Polet za kantautorsku scenu

Prošli vikend (vrelog leta 8. i 9. jula 2017. godine) proveo sam u Cetinjskoj, u bašti art galerije „Polet“, zavaljen u starinske stolice, pijući ledeni čaj i hladeći se šeširom. Po ovim vrućinama obično ne izlazim iz kuće pre nego što padne mrak, ali nikako nisam mogao da propustim novi kantautorski festival – „CantOut“.

Kao neko ko je nepovratno navučen na muziku gajim veliko poštovanje prema kantautorima koji su sposobni da napišu i odsviraju svoju pesmu, a onda da je i izvedu pred publikom. Za mene je takav trenutak komunikacije između čoveka na bini i mene u publici nešto najčistije i najiskrenije u slušanju muzike, stoga sam smotao dobar komad i već u pet sati sam bio u bašti Poleta.

basta

detalji iz bašte; foto: Saška Mrkonjić

Naravno, program je kasnio, pa sam imao priliku da čujem deo tonske probe, što bi me verovatno živciralo da bašta Poleta nije toliko lepa i prijatna za sedenje. Ipak, ovo sam zapamtio kao prvu zamerku u organizaciji festivala. Sada, posle nekoliko dana od festivala, pominjem to samo zbog još bolje organizacije narednog Kantauta, jer sam u razgovoru sa muzičarima i ljudima iz ovog posla shvatio da je od pohvala i tapšanja po ramenu mnogo važnija argumentovana kritika, komentar koji pomaže umetnicima i organizatorima (kao i svakom normalnom čoveku) da dalje napreduju i poboljšaju svoje ideje i njihovu realizaciju.

Nema sumnje – Kantaut je novi festival na koji moraju da obrate pažnju svi kojima je i dalje stalo do iskrene i autentične muzike. Takvih nije malo, što je potvrdio i odaziv publike, kao i raznolikost ljudi u njoj, od pesnika i umetnika, do matorih blejača koje redovno srećem u ovom prostoru. Imao sam sreću da se upoznam sa Džerijem Mažgonom, slovenačkim kantautorem, čiji sam album „Evo vam zaj“  nedavno otkrio i ne prekidam da ga slušam od tada. On je bio moj favorit i pre nego što sam došao na festival, ali sam tamo saznao da on nastupa samo u revijalnom delu.

jerry

naslovnica Džerijevog albuma Evo vam zaj

U razgovoru sa Džerijem, nakon što je sa mnom podelio svoja iskustva kao kantautor, utvrdio sam svoj stav o tome kakva je uloga takvog muzičara. Džeri mi je pričao o akcijama koje su pravili po Mariboru, o festivalu koji organizuju u zatvoru ili onom u kojem se na tri bine u gradu smenjuju tri muzičara, a to je baš ono što mi je potvrdilo misao da je kantautor najangažovaniji umetnik u muzici, jer on svojim likom i delom, svojim bićem i postojanjem, stoji iza muzike koju stvara i bori se za svoju ideju.

Zbog toga je za mene glavni kriterijum u oceni kantautora pitanje da li mogu da mu verujem. Da li verujem kantautoru pred sobom i da li bih stao u kolonu koju predvodi svojom muzikom? Baš zbog toga se ni najmanje ne slažem sa konačnom odlukom žirija da za pobednika bude proglašen Ivan Jegdić, ali potpuno poštujem tu odluku jer su u žiriju, pored Siniše Stojanovića, programskog urednika galerije „Polet“,  bili i Ana Ćurčin i Mita Jovanović, umetnici koji svojim iskustvom i znanjem garantuju da je ta odluka argumentovana. I kapiram šta je sve uticalo na njihovu odluku, Ivan Jegdić ima izuzetne vokalne sposobnosti, mlad je i pokazuje veliki potencijal, pa ovakva odluka može da ga ohrabri u daljem radu, ali ono što je meni smetalo u njegovom nastupu i svim njegovim pesmama je što mu nisam verovao. Prva pesma počinje stihovima „gazio sam ja u krvi do kolena“, što je najopštije mesto ikada, pogotovo kada vidite njegovo popeglano odelo i očešljane šiške, a da ne pominjem njegov lepršavi mladićki glas kojim je pevao ove reči. Jednostavno nisam se saosećao sa onim što mi govori i jedino sam u trećoj pesmi, koja je za tematiku imala događaj iz istorije Rima, osetio nešto više, dotakla me je priča o potučenim legijama, jer sam osetio da je ta tema bliska samom autoru. Sve drugo mi je zvučalo kao vešto izvedeno opšte mesto. Naknadno sam video i klip u kojem Ivan Jegdić nastupa na „Ja imam talenat“, a u žiriju su mu Rasta i Ana Nikolić, zbog čega moram da naglasim koliko je opasno za svakog kantautora da ulazi u bilo kakav šou, da bude deo nečega tako trivijalnog kao što je rijaliti konzumerizam takvih emisija. Za kantautora bi morala da bude najvažnija priča, ono što prenosi publici, ono što mu je stalo da iskaže i iznese iz sebe, pa ne mogu da poverujem da je bilo koji šou pogodan prostor za tako nešto.

pobednik

Ivan Jegdić, pobednik odlukom žirija; foto: Saška Mrkonjić

Ako mene pitate, pobednik je Vladan El Gigante Stojanović. Bilo je tu još ljudi čija muzika me je kupila, pravi kantautori čiju priču sam želeo da prisvojim kao svoju, ali njegov nastup i muzička izvedba su bili najbolji. Pre nego što se prepustim hvalospevu ovog autora, moram da se osvrnem na još nekoliko favorita.

Jedina prava kantautorka tog festivala je Branislava Joković, koja je izvela tri svoje pesme na klavijaturi. Njen stil me u nekim trenucima podsećao na Katarinu Pejak, a zbog nekih vokalnih poigravanja i fazona sa rečima pesme, zaličila mi je i na Reginu Spektor, ali ta sličnost nije bila zbog njenog podražavanja ovih umetnica, već zbog autentičnog izraza koji je u stilu imao neke bliskosti sa njima. Ali falila joj je sigurnost, hrabrost da pred ljudima iznese emotivne pesme koje je stvorila i to je zaista divno ako gledamo sa ljudske strane, ali ovo je ipak bio takmičarski festival, pa se to mora uzeti kao slabost.

Većina kantautora uopšte nije razmišljala o dinamici nastupa i od te tri-četiri pesme koje su svirali, ne biste mogli da izdvojite jednu koja se razlikuje, sve je bilo u istoj liniji – ravno. Bogdan Stamenković iz Leskovca je jedini koji se, i pored nedinamičnog opusa i nastupa, izdvojio time što je koristio lup mašinu i zanimljive efekte. Mislim da kantautor ima pravo da koristi ono što mu tehnologija omogućava, pa mi je Bogdanov nastup bio zanimljiv baš zbog toga kako se koristio pedalama, ali ono što je njemu falilo je veća sigurnost i usviranost. Jedan od favorita mi je bio Milan Kosanović baš zbog ličnog fazona kojim se izdvojio iz ostatka, njegova pesma je pokrenula sve i publika je na keca uhvatila refren „sve što znam – naučio sam sam“. On je dobar primer za energiju koja je falila većini kantautora.

Pošto sam zajedno sa Astorom Lajkom u umetničkom pokretu Sobakaisti, izbegavam da ga hvalim i javno reklamiram, jer ne želim da mi zbog drugarstva neko ospori moj status alternativnog muzičkog kritičara. Takođe izbegavam i da ga kudim i kritikujem, jer smo se već jednom posvađali zbog njegove sujete. Ipak ovo je njegov najbolji nastup na kojem sam bio. Izveo je Carevo novo odelo, Epsku i Okean, pesme koje se mogu naći na njegovom debi albumu „Muzika za ulicu“, a raznolikost repertoara može da posluži za primer drugima, jer svaka od te tri pesme je u drugačijem fazonu, pa je nastup izgledao slojevitiji. Svaka od ove tri pesme me je uradila, osetio sam i bes zbog lažnog cara, opet me je provozao ceo psihodelični trip deseteračkog epa i ponovo sam se setio kako smo u Kadisu zajedno blejali na plaži pred Okeanom. Ali stvarno mislim da Lajka nikada neće pobediti ni na jednom takmičarskom festivalu baš zato što je njegova muzika za specifičnu publiku, pesme su mu preduge, glavna dinamika se dešava u tekstu i teme su premetaforično obrađene. Ipak, Lajka mi je i dalje omiljeni kantautor, baš zbog toga što znam da je iza svih tih pesama pravi čovek koji iste te pesme peva na ulicama i nalazi svoju publiku u direktnom sudaru sa ljudima.

lajkina gitara

Lajkina gitara; foto: Saška Mrkonjić

Za razliku od Lajke, Vedran Ivorek ToughRa, ima sve ono što je potrebno dobrom kantautoru da postane miljenik publike. Vedran ima odličan nastup, pesme su mu poletne, odlično spakovane u pop-rok žanr, taman toliko prijemčiv da to bude dopadljivo najširoj publici, a u nekim trenucima na tananoj granici sa patetikom, što mi čak i ne smeta, jer ta patetika je ipak ljudska. On je nastupio drugog dana festivala i izveo je 3 pesme, od kojih mi je „Pozdrav Suncu“ ostala kao stvar za koju  se nadam da će je u budućnosti učiti klinci za ekskurzije i tamburanje u parku sa društvom. U toj pesmi se na najbolji način slažu motivi iz sve tri pesme koje je izveo, naglašeno je socijalno pitanje i smisao rada u 21. veku, oseća se boemski šmek i čežnja za lutanjem i slobodom, a ceo gruv je kao najbolji letnji hit u kojem se refrenično ponavljanje reči „pozdravi Sunce“ uvlači u uho. Vedran je i organizator Ekspozur festivala (Exsposure Music Festival), jednog od najvećih kantautorskih festivala u regionu, za koji mi je i Džeri potvrdio da je vrlo interesantan, pa ovim putem preporučujem svim kantautorima da ga isprate. Taj deo ide u sklopu sa njegovim likom i onom pričom o pozadini koju kantautor mora da ima da bih mogao u potpunosti da mu verujem. Vedran to ima, a svako ko ga je prvog dana video kako se parkira na svom čoperu uz baštu Poleta zna da su njegove pesme o vožnji na more, cestama i pojačanom radiju – istinske. Svakako bih se odlučio za njega kao pobednika, ali El Gigante mi je oduvao sve druge.

vedran

Vedran ToughRa Ivorek; foto: Saška Mrkonjić

Vladana sam nebrojeno puta čuo u Knez Mihailovoj, on ima sjajan repertoar kao ulični muzičar i neretko mi se dešavalo da zasednem na klupu i odslušam celu stvar koju svira. Generalno gotivim ulične muzičare, ali kada je Marka Žvaka uradila emisiju o njemu, iz koje sam mogao da vidim koliki je zapravo car, postao mi je idol, tako da mom oduševljenju nije bilo kraja kada sam skontao da je to on i da će nam odsvirati tri pesme sa predstojećeg albuma „Život piše bluz“. Kako i ime kaže, ceo album je u bluz fazonu, ali Vladan je uspeo da okoštalu formu bluza iskoristi u njenom punom kapacitetu i vrati bluzu onu suštinu koju su nosile pesme crnaca iz delte Misisipija. To su pesme radnika, ljudi na ulici, puka koji oseća kako ga gazi sistem, a Vladanova priča je sve to, samo u srpskoj verziji (moj ortak uvek kaže da su Srbi crnci Evrope). I prve dve pesme su mu bile odlične, ali poslednja stvar „DKR bluz“ iliti „Društveno korisni rad bluz“ je jedna od onih stvari koju znate da će biti hit, a za mene je postala deo moje lične rnr istorije i nikada neću zaboraviti kako su svi na prvu krenuli da tapšu dok je Vladan kroz dobru, staru bluzersku vožnju prepričavao kako su ga panduri nahvatali za dve sprave i kako je zbog toga šljakao kao čistač u parku, gde su ga i snimili za Marka Žvaku, čime se poentira pesma. Baš dok je uzvikivao stihove „travu sam pušio i nisam se krio“, Džeri mi je dodao spravu pod stolom i tog trenutka sam Vladana El Gigantea izabrao za pobednika, jer najbolja kantautorska muzika je baš to – deo našeg života, pesma o nama, lično o tebi i meni.

Vladan

pobednik festivala (za mene) – El Gigante; foto: Saška Mrkonjić

„DKR bluz“ i to što je El Gigante uradio tog dana je najbolji primer kako se prihvata sudbina i koristi momenat slave. Vladan je maksimalno iskoristio prethodni fokus društvenih mreža i publike tako da je na ovom nastupu zablistao i ostao upamćen kao potpuni pobednik. Zbog toga nije ni čudno što je dobio najviše glasova publike, ali iako sam priželjkivao da pobedi, ne čudi me da nije, jer njemu je osvajanje ovakvog festivala nepotrebno, on će sam da prokrči svoj put na sceni, a ja ću biti prvi koji će kupiti njegov album i doći na sledeću svirku.

Poenta ovakvih festivala nije samo takmičenje i ko će da pobedi, već mogućnost da upoznate ljude i čujete muziku koja će biti vaš lični saundtrek. Tome u prilog ide i spontana džemka koja je buknula tokom čekanja na odluku žirija. Za mene su Džerijevi nastupi na kraju obe večeri bili vrhunac ugođaja, pa sa ovog prvog festivala nosim najviše pozitivnih utisaka.

jerry maz

Evo vam zaj od Džerija; foto: Saška Mrkonjić

Ono što zameram su sitni propusti u organizaciji: neophodno je bolje ozvučenje, jer predveče je muzika iz drugih lokala glasnija od samih izvođača. Ne znam koliko je pametno da broj izvođača bude tako veliki, jer publici pada koncentracija i posle pola programa ljudi teško prate ostale izvođače, pogotovo kada se tome doda buka iz drugih kafića okolo. Problematično je i to što je festival podeljen na dva dana, pa postoji ta rupa između dva programa, a i publika se promeni. Razumem da je to isplativije i bolje zbog broja učesnika, ali mislim da bi ovaj festival mogao da se ugleda na Takt festival iz Novog Sada, koji je takođe dvodelan, ali postoji selekcioni dan i finalni dan u kojem su najbolji izvođači iz prethodnog dana. To daje na dinamici samog takmičenja, a i sigurno će privući više publike kada drugog dana festivala imate najbolje od onih koji su nastupili u prvom.

Zaključak je ipak u korist Kantaut festivala i sjajno je što je galerija Polet nosilac priče, a posebno moram da naglasim koliko je divno to što je glavna nagrada finansirana donacijama umetnika i publike, kao i to da se celoj priči priključio i poznati producent Gaspar Vinberg (Caspar Wijnberg). Verujem da će se iz ovakvog uspešnog početka razviti jedan prestižan i poznat kantautorski festival u kojem će muzički ovisnici, poput mene, moći da uživaju još dugo.

 ____________________________________________________________________________

P.S. Prošlo je više od nedelju dana od ove muzičke manifestacije, a ja tek sada kačim tekst. Naravno da imam izgovor zašto mi je trebalo toliko vremena!

PP.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje, novac trošim na ploče, albume i ulaznice. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Ako vam se tekst ne sviđa, imate pravo da prokomentarišete i ukažete na greške ili me jednostavno popljujete. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download