• Некатегоризовано
  • 0

Plodovi iz Haiku bašte

Omiljene su mi svirke na koje odem bez ikakvog prethodnog preslušavanja, čitanja intervjua i guglanja o bendu koji će svirati. To ne radim često, pogotovo ako se za vikend zateknem u Beogradu ili Novom Sadu gde je koncertna ponuda (srećom) bogata, pa je neophodno makar minimalno upoređivanje među bendovima koji nastupaju kako bih doneo odluku gde ću provesti veče. Međutim, u Gornjem Milanovcu, na jedan običan utorak, nema boljeg mesta na planeti nego u Ljubitelju.

Iako do tada nisam poslušao nijednu njihovu pesmu, vesti o bendu „Haiku Garden“ su mi stizale sa svih strana. Njihova turneja „Where If Not Balkan“, u okviru koje su gostovali u Milanovcu, počela je osmog februara u Subotici, u Studiju 11, a po objavama prijatelja koji su prisustvovali toj svirci, kao i onim u Novom Sadu i Beogradu, mogao sam da zaključim da mi u susret dolazi nešto novo, nešto veliko. Uz te preporuke stigla je i vest da je njihov album „Where If Not Now“ u konkurenciji za najbolji album 2018-te godine po izboru udruženja „IMPALA“, muzičke asocijacije koja okuplja evropske nezavisne izdavače. Sve to je bila dovoljno dobra preporuka da u utorak veče šešir moj bude u Ljubitelju.

Istina, bio bih tamo ko god da je svirao, jer je Ljubitelj jedno od onih unikatnih mesta u Srbiji za koja znate da ćete se dobro provesti šta god da je na programu tog dana. Broj svirki na kojima sam bio u ovom prostoru je mnogo veći od kapaciteta moje oštećene memorije, ali sećanja i osećaj koji imam kada se nađem u ovom mestu živi sa mnom i kada sam udaljen stotinama kilometara, pa su plodovi iz haiku bašte bili dobar povod da se opet nađem tamo.

haiku garden Već po količini opreme, koja je zauzela skoro pola kluba, mogao sam zaključiti da je godina bila rodna. Jedva da je bilo malo prostora da se stane ispred benda, a srećom furuna nije bila založena kao u sred grejne sezone, pa sam mogao da se provučen sa strane, tako da vidim sva četiri člana. Prva pesma nas je zasula svim što ovaj bend poseduje. Iz tišine pune iščekivanja na prvu nas je udario celokupan sadržaj ovog benda, sva punoća i zvučna slojevitost koju pesme imaju. Pesme su se nadovezivale bez pauze, koristeći šum efekata kao spajalicu i prelazak u novu stvar. Bilo je neprirodno stajati mirno uz ovakvu muziku, morao sam da zaigram od starta.

Ali ubrzo sam se ohladio. Sada, nakon dva dana od svirke i uzastopnog preslušavanja albuma, jasno mi je da su moja očekivanja bila drugačija od onoga što taj bend jeste i možda je to uticalo na doživljaj, ali te večeri, u tom momentu dok sam ih gledao kako statično sviraju te pesme, osetio sam neverovatnu distancu od onoga što rade i činilo mi se kao da sam zalutao na svirku. Smešno je, ali je istina – ovo je verovatno jedna od najboljih svirki na kojima sam bio, ali za koju nisam imao nikakvog interesovanja. Mada sam ljubitelj znatno tvrđeg zvuka, u prvim pesmama me je vozio taj gruv i pop-šoageze fazon koji su imali, ali svaki put kada bi se na instrumentalne deonice nadovezao vokal, moje uživanje bi nestalo. Problem koji sam imao sa vokalom nije bio u tome što nisam mogao da razaznam tekst pesama, pa ni to što su pesme na engleskom (mada sam se nadao da imaju i neku na maternjem), već u emociji. Nisam uspevao da se povežem sa glasom Luke Flegara; zvučao mi je kao da peva sa krajnjom dosadom, a ta melanholičnost u boji njegovog glasa samo je dalje distancirala jer nisam osećao da je iskrena, već više prilagođena žanru i onome što se očekuje od takvih pesama. Sigurno da je i nerazumevanje teksta dodatno uticalo na distancu, ali je na to uticala i njihova zaokupljenost opremom koja ih je okruživala. Nije bilo istinskog kontakta sa publikom i tu ne mislim na uvodne i oproštajne reči ili bilo kakvo direktno obraćanje, već na taj osećaj da smo tu zajedno i da učestvujemo u nečemu što se ne ponavlja, jer u tom trenutku ne postoji nijedan drugi utorak, nijedno drugo mesto do Ljubitelja i nas koji smo došli da ih čujemo. Jedino je basista Matevž Bitenc uspeo da razbije taj nevidljivi zid, neposredno se obraćajući publici i svirajući sa puno duha, u nekim trenucima toliko prepušten gruvu benda da se sudarao sa nama iz prvog reda. Tokom deonice bez basa, popeo se na binu i pantomimom je usmeravao pažnju na ostale članove benda, razbijajući za trenutak uštogljenost nastupa.

Tek pred kraj liste, u poslednje 3-4 pesme, doživeo sam puno spajanje sa bendom, pa mi ukus plodova iz njihove bašte više nije bio toliko slatkast kao u svim tim popičnim pesmicama sa početka. Za mene je najbolji momenat svirke počeo sa upečatljivim gitarskim rifom Klemena Tehonika na koji se nadovezao ceo bend, vodeći nas u dubinu i znatno tvrđi gruv. Taj rif je izronio iz dugačke instrumentalne deonice koja se prelivala u različitim zvukovima i efektima, praveći znatno mračniju atmosferu od onoga što je prethodilo. Pitao sam se zašto nisu krenuli od ovoga, zašto nas nisu iz ove dubine izbacili na sam vrh talasa. U pesmama koje su se nadovezale na ovu iskočila je jedna u kojoj je gruv basa bio tako dobar da nisam mogao da zamerim Bitencu kada me je skoro oborio na zemlju. U njoj (ili nekoj od tih poslednjih pesama) mogao sam da vidim svu virtuoznost njihovog bubnjara Anže Kneza, koji je savršeno uleteo na elektronski bit koji je otkucao na dram mašini pored sebe, podigavši ceo bend u stratosferu. Bio je to dokaz da u njihovoj bašti može da se nađe i po neki plod oporog ukusa.

Čini mi se da bi sve bilo drugačije da su samo okrenuli listu naopako, krenuvši od tih tvrđih stvari ka onim vedrijim, jer mi je ovako prvi deo svirke zvučao prilično monotono. Čak su mi i vizuali koje su projektovali na platno iza benda izgledali jednolično, bez povezanosti sa konkretnim pesmama, kao da su nasumično nalepljeni samo da bi bend imao i taj deo programa u svom nastupu.

Bend je jebeno usviran, svi ti instrumenti i pedale koje koriste su u službi zvučnosti, a ne kao ukras i svaki od članova benda vidno vlada svojim instrumentom. Fun fact je to da je istog dana kada su u Milanovcu bendu Žen ukradene tablice sa kombija, u Granadi, na njihovoj turneji po Španiji, bendu Haiku garden je obijen kombi i ukradena je oprema u vredsnoti od oko 9000 evra. Taj iznos jasno svedoči o posvećenosti ovog benda i ogromnom ulaganju, pa svaki moj komentar o njihovoj muzici treba, kao i do sada, shvatiti samo kao moj doživljaj, ne kao neku uklesanu istinu koja ima bilo kakvu veću vrednost od komentara bilo koje osobe koja ih je slušala uživo. Po oduševljenim reakcijama publike, među kojima je mnogo onih čije mišljenje i ukus cenim, bilo mi je jasno da je „Haiku garden“ ipak vredan i da u njihovoj muzici postoji mnogo toga što može da vas radi, a u tome je i najveća vrednost ovakvih koncerata. Sama činjenica da je bend uz pomoć publike, preko kraudfanding kampanje i benefit svirke, uspeo da prikupi novac i obnovi deo ukradene opreme svedoči da već imaju ozbiljnu bazu fanova kojima je istinski stalo do njihove muzike i daljeg rada.

Kada sam pazario rizle i upaljač iz njihove ponude, uvideo sam da bih i ja gajio takav haiku, ali da tada nisam osetio ovu svirku onako kako se to inače dešava u Ljubitelju, na toj blizini sa bendom i njihovim zvukom. Zamišljam da bi idealan prostor za njihov nastup bila neka žurka u prirodi gde bi bend svirao pod krošnjama japanske trešnje, nenametljivo postavljen sa strane, tako da publika može da se prepusti muzici izvaljena u ležaljkama i na travi. Možda će neka od preostalih svirki sa turneje izgledati tako.

20190213_103059

materijal za arhivu; foto: A.K.

_________________________________

P.S. Da šešir moj piše još bolje, ostavite komentar, primedbu, osudu ili pretnju u komentarima ispod teksta (ne treba nam vaša mejl adresa, upišite šta ‘oćete).

Ako želite da podržite šešir moj da opstane dovoljno dugo kako bi pratio i pisao o muzičkoj sceni, možete nam donirati ulaznice za koncerte, žene, vutru, cigare, slatkiše ili mesečne donacije ovde.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>