi u minusu, bez podrške zvaničnika koji ih tretiraju „kao kupusijade“. Potpuno se slažem sa njim kada kaže da se na festivalima vrte isti bendovi, jer publika nema izgrađenu kulturu slušanja novih izvođača, pa tako svaki festival liči na drugi.

konferencija 2

Nakon razgovora o vrednosti festivala za promociju gradova usledila je diskusija o realizaciji festivala. Na ovom panelu publika je mogla da vidi i čuje sa kakvim izazovima se susreću organizatori Exit, Musicology, Supernatural, Southern Soul i festivala „Dev9t“. Bilo je interesantno slušati o iskustvima ljudi koji organizuju ovako različite festivale, pa iako su problemi uvek slični, ima i mnogo neverovatnih momenata, kao što je opasnost od H1N1 virusa zbog kojeg je Exit festival zamalo ukinut u godini kada je vladala epidemija. Svideo mi se koncept festivala „Dev9t“ koji je organizovan kao festival kreativnosti na kojem se okupljaju umetnici različitih usmerenja, a publika ima potpunu slobodu da napravi interakciju sa njima i njihovim delima, kao i da se sama uključi u stvaranje. Od svih festivala, najviše mi se svidela priča koju promoviše Supernatural, jer ovaj festival zagovara dnevna dešavanja, pa tako nekog hedlajnera možete da čujete u toku dana, u predivnoj prirodi Ade Huje. Organizatori ovog festivala su uspeli da očiste deponiju i da od dela Ade Huje naprave prirodnu oazu. Problemi koji se tiču podrške i saradnje sa vlastima najbolje su opisale reči Miše Relića koji je iskazao svoje razočaranje angažovanjem sadašnjeg ministra kulture, ističući da nam treba „šerif na mestu ministra kulture“, odnosno čovek koji je spreman da se angažuje i iskoristi ogromni potencijal naše kulturne scene.

17548698_1141639835964242_2086375200_o

Drugi panel, foto: Asja Dellamore

Za mene je najveće otkrovenje na konferenciji bilo predstavljanje „Phonofile“ platforme i saznanje o važnosti digitalnog plasiranja muzike. Ovo je verovatno bilo i najznačajnije predavanje na kojem su bendovi mogli da se informišu koji je najbolji način da plasiraju svoj materijal na internet. Na ovu temu su govorili Dragan Stamenković i Dejan Bošković, a iz njihove priče sam shvatio da sam i ja bio jedan od onih koji su u zabludi da je Bendkemp najbolje mesto za objavljivanje albuma i da je slušanje muzike preko Jutjuba smisleno, dok su zapravo Dizer i Spotifaj platforme koje finansiraju muzičare i plaćaju autorska prava za svako preslušavanje, dok Jutjub ne plaća ni 10% onoga što plaćaju ostale platforme, a zarađuju mnogo više.

Nakon panel diskusija, oko šest sati, usledili su nastupi bendova i živa promocija njihove muzike. Muzički program je započeo bend „Degeneza“, svirajući svoje autorske stvari u rokenrol fazonu. Svidelo mi se što se bend, i pored ne tako velikog broja publike, ponašao kao da svira pred 10.000 ljudi, vladali su scenom i davali se u svakoj pesmi. Njihove pesme se odlikuju masnim rifovima i energičnim rokanjem, ali ono što je mana je što se kreću u omeđenom šablonu pank roka, tako da mi je većina pesama, i pored odlične izvedbe, bila dosadna. Pažnju mi je najviše privlačio gitarista David Seferović koji je uletao u solaže kao Angus Jang, ložeći se na sceni baš onako da vam bude zabavno da ga gledate, ali ni ostatak benda nije zaostajao za njim, što se posebno moglo čuti u slučaju bubnjara Vitomira Milićevića, koji je rasturao svoj instrument u svakoj pesmi, a posebno u prelazima poslednje. Glas glavnog vokala je retko kada razumljiv i čini se da je on jedini koji odudara od snage sa kojom ostatak benda nastupa, ali očigledno je koliko je ovaj bend usviran i sa kakvom sigurnošću nastupa. Šteta je što im sve pesme nisu autentične kao ona stvar u kojoj kombinuju kantri gruv i masni rif uz stihove: „Mnogo pijem, malo spavam“. Verujem da im je potrebno još vremena da pronađu svoj zvuk i prevaziđu uzore pod čijim uticajem su začeli svoju ideju, a kada se to desi, „Degeneza“ će biti jedan ubitačan četverac koji će razvaljivati svirke po klubovima i festivalima.

17571875_1141639819297577_417378971_o

Degeneza, foto: Asja Dellamore

Dinamika večeri je postepeno rasla, pa je nakon Degeneze nastupio beogradski trio Vizelj. O njihovim nastupima i albumu sam već pisao, ali me to ne sprečava da kažem da je ovo najluđi sastav koji možete da nađete na sceni trenutno. Da smo u Americi, Tarantino bi dolazio na njihove svirke i super 8 kamericom bi snimao gole tabane našmrkanih kurvi koje dižu noge uz svaku pesmu. Otvorili su svirku urlanjem, nisam razumeo ni reč prve pesme, ali mi je bilo do jaja, jer su sva trojica slala mnogo dobar vajb u masu. Dok su svirali „Mamuze“ pred binom je bilo dovoljno ljudi da mogu da poblesave totalno, pa je „Nosorog“ pao kao bomba. Pominjao sam već novu pesmu „Pustinja“, a sada su je i zvanično istakli kao najavu novog EP materijala – ova stvar je intro „Paranoje u Las Vegasu“ istopljene na kašici i razmućene u rezervoar vodenog topa kojim se rasturaju demonstracije u postsocijalističkim zemljama. Ako ne kapirate prethodnu rečenicu, neophodno je da dođete na svirku i čujete ovu stvar ili da, zajedno sa mnom, cupkate u iščekivanju novog materijala. Drago mi je da ovaj bend uvek izvodi nove pesme, jer to je dokaz da rade i da hemija među njima i dalje kuva, pa sam sada po prvi put čuo pesmu sa stihovima „Čik pogodi koga imam u gepeku“, dok su se basista Aleksa Nedić i gitarista Veljko Milinković ukrštali na mikrofonima, gazeći preko bine napred-nazad kao na pisti. Mada bi zbog svih mojih hvalospeva trebalo da mi poklone makar album i 100$ pride, ipak sam kupio i ovo izdanje, jer jebi ga – kad jednom odlete u vazduh sa sve binom i klubom u kojem nastupaju, ja ću imati potpisan primerak prvog albuma „Naj bolji“ i prodaću ga na Limundu za milione.

kontakt vizelj

Vizelj, foto: Asja Dellamore

Iako više volim tvrd nego mek zvuk i težak nego lakši gruv, na ovoj manifestaciji najviše sam se radovao nastupu benda „Koala Voice“ iz Slovenije. Njihov album „Kangaroo’s Neighbour“ sam slušao u laganim vožnjama domaćice, igrajući po svojoj sobi u Studenjaku i zamišljajući kako izgleda Manca Trampuš, frontmenka (ili frontwumenka) i gitaristkinja ovog benda. Publika se rasturila, ali je pred binom ostalo dovoljno zainteresovanih, među kojima sam bio i ja, zureći u prelepu pevačicu i još lepši instrument gitariste Domena Holca. Svirku su otvorili instrumentalom „Dirty Koala“, ali iako mi je album bio privlačan za slušanje i vozio me je, uživo im je falio gruv, kao da je bubanj bio previše tih. Taj osećaj me je pratio kroz celu svirku, nije bilo vožnje, da bih tek pri kraju osetio nešto više. Kao da im je trebalo vremena da se zagreju i oslobode, pred kraj svirke su počeli da sviraju sa puno snage, pa je i broj publike bio veći, jer su ljudi prilazili bini i đuskali. U jednom trenutku su svirali pesmu na slovenačkom i to je zvučalo kao da se na binu popeo neki potpuno drugi bend. Ta pesma me je oduvala, prvo što je ritam sekcija kidala, a drugo što je Manca skinula svoju gitaru i samo je pevala, vrlo emotivno, sa povremenim kricima i nadrkanim stavom zbog kojeg nisam mogao da joj se ne divim. Da im je svaka pesma bila kao ova, istetovirao bih „Koala Voice“ i pratio bih svaki njihov koncert na predstojećoj prolećnoj turneji po celoj Evropi.

kontakt koala

Koala Voice, foto: Asja Dellamore

Njihovim nastupom je zatvoren promotivni deo muzičke koncerencije, nakon čega je usledila pauza pred nastup benda E-play“. O popularnosti ovog benda svedočio je i broj posetilaca, gužva pred ulazom je bila konstanta. Meni je ovo bio prvi put da ću ih čuti uživo, pa sam se radovao u iščekivanju. Oko deset sati, Elektropionir je potonuo u mrak, a sa zvučnika se čuo sempl neke stvari na koju se bend nadovezao svojom pesmom. Kakav gruv, čoveče! Neverovatno je iskustvo posmatrati Maju Cvetković kako vozi linije na basu, njena figura na bini zaokuplja pažnju dok se pomera u ritmu. Zajedno sa gitarskim melodijama Nemanje Velimirovića i neverovatnim bitom koji je pravio bubnjar Trut, muzika ovog benda je primer onoga što elektronskoj muzici fali da bi bila umetnost. Pored nepogrešive preciznosti u izvođenju pesama i usviranosti, uvek postoje male varijacije koje daju ljudskost njihovim pesmama, pa čak i tamo gde koriste sempl ritam mašine, pesme nisu sterilne, već prenose istinsku emociju. Tome mnogo doprinosi i uloga Kristine Jovanović čiji glas boji pojedine pesme i u kontrastu sa Majinim glasom, a i pojavom, stvara dodatnu dimenziju u doživljaju ovog benda.

kontakt eplay

Maja E-Play, foto: Asja Dellamore

Iako sam pesmu „Heroj“ poslušao i previše puta, nikada nisam osetio da u njoj postoji dubina ili makar deo one atmosfere koju osetite na koncertu dok vas dva ženska vokala naizmenično šamaraju svojim glasovima. E-play u svoj zvuk unosi dosta efekata i tehnoloških mogućnosti koje stvaraju autentični zvuk, pa tako u nekim pesmama Maja peva na drugom mikrofonu koji od njenog glasa pravi čitav SF film, dajući njihovom zvuku dozu psihodeličnosti. Repetativnost segmenata njihovih pesama nikada nije jednolična, već sa svakim krugom slušalac oseća novi nalet energije. Publika je neprestano igrala uz njihove pesme, a na pitanje „Može li Divan dan?“, kroz salu se prolomio aplauz i povik odobravanja.

kontakt e play

Kristina Jovanović, foto: Asja Dellamore

Ovo je jedna od onih pesama koje vam postanu iritantne, jer stalno iskaču u svakoj plejlisti, ali kada je čujete uživo, bude vam jasno šta je čini nesumnjivim hitom. Počevši od te zavodljive melodije na gitari, koju je publika pevala u uodu, pa onda ulazak u bit i Majin glas koji uzvikuje reči pesme, kao da vam govori u lice, a onda na sve to glas Kristine Jovanović i njen vrlo sugestivan i upečatljiv način na koji peva „kako ne vidiš da divan dan je“. Ali posle ovog koncerta i ostalih pesama koje sam čuo na njemu, verujem da svaka stvar ovog benda ima podjednaku dopadljivost i ako joj se slušalac samo malo posveti, neće moći da se otrgne od njenog uticaja. Na ovoj svirci su predstavili i pesme koje će se naći na novom albumu, a u njima se moglo prepoznati da se ovaj bend i dalje razvija, da i dalje nalaze nove načine da iskažu svoje ideje i da i dalje grade autentičan stil i prepoznatljiv zvuk.

Posle ovakvog koncerta morao sam da izgustiram cigaru i prošetam do Studenjaka, u glavi mi je odzvanjao refren pesme „Retrovizor“. Što se mene tiče, prvi dan Kontakt konferencije nije mogao biti bolji, a istinski sam se radovao drugom danu.

______________________________________________

Nije lako izdržati muzičku zavisnost od koje patim, ali uz vašu pomoć ona može da postane znatno podnošljivija. Ukoliko vam se sviđa kako pišem, možete me podržati deljenjem teksta sa prijateljima, praćenjem na Fejsbuk stranici ili donacijom preko Patreon kampanje. Svi bendovi i autori koji bi voleli da pišem o njihovom radu, mogu da me kontaktiraju. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download