Praznik

Srećan Dan muzike svima koji slave!

Uđem u supermarket. Slušam Leontinu ili Natašu Bekvalac. Ponovo, ponovo. Kupim omekšivač. Ostavim na kasi deset dinara više. U taksiju do grada Gogi radio. Ljudi pesmama pozdravljaju prijatelje i čestitaju krštenja. Harmonika sitni dok taksista pretiče. Stižem do autobuske stanice živ, a tu me dočekuje Dino Merlin (neću poginuti uz narodnjake). Kroz spušteni šiber pekare dopire zvuk kasetofona: Dino traži da mu dodaju tu gitaru. Ne kupujem peronsku od kad sam skontao gde postoji rupa u ogradi. Provučem se bez problema, čak ni šešir ne moram da skinem, a onda pravo na autobus, jer ne umem da stignem ako nije poslednji trenutak. Zatvaraju vrata za mnom, a sa startovanjem motora, pali se i radio. Play, Hit, Naxi, nije ni važno, znam listu od početka do kraja. Kod njih je i dalje 2004-ta. Da sam ja netko, oni bi bili uhapšeni za vreme koje su nam ukrali. Sedam na prva dva slobodna, smeštam šešir pored sebe i pre nego što čujem prvi drop na GMO pesmi kojom nas polivaju trošni zvučnici nad glavama, puštam u slušalice jednu pravu.

„Growing up as a little Lama, I never thought I will be able to play the bass.
Or anything. Because I was a Lama. Nowadays, I am a Belgrade-based producer, DJ, and honest bass player. Tomorrow never knows.“, kaže Šćepa

Kako je dobro što imamo muziku!

Šta bi mi se dešavalo da nemam šta da slušam? A vidi ovo: Srbija pobedila koronu, samo kondukter nosi masku na bradi, ali i dalje liže prste kad cepa kartu. Nisam se obrijao, pa ne mogu da iskoristim moj falsifikovani indeks, plaćam punu cenu, jer ovakve vožnje vrede svaki dinar.

Isplanirao sam sebi rutu. Krećem iz Šćepinih Vragolija, pa preko novog Žakile, ae, idem na Aman od Senide. Imam Senidah dane, Jutjub mi šalje mejlove da proveri da li sam i dalje željan te pesme, a ja je imam na brzom biranju, pa svaku tišinu započinje i završava Senidah.

No, autobus je dobar za albume. Posle nekoliko kraćih stanica na šafl listi, vreme je za prvi album kojim ću preći 30 do 40 kilometara puta.

poruka iz šešira mog;
najviše volim kad bend ima bandcamp stranu! Šaljite mi vaše bandcamp linkove da poslušam

Iste noći kada sam primio ovu poruku, završavao sam album Knives Don’t Have Your Back. Počeo sam da ga slušam od sredine, zbog pesme The Maid Needs A Maid, u kojoj sam prepoznao referencu na Nil Jangovu pesmu A Man Needs A Maid.

Sa jednog noža, skliznuo sam među druge, ovoga puta plastične.

Ako je tokom pandemije bilo nečega za utehu, a i ponos klubova, to su onlajn programi, onlajn svirke i događaji koji su održavali nadu da neće sve stati i da muzika živi i kada nema pravih koncerata za koje živim. Na našoj sceni po kvalitetu programa, a i po broju svirki, istakla se zagrebačka Močvara.

Sa nedeljnim programom koji je obuhvatao i po nekoliko koncerata uživo, nije ni čudo što su od Muzeja suvremene umetnosti dobili prvu nagradu za onlajn projekte.

AlbumWe Use To Do It (Live)“ je dokaz za to. Sviran je uživo, u klubu Močvara, kao deo programa United We Stream Balkan, a bend je odlučio da audio zapis objavi kao lajv album, što on i jeste, jer prisustvo publike ne čini muziku živom, iako sigurno doprinosi njenoj lepoti.

Album se tako i sluša, u vožnji, bez prekida, jer se i pesme nadovezuju jedna na drugu tako da ne znate gde im je kraj, a gde početak. To je celina koja nas podseća i samim naslovom da je pre ovoga postojalo vreme kada je muzika bila svuda i mogli smo da je imamo uživo.

Plastic Knives“ nisu ubojito oružje, ali su zabavni. U miksu elektro bita, električne gitare i psihodeličnih efekata, dvojac Damjan Vujaklija i Nikola Babić nas vodi od distorziranih vožnji kroz puste bulevare („Shit Will Find Itself A Fan) do ukopanih bunkera gde je ritam jedina vlast kao u „Illegal Rave“.

Dok ih slušam u autobusu, magistrala se sužava radovima na putu, a građevinske mašine se pomeraju u ritmu, ko u onom spotu od Kemikal Braderz.

Muzika je najbolji transformator stvarnosti.

U gostima

Odbijam da izlazim.

Kada se uželim ljudi, siđem do varošice da popijem malinadu kod Ljube. Sa razlogom sam odabrao da mi prebivališta bude mesto sa 1490 registrovanih stanovnika (po popisu od pre 10 godina).

Ako me muka natera ili neka rođendanska proslava namami, odlazim u goste na nekoliko sati, pa se opravdam poslom što moram da odem ranije. Kod kuće pripalim večernju, namenjenu slušanju muzike.

Nisam napisao ništa decenijama, a svakog dana provedem barem sat vremena slušajući muziku. Imam mišljenje o svemu i sve pratim, ali ćutim, jer me mrzi da bilo šta pišem. Ako dođeš kod mene na gajbu, ispričaću ti sve što te zanima, ali ovako me jednostavno mrzi.

No, vraćaju se festivali i osećam kako me svrbe uši, a šešir moj zove u avanture.

Biću na Arsenal festu, u ime Heličerija.

Ići na festival, slušati muzike koliko imaš snage da stojiš, sudarati se s ljudima, trpeti pišanje dok više ne možeš da izdržiš… Zaboravio sam kako to izgleda, i ne samo zato što mi je pamćenje slabije od pijačnog zvučnika, već je prošlo toliko vremena i tako mnogo stvari se desilo.

Jebote, da li je moguće da će u Kragujevcu biti kao ranije?!

Ortakinja mi je poslala tabelu, njen planer za koncerte, a crvenom je obeleženo vreme kada nema ništa dobro da se čuje, međutim ja se radujem baš toj suboti kada ću moći da vidim publiku koja dolazi zbog Vojaža (bez Breskvice) i ljude koje nije sramota da pevaju sa Babom Čorbom u glas.

Hvala Mylen 😉

Oduševljen sam konceptom koji Arsenal fest neguje: Garden stage je za slušaoce, Glavna bina je za masu, a elektronika je za pauze. Za mene su hedlajneri Gazorpazorp, Funk Shui i Repetitor, ali cenim što su na listi i Sajsi MC, Svemirko, Kolja, Kendi, Kruševac geto, jer to nisu izvođači koje možete često da čujete na festivalima, za razliku od KKN-a, Obojenog programa, Bajate i Instruktora…

Dosadašnje iskustvo sa muzičkih konferencija me je naučilo da festivali moraju da budu profitabilni, pa potpuno razumem zašto su na listi neka imena koja bi već davno trebalo da budu zabranjena na ovakvim događajima. Generalno, mislim da je „glavni program“ kompletna katastrofa, pa osim Dub Fx-a, kojeg bih voelo da čujem i vidim samo da bih rek’o da sam ga čuo i video, sve drugo je ko pečenje na treći dan slave: možeš da ga jedeš, ali ti je malo i muka, radije bi nešto drugo, ali šta ćeš – Mlako Pivo, Dubioza, Bajata, Brkovi… Zaista sam fasciniran da je neko uspeo da iskopa Osvajače, verujem da je Arsenal i po ovome jedinstven festival u regionu. Kad bih makar imao devojku pa da je podignem na ramena uz S kim čekaš dan… Ovako znam da ću ostati u bašti, a velika bina neka onima u ljubavi i u zabludi.

Aj ćao

Album se završio, a u taj procep je upala Colonia sa radija i glasan telefonski razgovor na sedištu ispred mene.

Gledam šta mi je sledeće na plejlisti, ali pesmu mi nabacuje okončani razgovor i grubo aj, ćao. Puštam Tam, ali samo ovu stvar, jer u suprotnom može da mi se dogodi da njenih pet pesama slušam u krugu po nekoliko sati.

Verovatno je ne bih ni primetio da je Zicer Inc. nije okačio na neki stori. Ja sam nepoverljiv kada su u pitanju pop i mlade zvezde, ali verujem preporukama od institucije kakva je Zicer Inc.

Kada sam skapirao da je Tam ona ista devojka iz spota za Nihilovu pesmu Vandal, nisam više sumnjao. Sada listam na Tinderu u potrazi za devojkom koja na profilu ima neku pesmu od Tam. Pričaju mi da je vreme da se ženim, ali nema smisla planirati svadbu na kojoj neće biti muzika po našem ukusu. Ipak, imam čemu da se nadam i radujem, jer je Tam najavila prvi EP. Koliko sam video – Regius X Muzika u Šibeniku je jedini festival gde bih mogao da je čujem uživo. Nadam se da će se to promeniti do kraja godine…

Na pola puta

Posle osamdesetog kilometra, opet se vraćam na albume.

Ovim albumom se drogiram u šetnjama i dok sam u prevozu. Ne mogu da ga slušam dok sam u stanu, jer garsonjera od 30 kvadrata (sa terasom) nije dovoljna za Pozive u stranu.

Za ovaj album moram da kažem mnogo toga više, jer već sam srao kako Misisipi nije dobra pesma, a onda sam sve to morao da pojedem kada sam prvi put video spot, tako da ovde mogu samo da podelim radost, jer danas slavim Dan muzike, a Koikoi mi nazdravlja.

Poslednja stanica

Još jedan koji mi kumuje u mojoj sreći zbog muzike je Agelastov podkast.

Od kada je počeo da dovodi muzičare, organizatore, producente i generalno ljude iz muzičkog sveta, ne patim toliko za onim beskonačnim razgovorima sa audiofilima koje sam nalazio u svakom gradu gde sam duvao. Moraš da znaš da slušaš kada si sa tim ljudima…

Mislim posebno na mog ortaka i gurua dr Hofmana koji me je naučio sve o vinilima i zbog kojeg me ne mrzi da se penjem preko Novog groblja, pa onda uz ulicu pored Patrisa, sve do vrha Zvezdare. Sa njim mi je lako. Kad se sluša muzika, onda se ne priča, a kada se priča, onda se govori o muzici.

Slušam priču sa Ambrozićem; ne znam ga, ali znam to što radi u Domu omladine, jer sam vikendima visio na programu Džez za dž, a ponekad bih došao i na koncert na zidiću. Epizode sa ovakvim ljudima me podsećaju da je mnogo toga van muzike što je čini tako voljivom.

Na poslednjoj stanici izlazim iz međugradskog autobusa i prebacujem listu na šafl, jer ne želim da mi koraci u ovom mestu zvuče kao tamo odakle sam krenuo.

Sa svakom pesmom sve sam dalje.

Sa svakom pesmom slavim jedini praznik za šešir moj.

*Fotografija na naslovnici teksta: uspomena iz džez kluba Cambalache u Kadisu 2016.;


Srećan vam Svetski dan muzike!

Ako sve bude kako treba, slušalice ispravne, a baterija puna – pisaću vam ovog leta. Prva sledeća stanica – Kragujevac, Arsenal fest!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *