Primer bunta

Toliko sam samoljubiv da sam bio uveren da posle mog serijala tekstova o „Bunt Rok Festivalu” nikome neće ni pasti na pamet da piše o ovoj emisiji, a da se prethodno ne osvrne na ono što sam ja rekao. I pored samoljubivosti koju gajim kao zelenu saksiju, nikada ne počinjem tekst, a da prethodno nisam uradio makar najosnovniju Gugl pretragu, jer glupo je ponavljati se, a još gore je pisati loše tekstove, zbog čega me je nedavno objavljeni tekst na „Balkanrock“ portalu primorao da napišem svoj komentar i odgovor na izjave koje je Audionaut, kako se autor anonimno potpisuje, iskašljao u svom tekstu.

Za onaj normalni deo publike koja ne gleda televiziju, a pogotovo ne RTS, „Bunt Rok Festival“ je takmičarska muzička emisija od 8 kvalifikacionih epizoda u kojima se predstavljaju po tri benda i jednom finalnom u kojoj se okupljaju prethodni pobednici. Prošle godine su glasanjem publike uletela i dva džoker-benda, što može da se očekuje i ove godine, jer se od koncepta nije odstupilo, osim noviteta u vidu izvlačenja loptica ko će prvi da nastupi i loših fora koje novi voditelj, Zoran Stefanov, tim povodom ispaljuje. Iako se može reći da je po muzičkom izrazu frontmen „Iskaza“ znatno kompatibilniji sa konceptom ove emisije nego ničim izazvani prethodni voditelj, ipak se kajem što sam kritikovao njegovog prethodnika, jer je Stefanov toliko neduhovit i neprijatan da sam primoran da preskačem njegove najave, zbog čega često propuštam informacije o bendovima koji nastupaju. Ovu antipatiju prema Stefanovu i blago simpatisanje Stefana Jovčića, novog sagovornika bendova koji je zamenio prethodni mladi dvojac van štima, delim sa Audionatuom i to je verovatno jedina tačka u kojoj ćemo se on(a) i ja složiti.

Sve drugo mi se čini kao neargumentovano, naširoko istresanje frustracija, kojima su, najčešće nepotpisani autori Balkanroka, često skloni. Pošto sam prethodnu sezonu serijala pratio toliko posvećeno da sam svake nedelje objavljivao po tekst o pojedinačnim epizodama, prethodno iskopavši sve što mogu o bendovima koji nastupaju, sada sam već znao da većinu ne vredi ni potražiti na Fejsbuku. Prosto je: ova emisija ima za cilj da predstavi mlade bendove koje do sada niste čuli (Sitzpinker, Keni nije mrtav) ili da u prvi plan podigne one koji su već dugo tu, a još ih nije obasjao reflektor medijskog i javnog programa državne televizije (Sergio Lounge, Sanja Tišma, Nemesis). Svi drugi služe da popune program i nebitni su, osim ako se ne dokažu van televizije, a malo ih je takvih (i to kažem nakon godinu dana praćenja svih tih bendova, gde, kad i sa kim su svirali).

Istina je – ta emisija je nečiji posao i Branka Glavonjić, kao i čitav tim ljudi iza i ispred kamere, moraju da zarade svoju platu, a o kvalitetu njihovog rada možemo da diskutujemo u zasebnoj temi, jer Bunt Rok Festival nije jedino što oni rade, već je tu i celogodišnji program koji prati alternativnu scenu i o njoj izveštava sa lica mesta. Ovo govorim iz ličnog iskustva, jer sam Branku sretao u bekstejdžu Demofesta/za pultom sa krofnama na Arsenalu/na izložbi Milene Nićić, kao i na svim onim festivalima gde nisam uspeo da dobacim, a ona i njena ekipa jesu. Svako ko se ikada iscimao da pređe 200km do festivala i isprati ceo program do jutra, pa tako tri-četiri-pet dana uzastopno, snimajući, montirajući, intervjuišući muzičare, može da se saoseća sa uloženim radom, a svako ko, kao Audionaut (sudeći po njegovoj mizernoj bibliografiji) nije pomerio dupe od TV ekrana, može da mašta kako je to lako i zabavno.

I to relativizovanje nečijeg uspeha i kompetentnosti za žiriranje je vrlo problematično, pogotovo ako nemate spisak vrednosti za koje se zalažete i iz kog konteksta govorite. Negativno sam ocenio poslednji album benda „E-play“, ali to ne znači da imam prava da dovodim u pitanje znanje Maje Cvetković, muzičarke koja već 20 godina stvara i radi na sceni koja je otrovno maskulina i ograničena. Već smo ispucali sve fore iz „Porodičnog blaga“ povodom prisustva Vukašina Markovića, ali to nikako ne umanjuje njegovu vrednost u ovoj emisiji, jer je on, po onome što je uradio do sada i po onome što jeste, apsolutno zaslužio da komentariše tuđi rad i što je još važnije – to radi na pravi način. On ne povlađuje bendovima, ne suzdržava se da iskritikuje ono što je negativna pojava u domaćem rokenrolu i nema problem da zbog toga ispadne negativac u situaciji kada su svi drugi suzdržani i olako tapšu, jer nečiji roditelji gledaju emisiju.

Da, mislim na „Đuku i dva vuka“ kojima godine nisu nikakav izgovor za to što su živeli u kulturološkoj vukojebini, jer ne postoji opravdanje da budete toliko neduhoviti, banalni i glupavi, a da očekujete da vam to sranje niko neće nabiti u facu. Đuka i vukovi, ako ovo čitate, sranje ste. Apsolutno užasni! To nije smešno. Ni malo. Nikome. Nikada. Setite se toga svakog sledećeg puta kada budete želeli da zasvirate pred publikom (živom ili virtuelnom). To što ste mladi je samo još veći razlog da vas neko ošamari, pa ako imate iole muda (kao Gazorpazorp), uzvratićete na kritiku svojim delima kao šakom ù glavu. U suprotnom, bićete kao „Wildhearts“, previše operisani od samokritičnosti da biste uvideli koliko ste loši, previše matori da bi vam iko pružio drugu šansu, previše isti da bi iko mario za vas.

Uvek će u toj emisiji upasti i neki bend koji tu odskače, retko po kvalitetu, više po očiglednoj razlici u godinama i stažu. U ovoj trećini serijala to je „Herz“ koji sam nešto više zgotivio posle „Demofesta“, ali i dalje me ne rade i ne bih mogao da odgovorim Maji Cvetković na pitanje zbog čega je to tako, osim što u njihovim pesmama ne nalazim ništa interesantno za slušanje. Na živom nastupu u Banjaluci, a kasnije i u Kvaci, kada im je predgrupa bila Anne Marie, osetio sam gruv i vožnju, ali me nijedna pesma nije kupila. No ipak mi je drago da sam ih video u emsiji, jer oni su mi poput lošeg filma koji bih pogledao zbog glumice koju volim, što je u ovom slučaju gitaristkinja Milica Uzelac čiji stil sviranja gotivim još od kada sam je čuo prvi put.

I ova sezona „BRF-a“ će proći, a iza nje će ostati snimci za koje niko neće mariti, osim tipova koji će ih puštati svojim simpatijama kao dokaz da su i oni nekada bili na televiziji, i to na RTS-u, a da nisu morali da upadnu tamo sa motorkom ili sa članskom kartom mafijaške stranke. Ali kao i u prošloj sezoni, iz te emsije će iskočiti barem jedno ime zbog kojeg ću uvek biti zahvalan što ova emisija postoji. Kao što je prošle godine to bio „Sitzpinker“, tako je to ove godine „Karpo“. Ako je i zbog čega vredelo napraviti ovu emisiju, dovesti ekipu snimatelja, montažera, tonaca, operatera svetla, potrošiti struju i mrvu državnog budžeta, bio je to bend „Karpo“ i snimak pesme koju su izveli.

Jeb’o te, jeste li vi to čuli?! Jeste li videli one klince i čuli šta oni sviraju? Pa čak i da im je najstariji član benda napisao tekst i naterao ih da sviraju baš onako kako je on zamislio, da li je ikako moguće da onaj klinac od osamnaest godina peva sa onoliko bola u glasu? Da li je jebeno realno da je pesma „Gužva“ nešto što mene, pregaženog, još malo pa tridesetogodišnjeg potheda, pogađa toliko da je već danima slušam i osećam da sam tamo, iako sam ovde, u Palmi de Majorci, sa šeširom mojim nakrenutim, gde je gužva na plaži, i u uskim uličicama ne možete da se mimoiđete sa belim Nemcima i njihovim šeširima sa širokim obodom? Možda bih nekada naišao na ovaj bend, možda bi mi ga neko nekada pustio ili bi ih uhvatio na nekoj nasumičnoj svirci, ali oni su ipak došli do mene preko „Bunta“, baš sada, baš u ovom trenutku kada sam mislio da mi ništa neće nedostajati iz te usrane zemlje u koju sam zaljubljen. Da odgovorim Audionautu, pošto mi ne deluje kao da može da čita između redova – zbog toga Bunt ipak vredi i dobro je što postoji, a naš je izbor koliko će nas boleti kurac za to.

Jedino dobro od tog spornog teksta je što sam video neke odlične komentare na pomenutu diskusiju, pa ovom prilikom moram da izdvojim jedan, pametniji od svega što sam napisao u ovom tekstu, ali pošto bubnjar Zlatko Petković ne piše za mene, moraću da ga citiram jednim printskrinom, jer je njegov izbor ilustracije uz komentar više nego pogodan:

59426308_1009926792730123_3500444873620717568_n

printskrin objave Zlatka Petkovića

Ono čega se najviše grozim na domaćoj sceni je zajediljivost, taj grozni cinizam i podsmešljivi stav kojem smo svi skloni, ali ga Balkanrok očigledno neguje kao manir. To je posebno iritantno u slučaju tekstova iz serijala „Umesto hvalospeva“ ili čitavog opusa Audionauta (koji je, sudeći po traljavom stilu pisanja, verovatno doprineo i pomenutom serijalu, ali to nikada nećemo znati jer je lakše kritikovati iz kutijice potpisane sa „Redakcija“). U svojoj slavoljubivosti, rekao bih da su se svi oni primili nakon mog serijala o Buntu, u kojem sam prozivao sa mnogo više stila i spisateljskog umeća, tako da se sada jasno vidi ko je original, a ko izbledela kopija ispala iz pokvarenog HP štampača koji još od prošlog meseca javlja da je toner presušio. Dozvoljavam sebi da pišem ovako, gladeći se po jajima, jer sam nakon četiri godine samostalnog rada izgradio svoje mesto na sceni kao muzički kritičar čije se mišljenje ipak vrednuje, jer dok ste vi prepisivali, ja sam overavao u šatoru na +40°C na „Rok Vilidžu“ u Banatskom Sokolcu. I dok ste se vi gurali da stanete pod Balkanrok etiketu, ja sam ih odjebao još na samom početku, pre 5 godina, kad sam bio niko, što sam već pomenuo u nekom tekstu, ali evo i jedne male print skrin uspomene za sve vas koji prepisujete od mene. Vreme vam je da izaberete stranu i nađete u sebi barem malo bunta:

Jedan od čestih komentara je bio da nema nikoga ko prati scenu i objektivno izveštava, i kako fale inovativne ideje u medijskom predstavljanju domaće muzike, što naravno nije tačno. Postoji više autorki i autora koji izvrsno pišu i izveštavaju, ali njih ću izreklamirati u nekom drugom tekstu, jer je sad vreme za mene. Ja nisam sam, već sam deo projekta „Sobakaisti“, u kojem su i drugi nezavisni autori koji prate strip (Deveti oblak), književnost (Makaze), fotografiju (1000 reči za sliku), prave spotove, organizuju događaje i cimaju se na sve strane kako bi ovo domaće predstavili van, jer dok vi čekate da vam RTS javi šta se dešava kod nas, mi valjamo domaćicu strancima. Audionaut i njemu slični, koji su u slast progutali izdrkotinu MTV rokenrola, uvereni su da je ta svetska scena ono što nama treba, a nisu videli dalje od Cetinjske, pa nemaju pojma da je u svetu isto tako puno prostora za muziku odavde, samo treba znati kome je pustiti i kada. Ako ne verujete meni, bacite pogled na listu koncerata koji pedstoje za bendove „Vizelj“ i „From Another Mother“.

beast from the

plakat za predstojeću invaziju na Ostrvo

Zaključak je da nam ne fali ništa osim malo više umrežavanja među sobom. Ne samo da imamo sjajnu scenu, nego je i publika kvalitetna, živa, uporna, uprkos svim sranjima koja se dešavaju. Ne zavaravajte se i ne umišljajte neke stotine hiljada ljudi na svirkama, jer to nisu svirke, nego turističke atrkacije ili tezge kojim velika imena finansiraju svoju ovisnost. Trenutno sam na Majorci, odakle se javljam sa „Sofafesta“ koji se osim u salama za 200-300 ljudi, održava po gajbama, na privatnim lokacijama i u intimnoj atmosferi, a karte za te nastupe su već rasprodate. I vi nemate pojma o tome, jer RTS nije javio, a Balkanrok nije popljuvao, ali Astor Lajka, Anne Marie i Vedran Ivorek, imena o kojima sam već pisao više puta, nastupaju tamo, izvode muziku na maternjem jeziku i njihovi koncerti su među tim rasprodatim.

Scena su ljudi koji je čine, publika koja ide na koncerte, muzičari koji sviraju duh vremena i hroničari koji ga beleže, a portali, promoteri i ostali krpelji su nužno zlo i treba im verovati onoliko koliko su to zaslužili, ali samo ako verujete ljudima, pojedincima, imenima i prezimenima, a ne nepotpisanim članovima redakcija i pseudonimima. U vremenu koje ne vrednuje kredibilitet i istrajnost to je primer bunta, ništa drugo.

__________________________________

P.S. Da šešir moj piše još bolje, ostavite komentar, primedbu, osudu ili pretnju u komentarima ispod teksta (ne treba nam vaša mejl adresa, upišite šta ‘oćete).

Ako želite da podržite šešir moj da opstane dovoljno dugo kako bi pratio i pisao o muzičkoj sceni, možete nam donirati ulaznice za koncerte, žene, vutru, cigare, slatkiše ili mesečne donacije ovde.

1 Odgovor

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>