Previše labudova

Pitao sam se u kom stanju svesti treba iskusiti Svanse (Swans), i skapirao da je možda opasno prejako podgrevanje pred ekstatično brujanje sale Doma omladine od labuđeg urlika.

Iako sam otišao sam, znajući da do osobenog iskustva mogu doći jedino ako pustim da me nepoznata plima ljudi nosi ka zvuku i zvuk ka njima, ipak sam osetio nespokojstvo nepoznatog i ušuškanost bivanja u masi istovremeno. U publici je bilo više mladih ljudi iako se našla i pokoja njuška sa ožiljkom od pola veka života, koja je možda i videla Svanse u svojoj mladosti osamdesetih, kada su prošli put bili u Beogradu. Uzeo sam jedno pivo u Domu omladine (obezbeđenje me je prepipalo u potrazi za šulićima, bombama ili oružjem), i dočekao Litl Eni (Little Annie) koja je nastupala pre Svansa. Ništa nisam znao o njoj i njenoj muzici, no ipak sam se prijatno iznenadio. Energija koju je prenosila bila je potpuno suprotna onoj koju sam očekivao od Majkla Džire i ekipe, ali baš zato je i odlično šljakalo – lagane pesme sa razigranim klavirskim notama i veselom naracijom pristojno su zagrejale atmosferu dok su se ljudi skupljali.

Little Anie

Mala Eni, foto: Nemanja Đorđević

Varljivi mart nagoveštavao je da će posle toplog dana temperatura pasti, levo koleno me je bolelo kao nagoveštaj ove promene, i stajanje u duksu usred gužve koja je dimila kao osuđenik spreman za streljanje, sa poslednjom cigarom u ustima i povezom preko očiju, bilo je skoro mučno. Litl Eni uzima buksnu od nekog iz publike, izbacuje oblak dima i nastavlja sa luckasto isprekidanim pevušenjem i naracijom. Naučila je jednu srpsku reč: „fala“, koju je koristila za svaku priliku. Koleno mi postavlja pitanje – kako ćemo izdržati čitav nastup, brate? Ne znam, odgovaram, nadajmo se nemogućem. Onda su došli Svansi.

swans 1

Majkl Džira, foto: Nemanja Đorđević

Jednu stvar moram odmah da izbacim na videlo – istinski se plašim Majkla Džire. I zasigurno nisam jedini. Njegova pojava je već dovoljna da uznemiri, jer svaki pokret deluje nepredvidiv a nastaje sa svesno isplaniranom namerom. Žikica Simić je potpuno pogodio svojim opisom – izgledalo je kao da će se pretvoriti u džinovskog reptila. U prvih deset minuta nastupa neko iz prvog reda je digao stativ sa prikačenom kamerom, tako da se našla na pola metra od Džirine glave koji je tek počeo da se zagreva, i odjednom je planuo dokazavši da je zagrevanje samo varka – poskočio i rukom zgrabio stativ spremajući se da ga otme. Ako kojim slučajem osoba koja je pokušala da snimi Džiru čita ovaj tekst, zamolio bih je da ostavi svoje utiske o incidentu, jer se meni činio zastrašujućim. Još jednom se slična scena odigrala nešto kasnije, i druga žrtva je zamalo ostala bez telefona.

Pošto sam se naložio na Svanse tek sa izlaskom albuma „The Seer“, znao sam da je ovo jedinstvena prilika, pošto poslednji put sviraju u tom sastavu. Tri poslednja albuma koja su stvorili predstavljaju jedan kontemplativan i svestan silazak u podzemno, u zbrku tunela nesvesnog, silazak podjednako lud i junački. Možda mi je bilo krivo što nisu svirali ništa sa tog prvog albuma, mislim da bi Lunacy bila najbolji mogući način da se otvori nastup. Ovako, dobili smo početak poslednjeg albuma, i prva dva oblaka (Cloud of Forgetting/Uknowing) koja zapravo i najbolje predstavljaju njihovo stvaralaštvo – izgradnja buke, improvizacije i manijakalno šibanje do krešenda, a potom svesno stenjanje do iscrpljenosti. Pošto samo ove dve pesme traju ukupno preko pola sata, zauzele su dobar deo nastupa i označile čitavu atmosferu. Bol u kolenu je prošao… u stvari, više nisam osećao udove. Stopio sam se sa bukom, bez čepova za uši koji su blejali neiskorišćeni u džepu. Miris vutre proširio se upakovanom salom, ljudi su lagano tonuli u trip. Šarenolika masa zgužvanih tipova sa ekserima zabodenim na vrh jezika, čaše sa ugrejanim pivom, buksne kao po pravilu – po jedna na dva kvadratna metra. Tu su i dve figure koje se uvek pojavljuju na ovakvim nastupima, nazvaću ih Srećko i Gudran, kao prikladna imena za tipske likove u ovakvim situacijama.

swans 2

Labudovi, foto: Nemanja Đorđević

Majkl Džira je dirigent, okrenuo je leđa publici i usmerava svu pažnju na ostale članove benda – oni ga prate, reaguju na svaki njegov potez, pokret, pomeraj usne, udar u žice. Bubnjarske palice postale su vijača, a Džira strogi trener koji prati svaki skok oznojenog bubnjara. Bilo je očigledno, svakako, ali tek sada mi je postalo jasno zbog čega je on mozak čitavog benda. On jeste Svans, ta transformišuća amoralna sila, izuzetna stvaralačka potencija koja lako ruši i gradi ne obazirući se na posledice. Iako volim interakciju izvođača sa publikom, ovde toga nije bilo. Zato je Litl Eni odgovarajuća predgrupa Svansima, jer je ona taj tip muzičara koji će da pruži kompliment nekome iz publike (i potom mu uzme naočare koje su joj se svidele, uz reči: „You know I ain’t gonna give them back, do you?“). Džira i ekipa su nastupu pristupili čisto profesionalno, ali se vidi da oni to rade zbog sebe, što svakako opravdavam. Sledi početna pesma „Screen shot“ sa drugog albuma koja diže publiku, Srećko skače u ekstazi i rasipa udove, potom pali buksnu i dodaje drugima. Ne dolazi do mene, nažalost, a šljaka mi ovo mesto jer imam odličan pogled na binu. Gudran je za razliku od Srećka stondirao, leđa mu se uvijaju kao da igra limbo dens, i saosećam s njim jer i sam uviđam da mi umesto kičme stoji jegulja za koju nisam siguran da li želi da ugrize i izmigolji se, ili da se ušuška u telo i ponudi mu poželjnu fleksibilnost, bez bolova.

Nema ambivalentnosti u ovoj muzici, iako sam to ranije mislio. Možda samo nedostaju one numere sa ženskim vokalima, krivo mi je što to nisam čuo uživo, ali bi nastup tada sigurno bio drugačiji. Ovako smo ostali zaglibljeni u blatu Džirinog mantričkog urlikanja. Retke vokalne deonice pretvarao je u ređanje samoglasnika, zavijanje neranjive zveri sa stene (“I’m a no-no-no-no-nothing man”). Nije ni bilo potrebno da dođem sa nekim poznatim, jer se tek u ovakvom transu može doći do svih dubina kolektivnog nesvesnog koje iskuse klimajuće glave, zadimljene glave, glave uronjene u plastične čaše, izbezumljene glave. Gudran dva puta samo što nije pao na mene, odgurnem ga grubo podstaknut agresijom muzike, a njegov pogled svedoči da ne zna ni gde je ni šta mu se dešava. Poslednja pesma koju su odsvirali je istoimena pesma poslednjeg albuma “Glowing man”. Svi čekaju njenu sredinu i nagli prelaz, kad konačno dolazi promena tempa i skakutavo orgijanje žica, publika se vraća iz pasivnog transa, potpuno svesna pakla u kojem se našla. Srećko skače i pesnicama maše po vazduhu. Gudran konačno pada na neke nesrećnike pored, pomažu mu da ustaje i on uspeva da se iskobelja negde, nekako. Očekivao sam da će završiti sa poslednjom numerom trećeg albuma, ali u toj pesmi ipak ima utehe. Ovaj nastup ju je zaobišao u širokom luku. Trostruki naklon benda, pale se svetla, i pokušavam da pokrenem levo koleno koje se naviklo na fiks muzike.

Swans 3

Pozdrav Labudova, foto: Sallex Perić

Na izlazu sa koncerta prepipavam se kao da brinem da sam ostao bez nekog organa ili dela tela. Zujim, naelektrisan, iz mene odzvanja buka. Pokušavam da objasnim sebi šta sam čuo i doživeo dok besciljno koračam. Posle Svansa svašta može da se dogodi, kao u tekstu Janka Takača. Tek oko Palasa se vraćam u normalu, udarilo me na glad pa gustiram burek i jogurt u parku. Na česmi stoji Vudemnov rad: Previše pečuraka. Klimam glavom i mislim se – previše labudova, previše.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *