Plišani Mališan u nebranom grožđu

Za mene je ova priča počela još prošle godine, negde u oktobru, kada sam sedeo za šankom „Kod Bradonje“ u iščekivanju bubnjara Tomića Tomića. Mislio sam da neće ni doći, kasnio je više od pola sata i sa mukom sam razvlačio peticu Begejca tešeći sebe da mi nije teško da sačekam još sat vremena. Debi album benda „Plišani Mališan“ iz Gornjeg Milanovca izašao je 2013-te godine i od tada sam potpuno navučen na njihov zvuk, a ono što je najgore u mojoj zavisnosti je što ne postoji nijedan sličan bend kojim bih mogao da ublažim svoje krize, pa mi je vest da postoji snimak novog, neobjavljenog albuma zvučala previše dobro, kao neka urbana legenda. Potreba da čujem novi album Plišanog Mališana nije poticala samo od moje želje da saznam dokle je ovaj bend stigao u svom muzičkom putešestviju, već i iz egoizma i uobraženosti. Hteo sam da, poput pravog andergraund muzičkog kritičara, imam nešto što još niko nije čuo. Već sam zamišljao sebe kako u svoju studentsku sobu privodim mlade obožavateljke alternativnog zvuka rečima: „Hoćeš kod mene da slušamo  neobjavljeni album Plišanog Mališana?“ Zato sam i strepeo da li će se Tomić Tomić pojaviti ili će sve ostati na nivou maštarije. Srećom, posle sat vremena od zakazanog sastanka, disk sa natpisom „Plišani“, ispisan zelenim, masnim markerom, pojavio se na šanku i ja sam ga brzo prekrio šeširom, kao da će ga neko ukrasti. „Nemoj da pričaš da si ga od mene nabavio“, rekao mi je Tomić Tomić. „Neću, naravno“, slagao sam.

Mogao bih da napišem roman o prvom slušanju ovog albuma, kako sam još iste noći iscimao ortaka sa ozvučenjem u kolima i kako smo se, posle sprave izduvane na Brdu mira, vozili magistralom slušajući čitavim telom pesmu po pesmu. Naelektrisanih čula, upijao sam svaki ton, a farovi koji su nam išli u susret i retka svetla na utihnulim kafanama duž puta spajali su se u priču koja je počela sa zvukom otvaranjem flaše:

(hej, hej) treba mi alkohol
(hej, hej) da vidim
(hej, hej) šumu od drveta

Album „U nebranom grožđu“ zvanično je objavljen 20-og maja u izdanju izdavačke kuće Rock Svirke Records, a njegov prvi singl se pojavio u vidu spota za pesmu „Lepa devojko“ (o kojem sam već pisao). I mada sam uživao u njegovom posedu pre objavljivanja, ipak sam srećniji sada kada je dostupan svima, jer više ne moram drugima da prepričavam kako koja pesma zvuči i zašto sam oduševljen njima. U realnom vremenu album traje 27 minuta i 59 sekundi, ali u subjektivnom osećaju ovih šest pesama traju beskonačno. Svaka kompozicija je toliko slojevita i puna sadržine da je možete preslušavati na hiljade puta, a da se osećaj ne izliže. Čak i ta hitična pesma „Lepa devojko“ je prevazišla svoju reklamnu upotrebu, jer živi svoju zasebnu sudbinu u virtuelnom svetu socijalnih mreža; viđam je često okačenu u komentarima pod fotografijama na kojima su raskošne lepotice u spontanim pozama ovekovečenim još spontanijim „selfi“ kadrovima. U tome se vidi genijalnost ove stvari, jer upravo ta pesma na veseo i zabavan način govori o ozbiljnoj, mračnoj temi i korišćenju interneta za ostvarivanje izopačenih želja raznih psihopata. Zato se pitam da li oni koji u komentare kače te pesme rade to zbog prve strofe, u kojoj se veliča lepota buduće žrtve, ili samo na dobar način artikulišu svoju želju da se kroz jedno silovanje u podrumu oslobode nagomilane seksualne tenzije.

Mislim da je jedna od vrednosti ovog albuma u preplitanju tih tamnih i svetlih nijansi. Album se otvara brzom pesmom „Alkohol“, koja je pravi reprezent te vedre strane ovog izdanja, ali i ona u sebi nosi nešto od težine one druge strane. Zvuk Plišanog Mališana je prepoznatljiv po punom gruvu, škripećim i neuhvatljivim gitarskim solažama, a posebno ga karakteriše i izdvaja boja glasa i način pevanja njihovog frontmena Đorđa Novakovića zvanog Fantom. Način na koji izgovara pojedine reči, kako po svojoj logici naglašava slogove i koristi ih za pravljenje specifične melodije, izobličuje stihove i ostavlja utisak začudnosti, kao da pesma uopšte nije na srpskom jeziku, već na nekom zaumnom govoru. Takvo pevanje samo produbljuje psihodeličnost melodija pa slušanje ovih pesama predstavlja neponovljivo iskustvo i na tom nivou. Osim pesme „Lepa devojko“, sve ostale kompozicije imaju sveden tekst, koji nije naveden ni na bendkemp stranici gde je album objavljen, što je novina u odnosu na prvi album kada su svi tekstovi bili objavljeni i potpisani. Takav odnos prema stihovima pesama pokazuje da je Plišani Mališan dostigao novu fazu stvaralaštva u kojoj je muzika najvažnije sredstvo za komunikaciju, pa je tačno značenje reči skoro nebitno. Time se slušaocu sugeriše da se njegovo mišljenje, ono što on čuje i kako doživljava reči pesme, potpuno uvažava i daje mu se sloboda za tumačenje. To sam shvatio kada mi je na moju molbu Đorđe Novaković poslao tekstove pesama; uz tekst pesme „Alkohol“ u zagradi je stajalo: „improvizacija u studiju dok su se snimali vokali“. Dakle ceo tekst je lirička improvizacija koja je uhvatila melodiju glasa. Zbog toga ću se potruditi da se što manje osvrćem na tekstove, jer ne želim da drugim slušaocima uskratim slobodu tumačenja i uživanja u nejasnosti.

Pesma „Dan je bio vreo“ bila je popularna još pre nego što je album snimljen, na koncertima smo mogli da prepoznamo trenutak kada će je svirati, pošto bi pri njenom izvođenju Silvija Mitrović, jedini ženski član Plišanog Mališana, uzela staru gitaru i slajdom svlačila distorzirani akord preko kojeg je plivala cela kompozicija. Ova stvar može da posluži kao primer kako Plišani koristi bit pesme da prenese emociju. Ne možete da ne osetite kako gruv fino klecne kada se svi instrumenti stišaju, a samo ta slajd gitara prevuče akord i svi se vrate u početni gruv. Poznato je da ovaj bend svoje pesme snima u živoj svirci, u jednom intervjuu sam pročitao da je deo albuma sniman na sceni milanovačkog pozorišta, pa onako kako kompozicija zvuči na albumu, tako (i još deset puta bolje) zvuči i na svirci, a to znači da se sva ona zujanja i zavijanja gitare još bolje osete kada je bend pred vama, jer ste tada u prilici da vidite i njihovog solo gitaristu Ivana Kovačevića i specifičan način na koji svira. Inače on je i član Bjesova, ali u Plišanom je jedan od glavnih autora, a na njihovim svirkama se potpuno predaje muzici i izgleda kao da svira u transu, maltertira svoj instrument, pada na zemlju i improvizuje.

silvja

Silvija Mitrović

On je i autor pesme „Sunce sna“ u kojoj psihodeličnost ovog albuma dolazi do izražaja. Za mene je ova pesma esencija Plišanog Mališana jer u njoj ima svega, ali ničeg previše. Gruv koji prave bubnjar Mirko Šćepanović i basista Boban Kecović sve vreme vozi, a distorzirane gitare se svaljuju preko bita. Solo gitara u ovoj pesmi kao da govori/zavija/zapomaže, a sve se dešava na granici sna, koji više zvuči kao košmar. U ovoj pesmi do izražaja dolazi i glas Silivije Mitrović, čije pevanje pravi mesečarsku atmosferu i hipnotišući gruv. Ono po čemu se može videti koliko su članovi ovog benda iskusni muzičari je kontrolisani haos koji stvaraju u svojim kompozicijama. Iako sve pršti od utisaka, zvukovi su neuhvatljivi i mešaju se u neverovatnom haosu, ipak je sve tačno odsvirano i harmonično ukomponovano. To se čuje u strofi gde glas, bubanj i gitara u taktu akcentuju četiri tona i time prave kružnu vezu među stihovima, a to čini pesmu tako dopadljivom. „Sunce sna“ je kompozicija koja ostvaruje taj osećaj bezvremenosti, jer toliko je puna zvukova i duboka da, ako je uključite na ponavljanje, lako ćete nestati u njenim tonovima i izgubićete svaki pojam o stvarnom svetu.

Dve poslednje pesme imaju sličnost u tome što kreću iz jedne emocije, a stižu u potpuno kontrastnu. „Mobi Dik“ počinje sjajnom gitarskom vožnjom, a onda iznenadno prelazi u težak gruv i rokanje. Ova varijacija između lagane vožnje i rokačine ponavlja se kroz pesmu nekoliko puta, a eho glasova i tekst pesme više vuče na onu tamnu stranu albuma. Zbog literarnih referenci u tekstu, moram da se osvrnem na stihove:

Mobi Dik me doziva i
moj je beg čista iluzija
magnetni demonizam
moj novi dom je plava grobnica

12540763_10206965939440386_1805912040123341340_n

Đole Fantom sa fantomkom

Mobi Dik je svetski poznati kit iz istoimenog romana Hermana Melvila, mada je meni prepoznatljiviji po jednoj starijoj epizodi „Toma i Džerija“ u kojem se javljaju ovi motivi. Motiv plave grobnice aludira na istoimenu pesmu Milutina Bojića i priziva turobnu sliku vojnika upokojenih na dnu mora. Kroz ova dva snažna literarna motiva ova pesma prolazi kao ispaljeni harpun, spaja ih u jedan neočekivani kontekst i daje nova značenja. Sećam se njihovog poslednjeg živog nastupa na kojem sam bio, svirali su na humanitarnom događaju „Muzikom za naš grad“, i tokom izvođenja ove pesme, Đorđe Novaković zvani Fantom, stavio je na glavu fantomku i celu pesmu je urlao preko crnog platna što je imalo neverovatan scenski efekat.

U novembru 1996. godine bend „Sku5supers“ snimio je pesmu „Avala“. U opisu videa na „Ju Tjubu“, potpisani su Vlastimir Matović Lale – gitara, Aleksandar Vasiljević Prxna – bubanj, Dušan Savić Dukla – bas gitara i Đorđe Novaković Fantom – tekstopisac i aranžer. Deo ove pesme javlja se u vidu spota na početku muzičkog videa za pesmu „Lepa devojko“. Dvadeset godina kasnije, Plišani Mališan obrađuje ovu pesmu i od nje pravi nešto potpuno novo.

Ono što je nekada bila avangardna muzička akrobacija, evoluiralo je u složenu kompoziciju u kojoj preteže stonerski rif i težak gruv. Pesma kreće iz lagane, prolećne melodije, a razvija se ka tom tvrdom bitu i vokalu koji zavija preko njega. Pesma je obeležena zvukom solo gitare i njenim piskom. Za dvadeset godina mnogo toga može da se promeni. Lale i Prksna više nisu među živima, Dukla se više ne bavi muzikom, a Fantom i dalje peva tekst koji je napisao pre 20 godina:

i kao poznati san u kome promiče dan
jedan providan plan nije siguran sam
ako pitaš me kad u vedrini je sjaj
ja ću podići glas kojim pokrećem vas

U pesmi koja traje šest minuta, negde pred početak četvrtog minuta prvi put se čuju reči teksta, verbalizovane emocije koje prate gruv gitare. Mnogo toga može da se promeni za dvadeset godina, pa tako one iste reči sada zvuče potpuno drugačije.

i kako prolazi dan ja sam sve manje sam
i u ruci je blag osmeh koji je sjaj
ako pitaš me kad u vedrini je sjaj
ja ću podići glas kojim pokrećem vas

Nizanje stihova poentira začudni refren koji dovodi u pitanje prostorne odrednice i logiku stvarnosti. Šta je zapravo Avala i gde su oni ako je Avala dole? Ova pesma vrlo upečatljivo zatvara album, jer u njoj je najveća dinamika i u tom istovetnom rokanju sakupljen je naboj svih prethodnih pesama, pa sve na kraju eksplodira i odjekuje u zujanju koje traje pola minuta. Ako slušate album od početka do kraja, čini vam se kao da ste udahnuli na početku prve pesme, a da ste izdahnuli tek u svršetku „Avale“.

12036490_1282222138472741_474043963752651325_n

naslovnica albuma: foto Milica Vukelić

Pun izraz iz naslova albuma je „naći se u nebranom grožđu“, a kako knjige kažu, to znači naći se u nevolji, u nezgodnoj situaciji. Narodni izraz aludira na na one koji su došli u vinograd da kradu grožđe, pa su ih vinogradari tu zatekli i sprečili, najčešće batinama, ali ako obratimo pažnju na naslovnicu albuma, videćemo da na njoj zapravo piše „Plišani Mališan u nebranom grožđu“. Zvuči kao da je Plišani Mališan neki junak koji je sada u epizodi „u nebranom grožđu“, a u prilog tome ide i naslovna ilustracija albuma na kojoj je frontmen benda sa rukama podignutim u gardu, od kojih je samo leva pesnica u fokusu. Sa obzirom na polarnost emocija u pesmama, čini se da je to nebrano grožđe zapravo međuprostor i međuvreme, jer oni su već tu i možda će ga oni obrati, a možda će biti uhvaćeni u šteti. Zbog frontmenove borbene figure, izgleda kao da su spremni za okršaj. Ta podvojenost u značenju naslovnice albuma u jednom slikovitom izrazu prikazuje dvojnost emocije iz muzičkog izraza. Ne bih da fantaziram na šta tačno aludiraju ovakvim naslovom, možda misle na celu muzičku scenu, možda misle na neku ličnu priču, a možda se i samo zajebavaju, što je u skladu sa njihovim autoironijskim odnosom prema sopstvenom radu; kao i u slučaju pesama, sloboda je na publici da doživi i tumači kako želi i može.

Plišani Mališan je i dalje andergraund, ali onaj istinski, zlatni, koji ne vapi za slavom i potajno se nada da će se prodati skupo. Svakome ko zna za njega daje mogućnost za mesece uživanja u najboljoj muzici. Oni se neprestano razvijaju i sazrevaju u svom muzičkom izrazu, a ovaj album je dokaz za to, jer je nešto jedinstveno na našoj sceni i iskoračuje iz svih ustaljenih žanrova i odrednica. Svaki njihov koncert je onaj pravi rokenrol nastup gde sve puca od energije, a muzika je važnija od samih ljudi koji je izvode. Zato se nadam da će uskoro krenuti sa promotivnim koncertima i da će se na njima dobro prodavati vinil izdanje ovog albuma, jer zaista, za dvadeset-trideset godina, kada odu u legendu, pričaćemo našim unucima kako smo ih slušali uživo, a naši klinci će privoditi neke nove klinke rečima: „’Ajmo kod mene da slušamo prvu ploču Plišanog mališana!“

fb stranica benda: Plišani Mališan
korišćene fotografije: Ivica Milošević i Milica Vukelić

________________________________________________________________________

Ako vam se sviđa kako pišemo o muzičkoj sceni, možete novčano da nas podržite preko Patreon kampanje. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali. Ukoliko ste muzičar ili organizator koncerata,  značiće nam da nam pošaljete vašu muziku ili obezbedite besplatan ulaz na svirku. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *