Polufinale BDFL-a 2016 – Drugo veče 

Na opisu događaja je pisalo „metal & more“. Moram da priznam da nisam iz te priče, poslednji put sam sa namerom otišao na metal koncert kad je Iron Maiden svirao na Sajmu u Beogradu, ali vođen dosadašnjim iskustvom sa „Beogradskim Demo Festivalom Live“, znao sam da će iskustvo biti vredno truda. I bio sam tamo od deset sati, a svirka je počela sa malo većim zakašnjenjem.

bdfl 2

Prva razlika u odnosu na prethodno veče festivala bila je u broju publike i samoj atmosferi u lokalu. Čini se da ova tvrđa scena ima mnogo više fanova i uprkos njenoj marginalizovanosti na domaćim muzičkim festivalima, uspeva da živi i da se neprestano razvija. Dok su prethodne večeri ljudi blejali u manjim grupicama, a pojedinci su palili buksne u zamračenom ćošku sa desne strane bine, tamo gde je mural indijanca sa pripaljenom lulom, ove večeri publika je bila znatno življa, ljudi su se mešali, nazdravljali pivima i bučno razgovarali. Iako skoro nikada u svojoj studentskoj sobi u Studenjaku ne pustim ovu vrstu muzike, ipak volim ovakve žive svirke, jer su metalci u najvećem broju slučajeva sjajni ljudi koji svoj bes i negativnu energiju kanališu kroz muziku, istroše se u šutkama i posle se mirno vrate druženju, bez ikakve agresije i tenzije.

act ofVolim da odem na ovakve svirke jer time istupam iz svoje komfor zone. Ja sam ipak čovek koji voli da pripali i iskulira se uz omiljeni bend, a kada odem na ovakvu svirku doživim pravi šok kada čujem kako ljudi sviraju i kakve zvuke može da proizvede ljudski glas. Zato sam od samog početka svirke, od nastupa benda „Act of Hybris“ iz Pančeva, bio uzbuđen i zatečen. Ništa u njihovom izgledu pre početka svirke nije odavalo utisak šta će se desiti kada počnu, frontmen Stefan Protić je nosio majicu Zvoganja i živo je ćaskao sa ljudima iz publike, pa je sve izgledalo kao zezanje. A onda je krenulo krcanje. Ova petorka je od prve stvari krenula da razbija, gitare su rokale i harmonično se nadovezivale jedna na drugu, od ritam sekcije podrhtavali su zidovi, a frontmen više nije bio bezazleni lik, već zastrašujuće biće koje ispušta neobjašnjive zvuke grolovanja i urlika. Sviđa mi se kako se ovakvi bendovi ponašaju na sceni: za razliku od svojih kolega iz prethodne večeri koji oprezno opipavaju granice bine, ovi momci su odmah razbili taj nevidljivi zid i sišli su u publiku. Nisam dovoljno naslušan ove muzike da bih mogao argumentovano da objasnim šta je to što mi se svidelo, ali znam da sam, u trenucima kada iz nepravilnog gruva naprave džamp i uđu u pravilan bit, drmao glavom kao i svi oko mene. Na trenutke sam brinuo da ću trajno oštetit sluh, ali od vibracije u telu nisam mogao ni da razmišljam, već sam samo pratio gruv. Od svih pesama ostala mi je u pamćenju stvar „Army of One“ i ne bih odbio priliku da je opet uživo čujem.

Zbog solo gitariste Stefana Jovanovića koji svira u oba benda, očekivao sam da će bend „Counterfate“ iz Pančeva biti „isto to samo malo drugačije“ i mislim da je izneveravanje tog očekivanja ono što me je od starta kupilo. Kao da su hteli da pokažu u čemu je osnovna razlika, već od prve pesme frontmen Zoran Zec je zavrištao u mikrofon i pokazao da su njegove vokalne sposobnosti u drugom registru. Zvuk solo gitare je bio potpuno drugačiji u stilu i efektima koji su stvarale novu atmosferu. Njihove pesme su mi bile mnogo slušljivije, pevanje samog frontmena dopunjava se i gitaristinim vokalom, a reči su razumljive i melodično razvijaju pesmu. Naglasio bih da me je njihov pevač kupio bojom glasa i strašnim vokalnim sposobnostima, kao i ponašanjem na sceni. U završnici svirke ispolivao se vodom i prskao je publiku mokrom kosom dok je mlatio glavom i pesnicom udarao u pod u taktu doboša. I ovaj bend je odlično vladao scenom, a to se odražavalo na reakcije publike koja je dala sebi oduška i slobodu. U jednom trenuku lik iz publike je preklopio žice drugog gitariste, Nemanje Popova, i zaglušio ih u „denfovanim“ deonicama i to je bilo pravo iznenađenje. Pesme „Dead Inside“ je dobar primer slojevitosti ovog benda.

13275355_1739996336258586_277889004_o

Counterfate (no filter, no camera)

Uvek se divim ljudima koji zapucaju sa drugog kraja države da odsviraju pola sata na nekom koncertu, pogotovo na demo festivalu, i ti bendovi su za mene pobednici koji zaslužuju orden za heroje scene. Takav je bend „Dawn of Creation“ iz Vranja koji svira metalčinu koja likove kao što sam ja tera da pobegnu u ćošak i pokriju uši rukama. Meni stvarno nije jasna ta vrsta muzike, ali oni je sviraju toliko dobro i energično da sam stajao zapanjen pred binom i samo ih posmatrao. Njih trojica su stvarali takvu eksploziju buke, besa i haosa da sam pomislio da ovako mora da zvuči kraj sveta. Drago mi je da je baš ovaj bend pokazao sve ono što sam očekivao od „metal večeri“ – dugokose likove koji prave hilihoptere vrteći glavom, odlične taping solaže i ritam koji lomi. U jednom trenutku sam samo gledao desnu ruku gitariste i frontmena benda, Nikole Kostića, i pitao sam se da li u njegovom zglobu postoji neki mehanizam koji mu omogućuje tu brzinu i preciznost u rokanju rifa. Ovaj bend je imao opasan nastup, jer iako ih je trojica, sa bine su slali toliko energije da je bilo nemoguće ostati ravnodušan. Uspešno su animirali publiku u pauzama između pesama, a jednu stvar su najavili šaljivo „sad jedna skupa!“. Poslednju pesmu su izrokali sa svom snagom, a gitarista je pružio svoj instrument u publiku da se i drugi pridruže tom haotičnom završetku i nekoliko ruku je udaralo po žicama što je odzvanjalo sa pojačala.

13262582_1739996339591919_2112114814_o

Dawn of Creation u bluru

Koliko je BDFL značajan za scenu svojim nastupima pokazuju bendovi koji su pobedili u prethodnim godinama. Pošto sam ih mnogo puta čuo do sada, verujem da bi „Strah od Džeki Čena“ i „Ućuti pas“, pobednici prva dva festivala, napravili dobru svirku i da ih otmu vanzemaljci i prenesu na neku planetu gde nema atmosfere. Zato sam se radovao da po drugi put čujem prošlogodišnje pobednike, bend Phobos iz Beograda. Još uvek se sećam njihovog nastupa iz prošlogodišnjeg finala kada su u pet ujutru izrokali svirku sa toliko energije da je žiri morao da ih jednoglasno proglasi pobednicima. Bendovi koji osvoje ovaj festival zaista odskaču od ostatka scene, ne samo po originalnosti i usviranosti, već i po načinu kako iznose živi nastup. „Phobos“ je zaista reprezentativni primer za sve bendove ovog žanra. Fuzija zvuka koju prave, ukrštanje gitarskih efekata i neverovatan i neretko zbunjujuće drugačiji gruv koji njihove pesme imaju odlikuje njihov autorski pečat, a vokalne sposobnosti njihovog frontmena Stefana Šijakovića su nešto što nikada nisam čuo. On uspeva da u svom glasu i pevanju poveže neverovatne kontrastne krajnosti – od vrištanj do dubokih tonova i izrazito emotivnih deonica. On se ponašao kao pravi frontmen neprestano animirajući publiku i dajući svoj maksimum, isto koliko je i bend na sceni iza njega. Na kraju svirke majica mu je bila potpuno mokra od znoja, a publika je bila u neverici šta se to desilo. Njihov nastup je mogao da posluži kao primer gde može da stigne bend koji dobije neku vrstu podrške i motivacije za samonapredovanje. Iskoristio bih ovu priliku i da pohvalim njihov prvi spot koji iako je svirački, ima specifičnu estetiku i u skladu je sa karakteristikama benda.

Posle raznolikog metala, nastupio je bend po mom ukusu – „Good Ol’ Bastards“ iz Knjaževca. Ova ekipa svira masan stoner rok koji mi je u tom trenutku, u jedan posle ponoći, savršeno odgovarao. Inače od tvrđe muzike najviše volim stoner rok tako da sam navijao za ovaj sastav još od prve pesme. Volim BDFL baš iz razloga što se na njemu ukrštaju različiti bendovi i na jednoj svirci možete da čujete mnogo raznolikih žanrova koje spajaju slični motivi. Najprostije rečeno ovaj bend svira sa mudima, gitara je namunjena i prži rifovima, a vokali su bubnjar Slaviša Jelenković i basista Ivan Bogdanović. Na početku svirke su se izvinili što nemaju duplu pedalu i što ne sviraju metal, a onda su zarokali prvoklasni stonerski rok. Tokom njihove svirke zapazio sam ljude koji su igrali u krugu prateći gruv. Na samom kraju, pošto su izrokali i poslednju pesmu, bubnjar je hitnuo palice u publiku, kao da baca šurikene. Jednu od njih sam uspeo da uhvatim i sačuvam za uspomenu.

13234482_1739998292925057_1746692154_o

Good Ol’ Bastards

Za mene je na ovakvim festivalima najproblematičnije trajanje programa. Posle 3 sata tvrdog zvuka jednostavno je preteško ostati koncentrisan, a pre svega željan još bendova koji sviraju sličnu muziku, a to je pogotovo teško ako i sam bend na bini izgleda kao da svira bez volje, po nekoj kazni. Takav je bio slučaj sa bendom „Playdown“ iz Aranđelovca koji je krenuo sa svirkom oko pola 2. Lokal je bio prilično ispražnjen i to je možda uticalo na motivaciju za sviranje, što je i razumljivo. Moj utisak je bio da su bili previše statični i bez energije, mada su odlično svirali i u muzičkom smislu su bili jako zanimljivi, ali vokal je nekako ostajao ispod nivoa instrumenata i postalo mi je već naporno da ih pratim. Dupla pedala je lomila i grmela, ali posle više od tri sata takve muzike bio sam premoren, pa sam se oprostio od festivala za to veče i zapalio u dom.

Sutradan sam saznao da su u finale prošli „Wheesplash“, koje nažalost nisam čuo, i „Good Ol’ Bastards“. Razmišljao sam o tome zašto svi bendovi koji sviraju ovakvu vrstu muzike pevaju na engleskom i nije mi jasno zašto se među njima ne nađe neko ko ne pokuša da napravi nešto na maternjem. Svakako da taj muzički žanr i njegova forma imaju svoj kalup, ali zar ne bi bilo interesantnije pokušati da se to ograničenje prevaziđe? Ako ništa, makar bi bend odskočio na sceni koja je zatrpana bendovima koji urlaju u mikrofon iste stvari, jer na stranom jeziku sve to zvuči kao da je neko već rekao i otpevao.

Mislim da su fanovi tvrđeg zvuka mogli da uživaju u drugoj večeri festivala, jer bilo je tu mnogo kvalitetnih bendova, a stvarno verujem u odluke žirija (te večri u sastavu: Rasto Rašić, Goran Manić i Branimir Lokner) da su najbolji prošli dalje, jer za razliku od mene koji sam zapalio kući kad mi je bilo dosta, oni su ostali do kraja i svoj posao su odradili profesionalno. U baražu su ostali Dawn of Creation po fejsbuk glasanju, Counterfate po publici i The Bronsons po žiriju, a jedan od tih bendova će nastupiti na finalnoj večeri 5. juna u KST-u.

______________________________________________

Ako vam se sviđa kako pišemo o muzičkoj sceni, možete novčano da nas podržite preko Patreon kampanje. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali. Ukoliko ste muzičar ili organizator koncerata,  značiće nam da nam pošaljete vašu muziku ili obezbedite besplatan ulaz na svirku. Hvala vam na vremenu i čitanju!

1 Odgovor

  1. мај 21, 2016

    […] jeziku. Došao je sa severne strane države, iz Sombora, i kao njihove kolege iz Vranja od prethodne večeri, zaslužuju medalju za heroje scene, jer su u sred radne nedelje odvojili vreme i energiju da se […]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download