Once in a lifetime

Alternativni kulturni centar „Dom B-612“ se ponovio novom binom, a prva koja je imala priliku da je isproba bila je Barbara Munjas. Za nju sam prvi put čuo preko njene saradnje sa Sarom Renar u pesmi „Ljubav“, a dalje kopanje me je odvelo do benda „Barbari“, koji mi je prosečnim pesmama i vrlo slabašnim tekstovima zakopao dalju želju za praćenjem ove autorke. Ipak, njen novi projekat „Barbara Munjas Calligraphy“, kao i nova bina, motivisali su me da odem na svirku u četvrtak, 22-og novembra.

Ako ni zbog čega drugog, vredelo je otići na svirku zarad prizora Barbare Munjas na bini. U okviru mini turneje po regionu, pre Novog Sada, nastupala je u Kragujevcu, pa sam u poređenju sa snimcima sa te svirke primetio koliko joj je važan izgled na sceni. Ta elegantna odela koja od nje čine protip moderne biznis-korporativne žene, u čemu prepoznajem uticaj američke muzičarke „St. Vincent“, sastavni su deo ideje koju prenosi kroz muziku. Već u spotu za pesmu „Men“ može se primetiti akcenat na odeći i različitim ulogama koje nosi takvo odevanje.

Ali ono što je problem je Barbarina podeljenost između uloge koju igra na bini i onoga što jeste u biti. Iako bi taj stajling trebalo da je predstavi kao neku nedodirljivu divu, ona je jako prijatna na sceni, prijateljski komunicira sa publikom i ljupko je nesigurna u trenucima kada ne peva. To svakako nije negativna stvar, ali u tom raskoraku između uloge i onoga kako tu ulogu nosi javlja se jaz koji se oseća tokom njenog nastupa. Takođe, iskustvo sa bendom je ostavilo tragove u načinu na koji svira, pa mnogo pesama zvuči kao da joj fali pratnja, što je i sama sugerisala rekavši „zamislite si bend“ pred pesmu „Healer“. Iako koristi različite efekte da oboji zvuk gitare, istovetan način sviranja ritma čini sve pesme previše jednoličnim. Tek po neka pesma bi se izdvojila nekim detaljem, kao ono grebanje preko žica u uvodu pesme „Scratch“.

Njen najveći adut je neverovatan glas koji poseduje, opseg koji pokriva, krećući se od mračne dubine do visokog registra koji diže pesmu. Raskošnost njenog vokala najbolje se mogla primetiti u pesmi „Farewell“, koju je odsvirala na bis. U njoj je, za razliku od ostalih pesama, smisleno koristila tišinu između tonova na gitari, dajući prostora da njen glas dominira i vodi priču, dok su akordi služili da oboje atmosferu. To joj je i najnovija pesma, pa puno obećava ukoliko će u svom daljem stvaralaštvu ići u tom pravcu. Njeno preusmeravanje u karijeri je svakako za pohvalu, potrebno je puno hrabrosti da se od benda i pevanja na maternjem pređe na drugi jezik i samostalno izvođenje pesama, ali Barbara nije prva koja se na tako nešto odlučila, pa joj za primer mogu poslužiti iskustva Dunje Dačić iz „Dojo“ (koja je i bila prisudna na svirci), kao i ono što radi Olivera Popović ili „Nadja“. Možda bi luper dao više slobode u nastupu i omogućio joj da se koncentriše na vokal i iznošenje teksta.

barbara munjas

Barbara na sceni; foto: A.K.

Uprkos sitnim nedostacima koji su se mogli primetiti tokom svirke, Barbarin nastup spada u jedan od onih intimnih muzičkih iskustava koji se dešavaju jednom u životu, samo u Domu, nasumičnim danima u nedelji, nalik na onaj nastup Sare Renar i Dimitrija Dimitrijevića. Verujem da će njena muzička karijera samo napredovati, a da će se ona kao autorka razvijati još više, pa se već nadam nekoj budućoj svirci na kojoj ću je čuti i doživeti boljom i autentičnijom.

Ovaj koncert bi bio sasvim dovoljan da i ovo veče u Domu bude jedno od onih koje se zapisuje u dnevnik, ali događaj je nosio iznenađenje u vidu biciklističkog dua iz Berlina koji je dan pre toga stigao u Novi Sad, na svom putovanju na Tajvan. Nasumičnim spletom okolnosti, Ruben i Malika, duo koji nastupa pod imenom „Stampf!“, su dogovorili sa domcima svoj mini nastup nakon Barbare, pa je sve isplao vrlo spontano i neočekivano, što su i njih dvoje rekli u obraćanju publici.

U svojoj dosadašnjoj karijeri rokenrol novinara nikada se nisam našao na ovakvom nastupu. Pod prigušenim svetlom i reflektorom usmerenim na još uvek neogrebanu, ganc novu binu, započet je muzički performans u kojem je Ruben nosio ulogu di-džeja, praveći zvučnu atmosferu uz pomoć nekoliko ispovezivanih mikseta i plejera, preko čega je svirao neku vrstu rasklopnog klarineta koji je menjao zvuk u zavisnosti od nastavka koji je na njega stavljao. On je bio zadužen za talase različitih zvukova koji su nas zasipali, vodeći nas od snolikih linija na klarinetu, do potpunog nojza i zavijanja nalik na sirenu u hamburškim lukama. Kroz sve to nekad bi se prolomio zvuk iz video igre, nalik na one kad Mario pokupi novčić, za šta je bio zadužen pravi gejm boj koji je Ruben povezao sa čitavim sistemom.

Muziku je pratio scenski deo za koji je bila zadužena Malika. U uvodnom delu usmerila je pažnju publike na dve mini step cipelice koje je nosila na prstima, oponašajući hod nekog malenog bića koje traži svoj put preko bine do žice kojom se vere do površine stola na kojem su bili Rubenovi aparati i gomila malih instrumenata, od udaraljki i šejkera, do metalnih poklopaca i gumenih lutki. Sa tog mini plana o sudbini dveju step cipelica, fokus se prebacio na nju i na njenu step tačku. Ovo je bio prvi put da uživo prisustvujem stepovanju, a verovatno nikada više neću doživeti da neko stepuje uz onakvu elektroniku i nojzične zvuke. Njeno stepovanje mi je bio najinteresantniji deo performansa, dok su neki momenti bili pomalo naporni, a neki komično-bizarni, kao ona kada je Malika, bezizražajnog lica, stezala gumenu kokošku koja je pištala i cvilela.

bici duo

Stampf! uživo, foto: A.K.

Ceo perfomans je trajao oko pola sata, što je bilo otpimalno vreme za pažnju publike, jer verujem da bi sve preko toga bilo previše naporno. Količina buke i neočekivanih zvučnih nadražaja koji su pratili ovaj nastup nisu bili laki za konzumiranje, ali je njihova ekstravagantnost držala pažnju. Intimna atmosfera koja je pratila Barbarin nastup dodatno se učvrstila ovim performansom, tako da su na kraju svi sedeli zajedno, živo razgovarali i delili mišljenja o događaju.

Od solo koncerta i stepovanja teško da postoji bolji način da se jedna bina pusti u rad. Za šankom je išla pesma „Once in a lifetime“, jer  upravo to – jednom u životu, samo u Domu.

____________________________________________

P.S. Da šešir moj piše još bolje, ostavite komentar, primedbu, osudu ili pretnju u komentarima ispod teksta (ne treba nam vaša mejl adresa, upišite šta ‘oćete).

Ako želite da podržite šešir moj da opstane dovoljno dugo kako bi pisao o muzičkoj sceni, možete nam donirati ulaznice za koncerte, žene, vutru, cigare, slatkiše ili mesečne donacije preko Patreon kampanje. Ako biste da me častite kafu, možete to da uradite virtuelno ovde.

1 Odgovor

  1. Vj каже:

    Fulao sam schlampf, hvala ti

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download