Pod svetlima Gernike

gernika 0

printskrinovana FB najava događaja

Čak i da nisam znao za ovaj bend ranije, ova najava na stranici Doma B-612 bila bi sasvim dovoljan razlog da mi probudi želju da uživo čujem novosadski bend „Gernika“. Od kada sam se doselio u Novi Sad, istražujem lokalnu scenu, a Gernika mi je odmah privukla pažnju, prvo imenom, a onda i dosadašnjim izdanjima i pesmama koje su objavili. Njihov novi album „Pod svetlima“, koji je izašao u decembru prošle godine, detaljno sam preslušavao od kada sam video zakazanu svirku, a nakon što sam skapirao da je razlog za retke nastupe to što su članovi benda geografski razdvojeni, znao sam da će ovo biti istorijski trenutak koji moram da upišem u svoj CV rokenrol novinara.

Kao i obično, prateći zakazano vreme na događaju, došao sam na svirku mnogo ranije (Novosađani ne jebu zakazanu satnicu kao da su Španci), ali nisam ušao u salu sve dok svirka nije počela. Tada me je zaslepila rasveta i promišljeno postavljena scena. Od svih svirki na kojima sam bio u Domu B-612 (a bilo ih je podosta), ova se izdvojila najozbiljnom scenografijom. Bend kao da je izranjao iz plavičaste magle koju su pravila svetla uperena u zidove iza bine, a na sve to je čitavu pozadinu pokrivala neka vrsta najlona, koji me je, zbog naslovnica njihovog albuma, asocirao na opnu lutke iz koje se rodio taj noćni leptir, u šta sam bio još uvereniji kada sam video njihovog bubnjara uronjenog u nju, sa činelama koje su neprestano potresale tu providnu zavesu. Svi članovi benda su bili u crnom, a to je davalo posebno dobar efekat kada bi ih okružila izmaglica iz dim mašine.

gernika77

foto: Liman Crew

Tek kada sam pročitao izveštaj na „Liman Crew“ blogu, uvideo sam da je takva postavka zaista upitna iz bezbednosnih razloga i razumem zašto je autor teksta razmišljao u tom pravcu, čak i ja se sećam onih užasnih vesti o požarima u novosadskim klubovima gde su mladi ljudi izgubili živote, ali sada, iz bezbednosti svoje sobe, tvrdim da ne bi bilo šteta izgoreti na onakvoj svirci. Nastup je otvoren prvom pesmom sa albuma i taj koncept je poštovan do samog kraja, Gernika je izvodila pesmu po pesmu, vezujući muziku u jednu nit, nekada skoro bez pauze, tako da sam u jednom trenutku uhvatio momenat kada je frontmen benda, Vukašin Kartalović, pokušao da predahne i popije malo vode, ali je u pola cuga morao da spusti flašu i nastavi da svira.

gernika 1

naslovnica albuma

Dok sam preslušavao album, nisam pronašao nijednu pesmu, ni jednu jedinu stvar koja me je uhvatila na prvo slušanje, tako da mi je celo izdanje bilo gotovo dosadno, tek posle nekoliko puta mogao sam da se saživim sa pesmom „Igraj“. Najveći problem koji sam imao sa njihovim pesmama nalazio se u tekstovima koje sam doživljavao previše opštim. Iako sam uvideo da album prati koncept, svi naslovi pesama su glagoli u imperativu, nisam uspeo da uvidim idejnu nit koja tih 11 pesama drži u zajedničkoj priči. Svi tekstovi više liče na narativno pripovedanje, nalik na onaj uvodni govor iz prve pesme, a ako bih zapazio neki stih, kao „O, da li lepota ima kraj?“ (Sijaj) ili „život me gleda kroz plastične cevi“ (Nestani), on bi se utopio u gomili drugih, skoro nevažnih reči. Nikada nisam siguran o čemu se radi u pesmama, ne zato što su previše duboke i metaforične, već zato što su pune opštih, razvodnjenih mesta, sa crnim gavranima, vranama i crnim prašnjavim putevima kao poređenjima i slikama, a uvek je tu i neka „ona“ o kojoj ne saznajemo ništa do kraja albuma, pa i to postaje kliše.

Ali na koncertu, sve pesme su zvučale toliko punije i snažnije da mi se činilo kao da sviraju nešto potpuno drugo. Svaka pesma je bila toliko emotivna i energična, svaki deo pesme je imao smisao i pogađao me je na ličnom planu, a nemoguće je ne saosećati se sa tim pesmama kada vidite sa kakvom emocijom se ceo bend predaje svirci. Vukašinov glas je mnogo ubedljiviji uživo, ne ostavlja vas ravnodušnim, pogotovo kada vidite kako mu na vratu pulsiraju žile kada podigne intonaciju i zaurla u mikrofon. Toj ubedljivosti puno doprinose i gitarista Dušan Kolarski i basista Vladimir Antonić koji svojim sviranjem, pevanjem i energijom na sceni dokazuju da veruju u te pesme i da u tim tekstovima nalaze smisao koji meni izmiče, ali ipak postoji i uživo je nesumnjivo ubedljiv.

gernika87

foto: Liman Crew

Od samog početka najviše pažnje mi je privukao njihov bubnjar Aleksandar Škorić i virtuozni način na koji je pravio ritam i atmosferu u pesmama. Na licu mu se čitala istinska sreća dok je svirao, a čak i dok nije svirao, privlačio je pažnju, jer je najlon lepršao oko njega, tako da je izgledalo kao da je on poslednja veza sa onim stupnjem lutke iz koje će niknuti leptir sa naslovnice. Tek kasnije sam saznao da je on taj koji se nalazi u drugoj zemlji, u Holandiji, gde studira bubnjeve na muzičkoj akademiji, što dosta objašnjava kako je toliko dobar u pravljenju gruva. Tokom svirke je koristio različite palice, držao je činelu kao gong, a u jednoj rokačini je oborio kreš činelu sa stalka, pa je njom izudarao ostale činele.

gernika88

foto: Liman Crew

Iako mi je „Igraj“ omiljena sa albuma, pesma koja me je oduvala na svirci bila je „Vozi“, za koju su napravili i uvod kao sa albuma: basista je na telefonu pustio snimak onog semaforskog glasa koji izgovara „Slobodan prelaz između Tehnometala i ostrva“, što je za mene dođoša bila potpuna misterija šta znači, a zapravo se odnosi na semafor kod Srpskog narodnog pozorišta koji se dugo oglašavao ovako iako odavno nigde nije bilo Tehnometala. Tokom izvođenja ove pesme prvi put sam zapazio fanki gruv gitara i njihovo preplitanje, kao i ukrštanje glasova.

Na samom kraju svirke bio sam siguran da sam prisustvovao istorijskom trenutku – bend koji je 150 dana čekao na svirku i promovisanje albuma, prijatelji koji se nisu videli ko zna od kad, bili su mokri tu na bini, zagrljeni posle neverovatne svirke, poklonili su se i zahvalili publici koja je vrištala za bisom.

gernika142

foto: Liman Crew

Vredelo je biti pod svetlima Gernike, osetiti uživo njihovu priču i uveriti se u emociju koju su uneli u ovaj album, zbog čega ga sada slušam i doživljavam znatno drugačije. Ako ikada budete u prilici da ih poslušate uživo, nemojte to da propustite, a ja znam da sigurno neću.

____________________________________________________

P.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje, novac trošim na ploče, albume i ulaznice, čime dirketno podržavam kvalitetne autore. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Ako vam se tekst ne sviđa, imate pravo da prokomentarišete i ukažete na greške ili me jednostavno popljujete. Hvala vam na vremenu i čitanju!

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download