Poslednje polufinalno veče BDFL-a 2016

Klub Sijuks („Sioux“) je verovatno najbolje mesto za održavanje festivala kakav je „Belgrade Demo Fest Live“. Danas je rokenrol kultura ugrožena i opstanak joj je otežan, onako kako je indijancima život otežan u rezervatima. Muzičku scenu koju su izgradili rokenrol bendovi iz sedamdesetih preoteo je šou biznis i sve njene plodove je bezdušno eksploatisao do te mere da je nekom novom bendu skoro nemoguće da se probije na sceni. Zahvaljujući BDFL-u neafirmisani bendovi koji dobro sviraju imaju mogućnost da dobiju medijsku podršku i zasluže svoje mesto na velikim festivalima, a pre svega da upoznaju druge bendove i vide gde se nalaze na sceni. U Sijuksu sam bio i na drugim festivalima, ali mislim da je njegov enterijer idealan za ovakve takmičarske manifestacije, jer ima dovoljno prostora za publiku, u jednom delu lokala postoji bilijarski sto i sedeća mesta za kuliranje, dok su pred binom visoki stolovi i barske stolice. Sama bina je dovoljno velika da se petočlani bend oseća komforno, a zvuk je perfektan. Cene pića su nešto više nego uobičajno, ali to je mala žrtva koju publika može da podnese zarad održavanja složenog sistema kakav postoji između klubova koji organizuju svirke i bendova koji sviraju. Klub je na odličnom mestu i u nizu kafana u Skadarliji pred kojima uvek iste pesme tamburaju istrošeni muzikanti, Sijuks predstavlja sigurno utočište za svakog rokera i alternativca.

bdfl3

Treće veče festivala je bilo najposećenije od svih, mada je klub zbog svoje veličine i dalje izgledao praznjikavo. Ipak u poslednjoj večeri festivala se okupila najpozitivnija ekipa koja je pravila dobru atmosferu i pre nego što je svirka počela, a posebno je bilo prijatno videti brojne rokerke bez momaka. Početak takmičenja je opet kasnio, a to je problem koji se hronično javljao sve tri noći, što se odražavalo na brojnost publike pri kraju večeri.

Poslednje veče festivala otvorio je beogradski bend „Rif”. Dok se bend pripremao, pažnju mi je privukla gitara na bini, najlepša koju sam video za sve tri večeri festivala. Možda je zbog toga moje očekivanje bilo preveliko, ali u odnosu na ostale bendove koji su se samo po formalnim odlikama mogli nazvati „demo”, Rif je potpuno amaterski sastav. Iako frontmen ima harizmu i zabavlja publiku svojim pričicama pre pesama, svaka stvar je patila od početničkih grešaka – neusviranosti, nemaštovitosti i tehničkih propusta. Vokal se kroz celu svirku nije čuo zbog toga što je mikrofon postavio prenisko i sve vreme je pevao spuštene glave što mu nije dozvoljavalo da pusti glas i da ima kontrolu nad sviranjem i pevanjem. U većini pesama gitara je škripala, ispadala je iz ritma i zbog toga je, i pored solidne ritam sekcije, svaka pesma bila izlomljena i bez gruva. Članovi benda se na bini ponašaju opušteno, imaju svoj fazon u odnosu sa publikom, ali u svirci su daleko ispod standarda koji je bio prisutan za sve tri večeri festivala. Balada koju su svirali pri kraju nastupa dokaz je da imaju neke nove ideje i potencijal, ali im fali još mnogo, mnogo rada i ozbiljnosti ako žele da stvore nešto od svoje muzike.

13271742_1740270939564459_1732850108_o

Rif u oku NOKIA kamere

Srećom sve se vratilo u dobro zezanje i pravi duh BDFL-a kad je na binu izašao „Mladi Džek“. Ovaj bend iz Pančeva/Beograda, iako su mu članovi zaista mladi momci, stvorio je najbolju atmosferu koju sam video od početka festivala. Prvo su privukli pažnju prisutnih pokušavajući da okače neki apstraktni crtež na lampu iznad bine, što je okupilo mnogo ljude u složni poduhvat, nakon čega su počeli sa svirkom. Tokom njihovog nastupa javile su se prve šutke pred binom. Članovi „Mladog Džeka“ se na bini ponašaju kao kod svoje kuće, pričaju sa publikom, zezaju se kao rokenrol zvezde, ali svojom svirkom opravdavaju tu ležernost, jer kada sviraju pokazuju da su navežbani i ozbiljni u radu, mada su im pesme najčešće šaljive i zabavne. To je njihova najjača karta, jer retki su bendovi koji mogu smisleno i uspešno da prave takvu muziku, a da to ne bude laka zabava i fora. Po tome kako su u jednoj pesmi citirali Zosterovu pesmu „Brod koji tone“, može se prepoznati da „Mladi Džek“ ima čvrste korene i poznaje kvalitetnu muzičku tradiciju ovih prostora. Vokal možda nije bio najbolji i njegove glasovne sposobnosti su ograničene, ali je kao frontmen dao svoj maksimum i sve vreme je držao pažnju na bendu. Pesma „Priti boj“ će zasigurno postati hit, a takvi muzički biseri su razlog zašto volim ovakve festivale jer neponovljiv je osećaj kad vas neka pesma kupi na prvo slušanje i onda maštate o njoj i iščekujete kada ćete je opet čuti.

13275039_1740270942897792_1998019446_o

Mladi Džek i crtež Mladog Džeka

Treći bend koji je nastupio je „Irvas“ iz Zemuna. Započeo je svirku tvrdim zvukom, vrlo sigurno i profesionalno. Nisam očekivao da bend sa imenom „Irvas“ ima takav zvuk, što je možda i glavna fora sa njihovim nazivom. Iako su krenuli da rokaju od starta, njihov nastup je bio iscepkan i nekako se razvukao. Već posle prve pesme imali su pauzu u kojoj su se doštimavali, a onda su kroz tri pesme imali problem sa bas gitarom, koji se možda i ne bi primetio jer ovi momci sviraju toliko dobro i zvuk im je pun, ali neprestano osvrtanje i cimanje oko basistinog pojačala sugerisalo je svima u publici da nešto nije u redu. Prava je šteta što zbog malera nisu mogli da pokažu svoj maksimum, jer se videlo da su jako dobro usvirani, da imaju veliko znanje i da vladaju svojim instrumentima. Kao i u slučaju većine bendova koji pevaju na engleskom, i „Irvas“ na ternutke zvuči kao svaki drugi bend sa zapadne scene, ali je činjenica da ovaj sastav ima veliki potencijal i da našoj sceni mogu da donesu nešto novo, jer pesme im nisu nimalo naivne, već su složene i slojevite, a kreću se u okviru nekoliko žanrova spajajući tvrde rifove sa melodičnim i laganim deonicama.

13262219_1740269996231220_1849674235_o

Irvas

Zbedem“ sam prvi put čuo u Čačku na Danima urbane kulture. Tada su oni bili klinci koji su počinjali da koketiraju sa muzikom i patili su od brojnih početničkih slabosti, a sada su klinci koji ozbiljno rokaju i sa zrelošću prave autorsku muziku. Za godinu dana uspeli su da razviju svoj stil i iskoriste ono najbolje što svaki od članova ima u sebi. Zato mi se posebno svidelo što su otvorili svirku kratkom bubnjarskom solo deonicom u kojoj se mogla naslutiti virtuoznost koju poseduje njihov bubnjar Miloš Knežević. Nakon toga su uleteli u gruv njihove reprezent-pesme koja u tekstu parodira figuru slovenske antiteze pitajući se „Da l’ je bedem il je Zbedem? Nit je bedem al’ je Zbedem“. Njihove pesme se žanrovski mogu okarakterisati kao pank rok, ali u njihovom zvuku ima raznih primesa i uticaja, a najbolji su momenti kada uđu u stoner rok i poklope publiku masnom distorzijom i teškim gruvom. Milanovačka i čačanska publika je poznata po tome što prati svoje bendove u mini ekskurzijama, pa je i ovaj bend došao sa grupom svojih fanova koji su pravili sjajnu atmosferu tokom čitave svirke, a kasnije su ostali i da poslušaju druge bendove, što je za svaku pohvalu i pokazuje zašto je muzička scena u ovim gradovima tako jaka. Možda zbog prisustva poznate publike, a možda i zbog svoje harizme, Zbedem je bio slobodan na sceni i videlo se da stvarno uživaju u svirci. Zbog toga sam glasao za njih i drago mi je što su glasovima publike prošli u finale.

Na BDFL-u je zanimljivo i koliko se različitih generacija ukršta, jer posle srednjoškolaca iz Čačka, na scenu su izašli matorci „Badhead” iz Beograda. Još dok su se nameštali za početak svirke bilo je primetno koliko iskustva imaju i koliko su ozbiljni muzičari, jer bubnjar još nije ni sastavio sve činele, a oni su lagano džemovali i uvlačili publiku u atmosferu koju prave. To maksimalno korišćenje vremena i prisustva na sceni može da posluži za primer svim bendovima sa ovog festivala, jer su u najvećem broju slučajeva ta nameštanja najmučnija i najdosadnija za publiku, pošto bi pojedini muzičari (najčešće gitaristi) drndali svoje instrumente i zvuk bi se mešao sa ionako glasnom muzikom i to bi bilo nesnosno. „Loša glava“ svira opasno dobar rokenrol, a svaki od članova benda je majstor svog instrumenta. Frontmen uspeva da podjednako dobro peva i svira rifove na gitari, a njegovo pevanje je razumljivo iako je na engleskom. Ne znam koja je predistorija ovog benda, ali dok sviraju rade to tako sigurno i istinski da se čini kao da su imali hiljade svirki pre ove i pravo je čudo da je ovakav bend i dalje u demo kategoriji. I u ovom slučaju se potpuno slažem sa odlukom žirija da ovaj bend prođe u finale, jer po svom kvalitetu to zasigurno zaslužuju.

Jam Display“ je četvoročlani bend koji svira melodični rok na engleskom jeziku. Došao je sa severne strane države, iz Sombora, i kao njihove kolege iz Vranja od prethodne večeri, zaslužuju medalju za heroje scene, jer su u sred radne nedelje odvojili vreme i energiju da se pojave na ovakvom festivalu. I ovaj bend ima veliku sigurnost u nastupu i poseduje potrebne veštine, pa je jedina argumentovana zamerka koju bih mogao da im uputim da su pomalo statični na bini, a da im nije solo gitariste Roberta Budaia koji se u potpunosti daje svirci, čitav bend bi izgledao kao da je zakucan za zemlju. To se od ovakvog tipa muzike možda i očekuje, ali kad svirate u dva sata posle ponoći, nije preporučljivo da vam pesme zvuče ravno i beživotno. Najbolji momenat njihove svirke bio je izvođenje obrade koju su najavili kao dvadeset petogodišnjicu jedne pesme. Bio je to Nirvanin hit „Smels Like Teen Spirit“ preko čije muzike je frontmen Aleksandar Pavić otpevao „Billie Jean“. Ta pesma je zvučala najbolje baš zbog energije koju su slali tokom njenog izvođenja, a to je ono što je falilo njihovim autorskim pesmama pa je tako završnica bila u prevelikom kontrastu sa ostatkom autorske svirke. Kao i u slučaju „Irvasa“ mislim da je problematično pevanje na stranom jeziku jer time ne iskaču iz matrice svetske scene, pa sve to liči na nešto drugo, već viđeno i odslušano, iako to možda nije istina.

Organizacija festivala bi morala da bude bolja sa vremenskim okvirima jer je šteta da bendovi, kao što su Lates i svi ostali koji su svirali među poslednjima, nastupaju pred tako malim brojem publike. Razumljivo je da u pola tri posle ponoći niko nema snage ni volje da sluša još jedan bend i zato mi je u redu što je većina bila oko bilijarskog stola u nekoj svojoj zabavi, mada bi se od bendova očekivalo da se međusobno podržavaju. Ali mislim da ni to nije nužno, jer svako ko je zainteresovan ostaće da sluša i da prati druge bendove, što su, koliko sam primetio, članovi benda Zbedem i Rif radili cele večeri. Frontmen benda Lates se pomalo prekorno obratio drugim bendovima da bi mogli da dođu pred binu i podrže njihov nastup, što mi je zazvučao licemerno, jer ni oni nisu tu bili sve vreme za svaki bend, a pritom su tokom nastupa prethodnih bendova on i njegov bubnjar sedeli nedaleko od mene sa slušalicama u ušima. Ova tema međusobne podrške je kompleksna i prevazilazi okvire priče o festivalu, pa ne želim da je dodatno produbljujem, ali moram da istaknem činjenicu da nijedan bend ne može i ne treba da očekuje bilo kakvu podršku, jer iako najčešće radi u korist publike i naše muzičke scene, to radi na sopstvenu želju i odgovornost, pa podrška i svaki drugi vid priznanja može da dođe samo kao nagrada za rad, a ne kao nadoknada i protivusluga.

13271917_1740269746231245_1315078034_o

Lates

Ovaj bend svakako zaslužuje pažnju, jer ima sve muzičke kvalitete koji su im neophodni za uspeh. Njihovog frontmena Miloša Đorđevića odlikuje sjajan vokal i njegovo pevanje je na zavidnom nivou, kao i samo ponašanje tokom nastupa. Tokom jedne pesme gitaristi Jovanu Mitroviću je pukla žica, a on je nastavio da svira podjednako dobro, pa čak i u solaži nije prekinuo pesmu, a ni na predlog drugog gitariste, Nemanje Radivojevića, koji mu je nesebično pružio svoju gitaru. Koliko su dobro usvirani vidi se po tome što su nastavili svirku bez jednog gitariste, a sve je zvučalo dobro i puno. Pored pesama na engleskom, odsvirali su i pesmu „Dan“, koja je na maternjem, i ona je zbog toga odskočila u odnosu na ostale pesme. Zbog toga sam ih više vrednovao, jer kao što sam već pomenuo, pevanje na stranom jeziku je često problematično i može se staviti pod znak pitanja.

13271441_1740269749564578_407443836_o

sabiranje glasova

Treće polufinalno veče festivala završilo se prebrojavanjem glasova na bilijarskom stolu i proglašenjem pobednika po oceni žirija. Žao mi je što broj publike nije onoliki koliki bi mogao da bude, sa obzirom na nisku cene karte i broj, kao i kvalitet bendova koji možete da čujete za taj novac. Nadam se da će finale u KST-u privući mnogo više ljudi, ali i da će cela manifestacija uspeti da reši pitanje satnice, kao i da obezbedi neke od tehničkih neophodnosti. Tu mislim pre svega na fotografa koji bi mogao da ovekoveči nastupe bendova i time im pruži mogućnost za njihovu reklamu na socijalnim mrežama, ali i lepu uspomenu sa jedne značajne manifestacije. Uloga fotografa u današnjem svetu je jako važna iz više razloga, a za mene posebno jer ne volim da u sred svirke vadim telefon i pravim zamrljane slike svojom krš kamerom. Fotografije daju ozbiljnost celoj priči i lakše su za deljenje i promociju. Ne razumem druge blogere i izveštavaoce za glavne muzičke portale zašto se ne pojavljuju na ovakvim festivalima, pa se nadam da će biti barem još nekoga na finalu, jer i ja želim da pročitam mišljenje nekog drugog o svirci na kojoj sam bio. Zbog toga predlažem organizatorima BDFL-a da raspišu poziv za sve koji žele da pišu o festivalu, kao i za fotografe i snimatelje volontere koji bi dobili besplatan ulaz na festival i makar jedno piće, što je dovoljno da održi entuzijazam za rad.

U svakom slučaju bendovi koji su već direktno prošli u finalno veče festivala obećavaju mnogo i mislim da će taj koncert biti za pamćenje. Nadam se da će bendovi učiniti onoliko koliko je do njih da razglase vesti o koncertu, jer zezanje će biti mnogo bolje ako bude više ljudi. Zbog toga željno iščekujem peti jun i pozivam sve koji sebe smatraju alternativcima da dođu i čuju šta je to što nam donosi nova scena.

Vidimo se petog juna u KST-u!

________________________________________________________________________

Ako vam se sviđa kako pišemo o muzičkoj sceni, možete novčano da nas podržite preko Patreon kampanje. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali. Ukoliko ste muzičar ili organizator koncerata,  značiće nam da nam pošaljete vašu muziku ili obezbedite besplatan ulaz na svirku. Hvala vam na vremenu i čitanju!

1 Odgovor

  1. јун 10, 2016

    […] jer od od dosadašnje tri svirke na kojima sam ih čuo, ova je sigurno bila njihova najbolja. U polufinalu ih je progurao glas publike, a ovaj put im je stručni žiri dodelio drugo mesto za najbolji bend. […]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download