• Некатегоризовано
  • 0

Preko Igraloma u istoriju rokenrola

U svojoj zavisnosti od muzike neretko prelazim na stotine kilometara da bih čuo neku svirku, a užitak koji osetim na tim neponovljivim koncertima, u onim trenucima sačuvanim u ličnim istorijama svakog od prisutnih ljudi iz publike, može se meriti sa užitkom trenutak pre overdoza. Ložim se na to da budem deo događaja koji se nikada više neće ponoviti, ne samo jer ništa nije isto ma koliko puta bilo reprizirano, već i zbog činjenice da se „Studio 11“ zatvara i da u Subotici nikada više neće postojati onakva dnevna soba i u njoj bend kakav je „Igralom“.

Njihov nastup je bio deo „Closing Day’s Festa“, sedmonoćne manifestacije kojom je kraj februara i oproštaj od starog studija upisan u alternativnu istoriju Subotice. U programu festivala našli su se bendovi raznolikih žanrova iz Srbije, Mađarske i Francuske, a u poslednja četiri dana dodat je i „Print parti“, koji je podrazumevao da će se u jednom delu prostora nalaziti presa za sito štampu na kojoj će Miroslav Lazendić, lokalni grafički majstor, autor nekih od grafika koje ukrašavaju zidove „Studija 11“, štampati na donetim majicama za donacije (najčešće u vidu piva).

closing fest

dizajn: Atila Stark

„Igralom“ je bio sasvim dovoljan razlog da zapucam u Suboticu, dan pošto sam sagoreo na Hali Gali požaru u Beogradu, a činjenica da sam uspeo da uguram Astora Lajku kao predgrupu (reklama: menadžerišem po kućama, ako nekome treba) posebno me je obavezala da se nađem na toj svirci. Noć pre u „Stdiju 11“ održana je svirka dva benda iz Mađarske, „Shot in the neck“ i „Testrablok“, a na toj žurci je popijen sav alkohol koji je postojao u ponudi, a miris razređivača za boju se i dalje osećao u prostoriji, tako da je bilo očekivano da će samo oni najotporniji doći i na ovu svirku. Manji broj publike podrazumevao je intimnost sa bendom, a na neki način i eskluzivnost iskustva na koje se posebno ložim.

Iako smo Lajka i ja prijatelji već tri-četiri godine, a od prošle godine nametnuo sam mu se kao menadžer, nije mi teško da kažem da je ovo bila njegova najbolja i najgora svirka. Sve ono što volim u Lajkinim pesmama skoro da uopšte nema veze sa muzikom. Navukao sam se na njegovu muziku kao što sam se navukao na Danijela Džonstona, ali tek nakon što sam pogledao film „The Devil and Daniel Johnston“, jer mi je priča iza tih pesama omogućila da se bolje saživim sa onim što je u muzičkom smislu bilo prilično sirovo i, u nekim trenucima, neslušljivo. Lajkina životna priča je ono što me je privuklo njegovom radu. Činjenica da je odrastao bez roditelja, u domu za nezbrinutu decu u Valjevu, i da je celog života u potrazi za odgovorom ko mu je otac je nešto što uvek imam u glavi kada čujem pesmu „Otac“, kojom otvara nastupe. Bili smo zajedno na toj plaži u Kadisu, pred okeanom koji nikada pre nismo videli, pa za mene „Okean“ nikada nije samo ta pesma, nego i ona buksna koju smo delili, zrnca peska pod zubima, uvodno razlaganje i rif koji je napravio tada. Za mene su njegove priče o tim pesmama neodvojive od onoga što je ta muzika u suštini i zbog toga ću uvek biti pristrasan kada su njegove pesme u pitanju.

astor lajka studio 11

foto: Anamarija Tumbas

Ali činjenica je da je on i dalje amater, ulični muzičar koji se u zatvorenom prostoru oseća nesigurno, a pred publikom koja nije u prolazu ima tremu koja je toliko jaka da svako može da primeti kako mu se tresu ruke. On ne vežba u studiju, pred mikrofonom je samo na ovakvim svirkama i zbog toga i dalje ne zna da kontroliše glas, pa često ispadne u falš ili bude preglasan, kao u onom poviku iz „Epske“. Upadljivo je da nije razdvojio pevanje od sviranja gitare, pa neretko ispada iz ritma ili kvari razlaganje zato što je navikao da sinhrono peva i svira kao u pesmi „Carevo novo odelo“. Neke pesme, poput „Kolonije“, kao da su pravljene za ceo bend, a dok ih on svira sam zvuče prazno, manjkavo i to je još jedan od nedostataka koji sam osetio na ovoj svirci. Zato mi nije bilo čudno što smo tokom Lajkinog nastupa samo nas šestoro ostali u sobi gde je svirka, dok je ostatak publike sedeo u dnevnoj sobi.

Dok nisam preuzeo ulogu njegovog menadžera, što je i dalje naša interna fora, njemu je bilo dovoljno da svira u nekom prolazu, bez potrebe da se dokazuje na kantautorskim festivalima ili da prodaje ulaznice za svoje nastupe. On nikada nije imao želju za karijerom, ali sam ja našao svoj interes u tome i za nas je to još jedan povod za druženje, mnogo manje nego posao. Ipak, ja sam taj koji ga tera da pravi ovakve svirke, ja sam taj koji mu zakazuje nastupe u Inđiji, Kuli, Srbobranu i drugim mestima van centra, samo da bih ga navikao na binu, na nastup pred publikom i drugačiju atmosferu koju zatvoren prostor nosi. Ja sam taj koji ga je ugurao u studio „Krokodil“ da napravi profesionalni snimak „Epske“, koji će izaći na proleće, a posle toga će morati da snimi i prvi EP, nazvan po njegovoj najnovijoj pesmi, kojom obično završava nastupe – „Neko mora“. Jer i pored svih svojih slabosti i neiskustva, Astor Lajka ima svoju publiku u svakom mestu gde je svirao, makar to bilo nas šestoro, makar to bio samo jedan čovek ili ono dvoje klinaca sa „Rok kosidbe“ kojima se potpisao na ruke, Lajka ima svoju publiku i zbog nas vredi što i dalje svira.

Igralom“ je započeo nastup pesmom „Pogrešna poznanstva“, a bogastvo njihovog zvuka i neverovatan gruv kojim su nas zasuli kao da je otvorio još nekoliko soba u „Studiju 11“ nakon Lajkinog skromnog nastupa. Uvek mi je bilo izlišno da svrstavam bilo koji bend u žanrove, pa mi je to što njihov drugi album „Sunovrat“ karakterišu kao afro rok uvek asociralo na Felu Kutija, ali to što je on postizao sa bendom od 20 ljutih Afrikanaca, ova trojica Nišlija postižu sa tri instrumenta i nadljuskom energijom. Već od prve pesme publika se okupila oko benda i ta soba je odjednom postala centar sveta, veća od svih događaja koji su se simultano dešavali bilo gde na planeti, jer samo ovde, samo u „Studiju 11“, u trošnoj kući u Zagrebačkoj 11, dešavala se magija u koju nas je uvukla njihova muzika.

To je bila muzika iz neke druge dimenzije, nimalo nalik na ono čime sam se drogirao mesecima, slušajući njihova dva albuma, jer svaka pesma je imala novi aranžman, a zvuk nas je progutao, ne ostavljajući nam mogućnost da mislimo i osećamo bilo šta drugo do tih pesama. Vreme više nije proticalo na isti način, merilo se trajanjem pesme i avanturom koju je svaka od njih imala u sebi. Ma koliko da sam napamet znao i tekstove i muziku, sve mi se činilo potpuno novim, kao onaj prelaz u polovini pesme „Da zalijemo stazu ljutim pićem“ kada se gruv potpuno promenio i počeo da nas melje. Tim igranjem sa dinamikom ostvarili su napetost koja nas je držala u svakoj pesmi.

igralom 2 studio 11

foto: Anamarija Tumbas

Prošle godine sam zbog „Igraloma“ prevalio put od Beograda do Zagreba, sa namerom da ih čujem negde drugo, a i da bih konačno doživeo „Sunovrat“ uživo. Ostao sam nem posle te svirke, ne samo zbog iskustva koje nisam umeo da prepričam, već i zbog teksta Zorana Stajčića sa „Ravno do Dna koji je savršeno opisao celu situaciju i kontekst svirke, tako da bi svaki moj tekst bio suvišan. Isti osećaj imam i sada, jer da bih vam u potunosti dočarao ovaj nastup, morao bih da prepričam svaku sitnicu, svaki mogući detalj koji sam tada primetio, svaku foru koju su članovi benda među sobom razmenili između pesama, poput one izjave Dimitrija Simovića da Turci nisu stigli do Subotice, što je bio uvod u pesmu „Reka“.

Nisam dovoljno vešt sa rečima da vam objasnim koliko je nestvarno imati takav bend pred sobom, na istoj ravni, u takvoj kućnoj atmosferi kao da su vam došli na gajbu sa namerom da prodžemuju. Do sada sam ih slušao u tri grada, na različitim ozvučenjima i binama, ali ovo je bila svirka zbog koje ću ostati večni fan, jer nakon ovakvog susreta, nakon ovakvog neponovljivog iskustva, ne postoji ništa što može da me ubedi da „Igralom“ nije bend poslan iz budućnosti da nas spasi od sveopšte grozote koja nas okružuje. Čak i „Omotač“, pesma koju su najavili kao tužnu, nije imala tu emociju u sebi, već nas je vozila svojim bitom i podizala. Ma koliko se trudio, nisam mogao da uvidim odakle dolaze svi ti nadražaji, osećanja je prožimao zvuk sint efekta na gitari preko kojeg je gitarista Mladen Marjanović slagao linije. U uvodu pesme „Obrati pažnju“ video sam mu na licu jedno „uff“ oduševljenja tonom sa dva pojačala preko kojih je izlazila gitara. Dok je ritam sekcija vozila, on bi nas svojom linijom provozao van bita, a onda bi se vratio u gruv. Njegovo telo je pratilo dinamiku pesama, pa je tako u „Disbalansu“, u onim rokačkim deonicama, poskakivao ili pravio trzaje kao da mu se tlo izmiče pod nogama. Koristio je pun potencijal svog instrumenta, izvlačeći iz gitare zvuke za koje ste morali da gledate u njegove prste, ali vam i dalje nije bilo jasno kako uspeva da složi takve tonove, sve vreme okidajući prstima. Morao sam da se konsultujem sa pristunim gitaristima o „denfovanim harmonicima“ kojima je završio „Omotač“.

U ovakvoj blizini sa bendom kakva postoji u sobi „Studija 11“, mogao sam u potpunosti da doživim značaj Ivana Cvetkovića kao novog bubnjara. Oduševljavala me je nenametljivost sa kojom je punio gruv pesama, slažući bogate ritmične figure, ali tako da one nose ostatak benda, dopunjujući druga dva instrumenta. Kada bi se bas i gitara stišali, kao u uvodu pesme „Mehanizam“, njegova virtuoznost se osećala čitavim telom, jer je gruv bio toliko šarenolik, konstantan u svom bitu, a pun sitnih detalja i popunjavanja na svakom delu bubnja. Hipnotisano sam gledao kako obuzeto svira dok mu je na ivici usne gorela cigareta. Pesma je bila taman toliko dugačka da stigne da je suptilno ugasi baš pred rokanje u završnici. Komunikacija između njega i Simovića je bila živa i bliska, neretko su se okretali jedan ka drugom, a oduševljenje sa kojim su završavali pesme tačno u takt se prenosilo i na nas u publici. Činjenica da je Cvetković tek odnedavno u bendu samo još više svedoči o njegovoj muzičkoj obdarenosti i hemiji koja postoji između ova tri muzičara.

igralom naslovnica

naslovnica albuma Sunovrat: dizajn Manja Lekić

U intervjuu koji je Simović dao za „Feedback podkast“ postoji deo u kojem ga Ana Bjes Nikolić pita o njegovoj ulozi kao lirskog subjekta u pesmama koje stvara u solo karijeri kao Dimitrije Dimitrijević i onome što radi u Igralomu. Na ovoj svirci sam mogao da uvidim tu razliku, jer dok je njegov glas nosilac sadržaja u solo izvedbama, u „Igralomu“ se njegova uloga spaja sa ulogom druga dva člana benda, pa to liči na onaj trougao sa naslovnice „Sunovrata“. Njegovo pevanje i način na koji iznosi tekstove pesama čine svaku izvedbu posebnom, jer se vodi trenutnom emocijom i načinom na koji doživljava pesmu u tom trenutku. Pitao sam ga za tekstove pesama, a on mi je odgovorio da oni nikada nisu zapisani na papiru, već da su nastali uz muziku i da su neodvojive od pevanja koje ih nosi, a taj osećaj varira, što sam doživeo na ovoj svirci, posebno u pesmi „Omotač“ dok je pevao završni refren „žao mi je draga, tako mora biti“, skoro kroz urlik. U ovakvoj blizini sa njima mogao sam čitavim telom da osetim zvuk basa, vibracije su me ispunjavale i prožimale tako da sam neprestano igrao, kao u transu, a kada bih pogledao oko sebe, video sam da je taj trans za svakog drugačiji, neki su neprestano poskakivali uz pesme, dok su se drugi klatili, omađijani.

Završnicu su poentirali prvo sa pesmom „Zlato“, koja nikada nije zvučala bolje, a posebno mi je bilo drago da vidim Atilu i Bernadet, domaćine Studija 11, kako zajedno igraju uz ovu pesmu. Na samom kraju su nas oduvali „Vražjim sinom“ u čijoj završnici je Simović pao na kolena, rokajući bez milosti po basu. Ostali smo u šoku, osvrćući se oko sebe da se uverimo jesmo li stvarno svi prisustvovali ovakvoj svirci, jesmo li zaista ovo doživeli.

Ova svirka i ovakav „Studio 11“ ostaju za ličnu istoriju svakog od prisutnih, a za onu istoriju rokenrola istetoviranu na leđima zveri koja i dalje reži uprkos svim otvorenim ranama, ostaje plakat Atile Starka, dizajnera jedinstvenog stila koji je prevazišao Roberta Kramba, stvarajući groteskne slike za čije se prizore lepite u neverici koliko su odvratno privlačni. Lajka je već navikao da mu pogrešno pišu ime, ali u ovom slučaju greška je ispala bolja od originala, pa je tako ostalo „Astro Lajka“, a rečeno mi je da je u prvoj varijanti pisalo „Irgalom“, što na mađarskom znači „milost“, ali je ta greška ispravljena.

astro lajka igralom plakat

plakat sa svirke; dizajn: Atila Stark

Za ličnu istoriju, kojom ću se posebno hvaliti u susretima sa fanovima ovog benda, ostaje mi sećanje na tri pesme koje su odsvirali nakon završetka svirke, pošto je veći deo publike otišao. Nas nekolicina smo imali sreću da smo ostali u klubu dovoljno dugo da doživimo trenutak u kojem se trojka iz „Igraloma“ vratila u sobu da izdžemuje još tri pesme, od kojih je prva bila nova stvar iz koje mi je ostao gruv na basu i stih „moje noge znaju put“. Sudeći po onome što sam čuo, čini mi se da „Igralom“ ne prestaje da pronalazi nove načine i muzičke izraze da prenese svoje ideje. Prva dva albuma se već toliko razlikuju po emociji i zvuku da jedva čekam da doživim šta je sledeće što će Igralom stvoriti.

Dokle god je njih i benda „EYOT“, niška scena će uvek imati reprezente na našoj sceni, ali i u svetu, što je poseban izazov za sve buduće bendove iz ovog grada. Subotička alternativa ostaje manja za „Studio 11“, ali postoji nada da će premeštanje na novu lokaciju omogućiti budućoj publici neke slične doživljaje i u trenutke za ličnu istoriju. Ako je suđeno da ovo mesto zauvek nestane, makar je otišlo u večnost uz zvuke „Igraloma“.

_________________________________

P.S. Da šešir moj piše još bolje, ostavite komentar, primedbu, osudu ili pretnju u komentarima ispod teksta (ne treba nam vaša mejl adresa, upišite šta ‘oćete).

Ako želite da podržite šešir moj da opstane dovoljno dugo kako bi pratio i pisao o muzičkoj sceni, možete nam donirati ulaznice za koncerte, žene, vutru, cigare, slatkiše ili mesečne donacije ovde.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>