Poslednji februar

Naslov je pomalo teatralan, jer ovo nije poslednji februar za „Studio 11“, a sigurno ne poslednji februar na ovom svetu, mada se sve  više čini da je tako. Ipak, neće više biti „Studija 11“, barem ne ovakvog, u Zagrebačkoj 11, sa ogromnim, dvokrilnim dvorišnim vratima i neprovetrenim prostorijama unutar kuće sa visokim plafonom i zidovima na kojima su okačene fantazmagorične grafike i slike iz domaće radinosti „Symposion“ časopisa.

Posle skoro 8 godina ovo kultno subotičko mesto se seli na drugu lokaciju jer je neko otkupio kuću u kojoj se studio nalazi. Kupac/investitor zasigurno nema pojma o tome koliko je svirki, izložbi i svih drugih dešavanja organizovano u ovom prostoru, a stanovnici buduće petospratnice, koju će sagraditi kada do temelja poruše ovu staru kuću, neće znati zašto se noću iz cevi čuju čudni zvuci, nalik na distorziju.

Pošto se posebno ložim da overim mesta koja odlaze u istoriju, isplanirao sam da provedem februar u Subotici kako bih ispratio poslednji mesec i „Closing Day’s Fest“, kako je nazvana šestonoćna manifestacija pred samo napuštanje prostora.

closing fest

kaver događaja; dizajn: Attila Stark – Kulo

Uvod u poslednji februar u ovom kultnom mestu, starijem po stažu od „Kvake 22“ i „Kulturnog centra Lab“ zajedno, napravili su subotička kantautorka Ana Marija Tumbas (Anne Marie) i novosadski bend „Lazar“. Anu Mariju sam prvi put slušao na „Exposure Music Festivalu u Velikoj Gorici, ali tek susret sa njenom muzikom na domaćem terenu mi je otvorio nove doživljaje i shvatanje onoga što radi. Iza tog umetničkog imena, skoro apsolutno beskorisnog jer svaka pretraga vodi do nekih stranih istoimenih pop barbika, postoji bogata i šarenolika diskografija koja se grana kroz niz subotičkih bendova i muzičkih projekata. Zahvaljujući sajtu „Sva ta muzika“, subotičkom muzičkom portalu koji je bio aktivan od 2009. godine do aprila 2017-te, pronašao sam neke informacije koje su mi poslužile kao osnova za upoznavanje sa njenim radom, ali tek na ovoj svirci sam mogao da doživim njen zvuk i shvatim kako se subotička scena sadrži u tome što radi.

anne marie

Anne Marie; foto: Dejan Rankov

Savršen primer za to je pesma kojom je otvorila svirku. Nakon odlaganja početka, koje je opravdavala iščekivanjem da se u publici pojavi neko iz njenog starog benda, pred mikrofonom joj se pridružio Miroslav Vojnić Hajduk, frontmen benda „Zli jezici“, u kojem je svirala do 2018-te. Zajedno su otpevali pesmu koja se nekada zvala „Žvakaća“, a sada je Anne Marie izvodi pod imenom „Irena“. U toj pesmi je sačuvana uspomena na Irenu Andrić, autorku teksta pesme, koja je izvršila samoubistvo skočivši sa zgrade. Takvo samoubistvo više nije iznenađenje za Subotičane, a to se vidi po ležernom načinu na koji govore o takvim događajima, pa je zbog toga ova pesma utoliko vrednija što još jednu smrt u nizu izvlači iz jezive svakodnevice u kojoj je to normalno i za večnost čuva uspomenu na jedan ljudski život, dole na asfaltu.

Nakon ove pesme provela nas je kroz stare i nove stvari, svirajući električnu gitaru uz luper koji je različito koristila iz pesme u pesmu. U jednoj je glasom napravi bit pesme i preko njega je svirala i pevala, a u „Naopakoj pesmi“ je lupovala čitave stihove preko kojih je pevala u drugom tonalitetu, praveći tako posebnu atmosferu u zamračenoj sobi Studija 11. Neke od tih pesama sam već čuo uživo, a one postoje objavljene u različitim oblicima i verzijama, ali tek u njenom živom izvođenju postaju u potpunosti njene, baš takve kakvom se i ona čini na sceni – spontane, iskrene i emotivne. Od svih pesama iz njenog repertoara posebno sam iščekivao pesmu „Tvoja“, jednu od njenih najnovijih.

anne marie 2

Anne Marie; foto: Dejan Rankov

Dok ju je svirala, šešir moj je lebdeo, a jedino što mi je kvarilo trip su njeni poznanici, prijatelji i kolege koji su se motali oko stolova, komentarisali i dobacivali, očigledno naviknuti na njenu pojavu i pesme. Iako volim takvu drugarsku atmosferu na svirkama, ne podnosim kada ljudi nemaju obzira prema nastupu, bez obzira koliko su ga puta čuli, jer za mene je ovo bio prvi put da je slušam u ovom prostoru i nikako mi nije prijalo što moram da se naprežem da ignorišem ljude oko sebe, jer njena muzika je intimno iskustvo i ne može da se nadvikuje sa nezainteresovanom masom.

Jedino dobro iz tih priča koje sam načuo između i tokom pesama bio je komentar da je ova svirka početak kraja, ali jako dobar početak. Na te reči se nadovezao „Lazar“, trio od gitare, bubnja i basa, potkovan gitarskim pedalbordom i nekoliko pedala pred basistom.

Iako sam ih mnogo puta kačio u Novom Sadu, ovo mi je bio prvi put da ih slušam i drago mi je da sam ih otrkio baš u Subotici, jer je „Studio 11“ savršeno mesto za ovakve svirke. Bez ikakvog dodatnog ozvučenja, samo na pojačala i udarac, Lazar nas je podigao iz linije koja je ostala iza Ane Marije, počevši uvodnom pesmom u kojoj je dominirao zvuk basa i ponavljanje jednog tona u lupu, preko kojeg su brujale linije odsvirane pomoću eboua (E-bow), za koji sam saznao da je ručno napravljen, pravi home made, pa time i blago neuračunljiv u svom ponašanju.

Iako je Lazar instrumentalan bend, bez vokala, svaka pesma je govorila svojim zvukom, pričala nam priču svojim sadržajem, vodeći nas od laganih, melodičnih preplitanja, do zakucavanja i distorziranih vožnji. Oko benda je ostala grupica slušalaca koji su se zalepili na njihov zvuk, prateći iz pesme u pesmu, dok je jedan tip, najodvaljeniji od svih prisutnih, prilazio sve do bubnja i ruku podignutih iznad glave, vaskrsavao od „Lazarevog“ gruva. Pesme su bile dinamične, nepredvidive u tome gde će otići, a neočekivani prelazi i složene figure činile su njihovu muziku izuzetno zanimljivom za doživljaj. Jedini momenti gde sam doživljavao blago razočarenje je nedorečenost u pojedinih pesama koje su završavali kao da su u trenutku odustali od uvežbanog kraja, prekinuvši pesmu bez neke uređene, osmišljene završnice.

lazar

Lazar; foto: Dejan Rankov

Problem koji imam sa instrumentalnim bendovima najčešće se odražava u ulozi gitariste i stalnoj dominaciji ovog insturmenta, ali u slučaju „Lazara“ toga nije bilo. Gitara je samo u nekim pesmama, kao što je „Pank“, imala vodeću ulogu u rifu na koji se bend nadovezao, ali u ostalim pesmama bila je ravnomerna sa bendom i prožimala je pesme smisleno, bojeći atmosferu ili praveći podlogu za druga dva instrumenta. Gitarista mi je bio upadljiv kao pojava: u nekim pesmama je ličio na lutka, svirajući bezizražajnog lica, potpuno prav i nepokretnog tela, dok mu je ruka kidala preko žica u brzini, a ceo bend lomio gruv. Tek povremeno bi se otkočio i drmao glavom, ali bi se brzo vratio u istu pozituru, svirajući svoju obezglavljenu gitaru, nalik na Vranjkovićevu, što mi je bila prva asocijacija čim sam video majicu „Blok auta“ koju je nosio pod košuljom.

Na suprotnom kraju sobe stajao je basista Marko Vasiljev čiji zvuk je probijao kroz kosti i vibrirao unutar lobanje. U jednoj pesmi je njegov rif imao vodeću ulogu, držeći liniju u rifčini na koju je skočio ostatak benda, praveći neprejebiv, tvrd gruv od kojeg se pukotina na bazilici Svete Terezeije Avilske rascvetala toliko da je to izazvalo opštu opasnost u komšiluku. Pored njega je stajao neki stariji tip na kojeg je neodoljivo ličio, razlika je bila samo u veličini i sedoj bradi. On ih je u pauzama između pesama izazivao komentarima, na šta mu je Vasiljev uvek odgovarao „tek ćeš da vidiš šta će da bude“.

lazar 2

ritam Lazara; foto: Dejan Rankov

Ovo je bila njihova prva svirka u novoj postavi, zapravo sa novim bubnjarem, jer su gitarista David Aksamit i basista Marko Vasiljev tu od početka, ali je i za njih ovo bila premijera, kako zbog repertoara, tako i zbog, kako sam čuo, malera koji je pratio nekoliko prethodnih neuspešnih pokušaja da odsviraju koncert u Subotici. Novi bubnjar je i bez ikakve ozvuke na svom instrumentu uspeo da ispuni celu svirku, a u jednoj pesmi je imao prostora za solo deonicu u kojoj je pokazao šta sve može da se desi ako mu samo na trenutak prepuste glavnu ulogu. Zbog tih deonica priželjkujem da ih što pre čujem opet, na nekoj boljoj opremi, gde bi njegove deonice i uloga u bendu mogla više da dođe do izražaja.

Ipak, svirati u Studiju 11 pred samo zatvaranje je podvig koji se tetovira u biografiju jednog benda, jer ovakvo kultno mesto nije kao bilo koji lokal u Srbiji ili bilo gde na svetu, već prostor za sebe, odvojena država na nekih stotinak kvadratnih metara u kojoj niste slučajno čak ni kada tu dođete greškom, pa iako je „Lazar“ već obeležio binu na Egzitu, verujem da im je ova svirka znatno važnija za karijeru i famu koja će zasigurno pratiti ovaj bend ako nastave ovako da sviraju.

51593451_825873504418877_4552888925462462464_n(1)

„Symposion“ časopis i spisak pesama za arhivu; foto: A.K.

__________________________________

P.S. Da šešir moj piše još bolje, ostavite komentar, primedbu, osudu ili pretnju u komentarima ispod teksta (ne treba nam vaša mejl adresa, upišite šta ‘oćete).

Ako želite da podržite šešir moj da opstane dovoljno dugo kako bi pratio i pisao o muzičkoj sceni, možete nam donirati ulaznice za koncerte, žene, vutru, cigare, slatkiše ili mesečne donacije ovde.

1 Odgovor

  1. mjetalseljancura каже:

    Kada ceeeeeeee recenzija na Nemesis ehehehe

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download