Po sniglovima se godina poznaje

U blizini Beograda postoji jedno mesto oko kojeg lebde toksični oblaci postcoijalne apokalipse, mesto u kojima ugašeni fabrički dimnjaci podupiru sivo nebo koje se urušava, a ljudi hodaju sa gas maskama na licima i govore brouken ingliš kao u filmu „Zona Mrtvih“. Iako je Pančevo na samo 20 minuta vozom od prestonice, većina mojih ortaka iz blokova se i dalje sablažnjava kada im kažem da bih radije živeo tamo nego u Gandijevoj. Zagađenost vazduha u Pančevu im je glavni argument zašto odbijaju da krenu sa mnom u avanturu preko reke, pa ostaju u svojim stanovima da udišu dimčinu iz bonga i talog iz neočišćenog filtera klima uređaja na koji se greju, jer u zgradi opet zakidaju na centralnom.

A ne znaju da u Pančevu, u Maksima Gorkog ne-znam-koji-broj, u dvorani na čijem ulazu još uvek stoji repertoar iz prošle godine, Vizelj i Buč Kesidi zajedničkom svirkom promovišu singlove koji su probili sve radijske plejliste i onlajn liste najslušanijih.

vizelj i buc„Apolo dvorana“ mi je dugo stajala na listi mesta koje moram da overim, a ova prilika je bila previše dobra da se propusti, iako sam u tom trenutku bio na dobrih 120km udaljenosti. Ipak skoro tročasovna vožnja busom, pa vozom i 200 dinara za ulaz je nesrazmerno mala žrtva naspram dva sata bendova na koje sam propisno navučen još od njihovih prvih izdanja. Apolo dvorana je prilično sterilan prostor, nalik na kutiju u koju su ubačeni šank i bina, ali ono što joj daje smisao je mlada publika i njena upadljiva brojnost.

Buč Kesidi nisam slušao uživo još od njihovog nastupa sa Artan Lilijem, a u međuvremenu su ostali bez jednog člana benda, tako da su Luka Racić i Zoran Zarubica nastavili kao revolveraški duo, izabravši novi put i unapređujući svoj zvuk elektronikom. „Nema ljubavi u klubu“ je korak dalje od njihovog debi albuma, a sa obzirom da sam se mesecima drogirao pesmama sa njega, radovao sam se da ih čujem u novim aranžmanima.

Po obećanoj satnici, svirka je počela u 11. Buč Kesidi je imao ulogu domaćina, pa me je zato malo razočarala nesigurnost sa kojom su počeli koncert. I pored toga što su vezivali pesme bez stajke, kao i odlične postavke na bini, sa bubnjem izdignutim na platformi tako da vidite Zarubicu u punom zamahu, i Racićem u srebrnoj jakni, u prvim pesmama mi se činilo kao da ih je neko izgurao na scenu i naterao ih da sviraju. Racić se neprestano mučio sa pedalama, pevao je bez snage, a stare stvari su zvučale toliko prazno da sam se sve vreme nadao da će se odnekud pojaviti neki dobroćudni basista i podići ovu svirku na noge.

Ali od trenutka kada je Zarubica ustao u pola pesme, mašući publici da se oglase, ne prestajući da lupa bas bubanj, usledio je preokret. Bend je predstavio novu stvar, nešto o suboti uveče, u kojoj je glavni vokal bio bubnjar, pa je to bio dobar znak da one stare pesme mogu i da umru zarad života ovog novog Buč Kesidija, inovativnijeg u svom minimalizmu i savremenijeg u svojoj zrelosti. Nakon tog momenta čak su i one pesme sa prošlih izdanja zvučale svežije, pa je možda problem samo u aranžiranju onih prvih, jer su „Stani! Stani!“, „Uragan“, a posebno „Nebitna (…ne mogu da)“ zvučale bogatije i bolje nego u originalu. U novoj godini bih želeo da budem kul kao Zarubica koji uspeva da ispuca prelaze na bubnju i namesti frizuru u istom zamahu, a kada mu dosadi da udara sedeći, svima nama nemuzikalnima pravi zazubice svirajući bubanj kao da je gospodar čitave scene.

Za mene se tekstovi najubojitije oružje iz arsenala Buč Kesidija, pa mi je drago da i u novim pesmama imaju takve stihove koji ostaju u glavi na prvo slušanje, kao ovi iz nove pesme: „Zakucan za šank da l’ je pijan, polupijan ili umoran“. Moram da priznam da me je „Nema ljubavi u klubu“ prvo odbijala, ali onog trenutka kada sm je čuo u „Ljubitelju“ kako tuče sa ozvučenja, dok smo za šankom stajali samo Veliki Ljubitelj, Priti Bobi i ja, shvatio sam poetnu, „jer vikend je samo radni dan kada radiš bilo šta da ne bi bio sam“.

„Nema ljubavi u klubu“ je hit, a te večeri smo imali priliku da doživimo dokaz za to. Nakon što su odsvirali ovu pesmu na opšte oduševljenje publike, mogli su da nam rade šta god su želeli. Buč Kesidi se okoristio time, pa su poslednje pesme rasturili, posebno „Jaa imam plan“ u kojoj se Racić razmahao gitarom trčeći po bini.

Spot mi se svideo na prvu baš zato što je tako neusiljen, suptilan, sa puno vizuelnih detalja koji obogaćuju doživljaj, plus snimljen je u „Galaksiji“, pančevačkom klubu za koji pretpostavljam da je bio mesto gde su mnoge ljubavi započete/okončane. Ivan Jemouović, glavni odgovorni spota, uspeo je da vizuelnim putem prenese atmosferu jednog mračnog kluba u kojem se pogledi na trenutak spajaju, da bi u sledećem trenutku nešto drugo upalo u oči, sve pod teškim i neprijatnim crvenim svetlom. Posebno mi je dobra ona scena, nalik na mini omaž studiju „Krokodil“ u kojem je pesma snimljena, gde se pojavljuju braća Stevanović, Lepi Pera koji toči šotove i Vuk koji nazdravlja sa Racićem.

U godini kulture, kada nas budu odlikovali za veliki doprinos rokenrolu, jednu od glavnih nagrada dodeliće Staši Bukumirović za sve spotove koje je uradila, kao i za one koje će, nadam se, stvoriti u budućnosti. Od lirskog, emotivnog videa za „Godine u vetru“, preko savršene filmske režije za „Pustinju“, sve do „Kadilaka“, Bukumirovićeva ne prestaje da unapređuje scenu svojim doprinosom na polju vizuelnog identiteta pesama i bendova.

Rekao bih da joj je „Kadilak“ remek delo. Ne samo po pitanju onoga šta je u spotu, već i po pitanju toga kako je duh jednog benda prenela kroz svoj autorski doprinos, koji se ogleda kako u kadrovima, tako i u scenografiji i rekvizitima koji su korišćeni. Bend Vizelj je „Kadilak“ u slici. Čak i da gledate ovaj spot bez tona, samo iz onih scena gde gitarista prska šampanjcem ritam sekciju koja kleči, a u završnici im još dosipa u usta, dovoljna je da shvatite da je Vizelj provokacija, prst u oko do lakta i još udarac u jaja kad mislite da je vreme da se pomirite.

Vizelj jaše na talasu najnovije scene, koristeći gitaru za surfovanje, uz gromoglasan zvuk bubnjeva i nitro buster basa. I možda je taj talas krenuo iz zapišanog kanala Padinske skele, ali već krajem januara on će preplaviti „Kino Šišku“ u Ljubljani na „Ment festivalu“ i ne mogu da prežalim što neću biti tamo da vidim zapanjena lica promotera i menadžera iz celog sveta zgranuta Nedićevim maljavim grudima ispod raskopčane košulje.

Nisam ih slušao uživo od Kontakt konferencije, a u međuvremenu se i kod njih menjala postava, pa sada imaju novog bubnjara, Nikolu Bajčetića, za kojeg mi se čini da se savršeno uklopio u njihovu energiju, makar sudeći po „mečing“ košuljama koje su on i Veljko Milinković imali na svirci, a pogotovo po onom šatu koji su razmenjivali u spotu za „Kadilak“. U pogledu svirke Bajčetićev gruv je tvrđi, jednostavnijih figura, a što je najvažnije, u skladu sa ostatkom benda.

Svirku su zahuktali pesmom „Long Way Down To Banatski Sokolac“, koju proživljavam potpuno lično još od onda kada sam kampovao na Rok Vilidžu. Bend je odskočio u odnosu na prethodnike zbog dominacije bas gitare, zvuk nas je odbacio sve do šanka, a trojac nije prestajao da nas tuče iz pesme u pesmu, svirajući sve brže stvari. Njihov poslednji EP „Superspektakl“ je zaista to što mu ime kaže, jer od te četiri pesme ne zna se koja je bila potrebnija publici, pa nije ni čudo što su na njega drkali na svakoj domaćoj best of listi.

Već tradicionalno čuvam buksnu za „Pustinju“, a ovaj put nisam mogao da je dočekam ne samo zbog moje zavisnosti, već i zbog preterane buke koja se povećavala iz pesme u pesmu. Kao da su članovi Vizelja postepeno ostajali bez sluha (i razuma), na šta tonac „Apoloa“ apsolutno nije reagovao. Možda se zaista nisu čuli na bini, ali ono što je izlazilo van postalo je preglasno, pa iako sam ozbiljan fan ovog benda, nisam želeo da ostanem gluv zbog njih, pogotovo zato što želim da čujem sve te buduće stvari koje će napraviti, jer ako sada, posle 5 godina od prvog izdanja, zvuče ovako prokleto dobro, šta će tek biti u narednih pet? Izdržao sam još pesmu-dve u hodniku Apoloa, ali je buka bila toliko nesnosna da sam zapalio još pre nego što su završili.

Mogućnost da ponovo čujem ova dva benda, kao i još mnogo drugih novih i meni nepoznatih imena, sledi na „Hali Gali #1“ događaju koji je zakazan za 23. februar u Dragstoru, u Beogradu. Do tada se nadam da će se Vizelj makar malo urazumiti, a Buč Kesidi postati još opasniji.

Iako su ovi singlovi objavljeni krajem 2018te, nemajte sumnje – ovo je godina rokenrola.

__________________________________

P.S. Da šešir moj piše još bolje, ostavite komentar, primedbu, osudu ili pretnju u komentarima ispod teksta (ne treba nam vaša mejl adresa, upišite šta ‘oćete).

Ako želite da podržite šešir moj da opstane dovoljno dugo kako bi pratio i pisao o muzičkoj sceni, možete nam donirati ulaznice za koncerte, žene, vutru, cigare, slatkiše ili mesečne donacije ovde.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download