Oproštaj od Studenjaka

Dešavalo mi se da zamišljam budući život i planiram kako da od svoje studentske sobe napravim dvosoban stan u kojem bih živeo sa nekom devojkom, možda i nekom decom, ako nam se omakne. Premeravao sam u glavi prozore i gde bi mogao da se izbije zid, pa da se dobije još jedna prostorija, ali to bi trajalo kratko, jer uvek bi se javljala ona pomisao da ne mogu doveka da budem student i da je samo pitanje trenutka kada ću otići iz svoje sobe i napustiti Studentski grad, zauvek.

Posle osam godina u Studenjaku i šest u sobi 151/4, konačno sam razdužio posteljinu i jastuk, koje nikada nisam ni koristio. Domar je svratio da proveri inventar, rekao je da mi soba čudno miriše i da sam mogao bolje da očistim terasu, a ja sam samo klimao i razmišljao kako je ovo poslednji put da sam u ovoj sobi, u ovom mestu. Znao sam da će taj trenutak doći, ali nikada ga nisam zamišljao ovako običnim, bez neke oproštajne žurke, bez svih onih brucoškinja koje me grle sa jezom u koži, jer možda se više nikada nećemo sresti, ali valjda ćemo pamtiti onu sobnu žurku i vatanje na stepeništu. Zamišljao sam i masu pod mojim prozorom koja skandira pozdrave i želje, a ja se sa terase puštam na njihove ruke i oni me nose sve do stajališta za bus 72.

26229778_10156098087823383_8238927154541997431_n

Iako sam otišao za Novi Sad nekoliko nedelja pre toga, tek sam na koncertu benda „Bitipatibi“ zauvek pustio Studenjak. Te večeri sam priznao sebi da sam se preselio, da više ne živim u Studenjaku i da je nemoguće vratiti se nazad, pa iako nisam završio fakultet (niti ću ikada, očigledno), ovo poglavlje života je zvanično zatvoreno. Po programu koncert je trebalo da počne u osam, što se naravno nije dogodilo, a od kada živim ovde, uvek su izgovor tehnički problemi. Zato nisam ni pokušavao da se uguram u masu pred čitaonicom, već sam šetao po Studenjaku kao da nikada nisam bio tu. Pitao sam se gde su svi oni klošari kojima sam davao pljuge i šta se desilo sa čika Pajom i njegovim kerovima. U maloj galeriji je postavljena izložba portreta i dugo sam zurio u jedan koji mi je ličio na mene, samo mnogo starijeg i bez šešira. Pošto sam i drugi put obišao krug oko blokova, otišao sam iza kulturnog centra, na svoje staro mesto, da završim spravu koju sam poneo iz Novog Sada.

Na tom istom mestu, na toj istoj betonskoj klupi (koju je neko pokrio velikim komadom iverice), popušio sam više buksni nego za svih svojih 28 godina života. Čudi me da okolo nije nikla jedna kartonska šuma koliko sam đonova zabio u zemlju. Zaista, možete da pitate koga hoćete, bio sam princ Studenjaka, makar na dve godine. Sa svima sam delio sprave, a ko nije imao gde da prespava, mogao je da nađe mesto u mojoj sobi. Mislim da je bilo oko 2015-te godine kada sam shvatio da stvari nezaustavljivo idu u kurac. Prelomilo je onog trenutka kada sam se zatekao na Klupicama kad su dva brza lika izvadila „blutut“ zvučnik i na njega odvrnuli narodnjake. Možda sam poslednji koji može da vam prepriča okupljanja alternative na Fontani, pa onda odlaske na Ostrvo i gluvarenje na Tehničkoj prekoputa. Možda sam od retkih koji se baš skapirao sa kraljicom Menzoteke. Možda sam jedini koji pamti lika iz benda „Drum“ kako svira temu iz „Sasvim prirodno“; prepevao je onu sibirsku pesmu na akustičnoj gitari i na naše oduševljenje je odsvirao baš ovde iza kulturnog centra. Svi smo pevali, mada niko nije znao reči. Alternativaca je bilo sve manje tada, ali smo se uporno skupljali kao prah po dnu mrvilice, radila nas je ta želja da delimo jedni sa drugima, da punim plućima udišemo dim i studentski život. Meni je neko poklonio Pavlovićev „Ispljuvak pun krvi“ posle čega sam uvek napominjao kako su protesti ’68 krenuli baš odavde.

bitipatibi 4

Sala je bila prepuna ljudi, ali ipak sam našao mesto i zavalio se u sedište. Toliko predstava, filmova i koncerata sam doživeo u ovom prostoru, a jedan od najboljih je bio besplatni nastup KKN-a. Priželjkivao sam nešto slično i večeras, jer sam imao jedan period života kada sam se drogirao „Lešnicima divljim“, taj album je neprestano išao u mojoj sobi toliko da se Unin glas nastanio među pločama i stvarima. Koncert je konačno krenuo kada se Una Gašić zahvalila na strpljenju i, naravno, opravdala kašnjenje tehničkim problemima. Počeli su sa pesmom „Dušo“, zvuk saksofona je prostrujao kroz salu, što me je odmah privuklo, jer sam se pitao kako će zvučati stare stvari sa novim aranžmanima. Saks Dušana Petrovića je popunjavao lagani gruv kojim su nas uvlačili u atmosferu Bitipatibija, ali je Unin glas bio daleko od onoga na šta sam navikao i što sam očekivao. Oni tehnički problemi kao da su se razvukli i na sam koncert, pa je ona u većini pesama mahala i gestikulirala toncu da uradi nešto sa monitorima. Gledao sam neke njene intervjue i već sam znao da je njena komunikacija sa publikom i ponašanje na sceni nesigurno, ali sa onim plavim binskim svetlom koje joj je padalo preko lica, izgledala je kao da dopire iz nekog drugog sveta. Sve je bilo nekako traljavo, makar na početku, kao da su se tek zagrejavali za sviku, a to sam pogotovo mogao da osetim dok su izvodili stvari sa pomenutog albuma „Lešnici divlji“, Unin glas je bio nerazumljiv i falila je ona intimna bliskost koju osećate kada slušate njihovu muziku u sobi, pogotovo u pesmi „Teget“.

bitipatibi 2

Da budem potpuno iskren, bilo mi je dosadno. Rad me je već puštao, a oni su tupili stvari sa novog albuma i tek sam tada uviđao da sam većinu njih čuo, ali da su mi bile toliko slabe da sam ih odmah zaboravljao. „Lešnici divlji 2“ su baš to, drugi deo nečega što je bila celovita i originalna priča, a ovo sada je razvlačenje i nasnimavanje, bez ikakvog koncepta i ideje. Ono što su postigli prvim albumom, pokopali su ovim drugim, pogotovo zbog one naslovnice albuma koja izgleda kao parodija na prvi. „Pesma Beogradu“ je reprezentativni primer te neoriginalnosti, a to sam osetio tek na koncertu, jer kada sam gledao spot, prijali su mi oni kadrovi sa reke i lako upotrebljiva vizuelna lepota Beograda, ali pesma mi je i tada bila mlaka, a sada, na koncertu, skoro bljutava.

bitipatibi

Ipak, kako je koncert odmicao, bilo je sve više sjanih momenata, kao onaj kada je Una sela za veliki koncertni klavir i odatle krenula pesmu kao da džemuje. Bend se nadovezao, a neverovatan gruv, koji su pravili Srđan Popov na basu i Ernest Džananović za bubnjevima, ispunio je salu i vukao me da klimam u ritmu. Tad su zaređali nekoliko stvari sa debi albuma i bio sam oduševljen novim aranžmanima, pogotovo u pesmi „Milutine“. Zvuk gitare mi je prvo bio tanan, ali sa svakom pesmom Todor Živković je sve više ulazio u svoj instrument i solaže koje je svirao kao da su mu obuzimale čitavo telo, krivio se i uvijao, a gitara je zavijala, mada ne onoliko koliko bi meni to prijalo, jer mi u čitavom njihovom laganom i sanjivom zvuku fali nešto da škripi i pravi nojz. Možda mi je zato i bilo dosadno, jednostavno nisam ih osećao. Izašao sam sa pola svirke.

bitipatibi 3

Seo sam na svoju klupu u krugu i zagledao se u četvrti blok, onako kako sam to radio godinama do sada. Jednog dana kad postanem poznat i kad moje pesme pročitaju svi duvači, DKSG će izliti bakarni spomenik sa šeširom i postaviće ga na ovu klupu, da čuva uspomenu na godinu u kojoj sam samo pisao pesme i duvao. Mada mi nikada nisu dali ključeve ovog grada, bio sam njegov ambasador gde god da sam išao, nosio sam sa sobom ovaj pogled, ovo drveće i ptice koje zimi ne prestaju da grakću. Nisam od onih koji žale za prošlim vremenima, pogotovo ako u njima nisam ni postojao, ali žao mi je onih retkih koji su došli u Studenjak sa istom željom kao ja, onih koji veruju da među 5000 studenata postoji makar 100 njih sa kojima možeš da slušaš dobru muziku, zapališ spravu i maštaš o revoluciji. Ovi koncerti i dalje ulivaju nadu, ali ja znam da je u publici bilo najmanje onih koji žive u Studenjaku, no uvek ću braniti DKSG i njihov rad, jer dok postoje oni, postoji i nada da će Studenjak opet biti kultno mesto.

Nisam bio ni malo patetičan, nisam išao da proverim da li su moji potpisi ostali po sobama u kojima sam prespavao, niti sam rekao onom portiru u prvom bloku koliko je smešan u svojoj ubeđenosti da je bitan. Nisam prebrojavao sve studentese koje sam zaveo u ovom gradu, ni sve krevete koje sam obeležio u ovim sobama. Nisam žalio, ni najmanje. Da mi nije bio nov šešir, ostavio bih ga tu na mojoj klupi, za nekog budućeg princa Studenjaka.

Oprostili smo se sa osmehom. Popušio sam pljugu i otišao na voz, hvatao sam poslednji za Novi Sad.

foto: Dušica Stojanović

______________________________________________

P.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje, novac trošim na ploče, albume i ulaznice, čime dirketno podržavam kvalitetne autore. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Ako vam se tekst ne sviđa, imate pravo da prokomentarišete i ukažete na greške ili me jednostavno popljujete. Hvala vam na vremenu i čitanju!

6 Odgovora

  1. komsija каже:

    Hasta sjempre komsija!!!

  2. BukiJAH каже:

    leeeeeebraaaaz sve se pamti weeeeeedimo se po kraju

  3. Maya каже:

    Zaboravio si šešir… 😉

Оставите одговор на BukiJAH Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download