Novinarstvo naše nasušno

Ako sam išta naučio za sve ove godine praćenja scene, to je da se ime gradi upornošću i kvalitetom. Probijam se poput prosečnog demo benda, stikerima obeležavam klonje po klubovima, preslušavam singlove, kopam po diskografijama i već godinama idem na svirke i festivale, najčešće o svom trošku, mada u poslednjih godinu dana sve lakše dobijam akreditacije na sopstveno ime.

zahvalnica

jedna iz muzeja rokenrola

Mislim da je prelomni trenutak u mojoj karijeri bio kada sam objavio tekst o finalu BDFL-a koji je izazvao masovne reakcije. Izgleda da niko do tada nije na taj način pisao o bendovima, a moja beskompromisna prozivka Baneta Loknera (koji i dalje važi za nekog bitnog muzičkog kritičara) i rasprava koja se pokrenula nakon tog teksta dovela je do toga da me Aleksandar Šarčević, glavni-odgovorni festivala, pozove da sledeće godine budem u žiriju. Mislio sam da je u pitanju sprdnja, ljudi svašta govore na mreži, ali kasnije smo se upoznali na nekoj svirci i ispostavilo se da je bio mrtav ozbiljan. Imao sam tu sreću da se bolje upoznam sa njim, saznao sam koliko je imao važnu ulogu kao radijski di-džej u doba studentskog „Index radija“; on je bio taj koji je pustio prvi Blokaut, Sanšajn, Gobline, on je omogućavao demo bendovima da u ono vreme dođu do svojih slušalaca, pa mi je njegovo aminovanje moje karijere rokenrol novinara neizmerno značilo. I zaista, sledeće godine sam bio deo žirija, imao sam svoje rezervisano mesto, odmah tu do Loknera, ali sam svejedno veći deo svirke proveo ispred bine, slušajući muziku, radeći ono zbog čega sam pozvan, nesvestan da će mi to postati smisao života, a sada i životni poziv.

Vrlo rano sam ukapirao da je najbolji način da se probijem na sceni tako što ću proslaviti šešir moj pišući što ličnije, bez zadrške u mišljenju. Uporedno sa objavljivanjem na mom blogu, pokušavao sam da se proslavim tezgareći za druge portale. Nisam imao puno sreće u tome, „Balkanrok“ sam napušio čim su mi rekli da nemam pravo da pišem i za druge sajtove, „Hemp Humans“ se ugasio taman kad sam stekao radnu naviku, na „Rockomotivi“ sam objavio samo tri teksta pre nego što sam popizdeo na urednika što mi je menjao naslove bez obaveštenja, a najskorija saradnja sa „Muzičkim Džepom“ se završila neslavno, postao sam previše kurčevit da bih pisao tekstove po porudžbini i mazio po glavi bendove kojima treba ćuška, pa mog imena više nema na tom sajtu, čak ni ispod gomile tekstova koje sam napisao, a koji uredno stoje objavljeni. Koga boli kurac za autorska prava…

Jedini portal za koji bih uvek nosio štafetu je „HellyCherry“. Dugogodišnju saradnju koju imam sa Nenadom Popovićem, urednikom Heličerija, učvrstili su brojni uspešni projekti i ideje koje smo zajedno realizovali, pa je tako rubirka „Priča o spotovima“ bila prva tog tipa koja se pojavila kod nas, a nedavno je objavljena i elektronska knjiga sa 50 tekstova iz ovog serijala. Za sve ove godine nikada se nismo sreli, a ni čuli telefonom, naša komunikacija je bila isključivo virtuelna: četovanje, razmene mejlova i poruka, no to je bilo sasvim dovoljno da do sada objavim preko 100 tekstova za njih, od kojih se poslednja tri tiču detaljnog izveštaja o nastupima demo bendova na „Demofestu“.

sisarke 1

Primer ne baš pohvalnog teksta o ne tako dobrom bendu i spotu.

Ali i uprkos desetini hiljada pratilaca, Heličeri je i dalje andergraund sajt. Jednostavnog dizajna, bez plaćenih objava i reklamiranja pivara, posvećen je urbanoj kulturi i u toj uredničkoj politici ne prave nikakve kompromise. Zato se nisam iznenadio kada mi je na recepciji hotela „Palas“ rečeno da nemam obezbeđen smeštaj, i uprkos „mejlu dobrodošlice“ kojim sam dva dana pred festival obavešten da imam sobu na svoje ime, kao jedan od novinara iz regiona koji su dobili medijsku akreditaciju. Sreća je što nisam ni računao na obezbeđen smeštaj, planirao sam da ako slučajno ne iskrsne nešto bolje, kaučsurfujem po gajbama poznanika i poznanica. U međuvremenu sam načuo razloge zašto nije bilo kampa, ali nisam jedan od onih koji prenose glasine, ma koliko one zvučale istinito. Nemam problem da se uvaljujem na prenoćišta, niti tražim neki veliki komfor. Kad sam mogao da kampujem na Park Festu u Užicu bez vode i toaleta, i da onako mamuran po najvećoj sidži pešačim do benzinske pumpe da bih se umio, nije mi nikakav problem da se na 3 dana snađem po tuđim stanovima.

sisarke 2

Primer reakcije ne tako dobrog benda na ne tako pohvalan tekst o njihovom ne tako dobrom spotu.

Ipak, osetio sam kako mi sujetica radi, bio sam tako blizu da se osetim bitnim, a onda sam kao neko kuče ostao ispred vrata hotela sa tri zvezdice. Žao mi je bilo zato što sam znao da će svi bendovi partijati po sobama i da bih se među njima osećao kao domaći, a ovako sam morao da pešačim preko pola Paprikovca da bih došao do festivala. Ali iako sam zamišljao kako privodim u hotelsku sobu jednu od tih sedam banjalučanki, kapirao sam da je i to deo rokenrol novinarstva, ovako ću imati svoj lični provod, možda ne toliko zanimljiv za prepričavanje kao priče Pece Popovića kojima sam se drogirao čitajući „Rokopise“, ali svakako dovoljno autentične da ih se jednog dana setim sa smeškom u nekom petozvezdanom apartmanu.

To me je naoštrilo da zapazim svaki propust „Demofesta“, ali i da budno pratim šta drugi objavljuju, jer među svim onim akreditovanim novinarima našlo se tek nekoliko redakcija koje su objavile nekakav tekst, od kojih bi jedino onaj sa „Remixpresa“ računao kao autorski, a svi drugi su bili copy-paste onoga što je „Demofest“ objavio na sajtu. Video sam i da je Mixer.hr objavio kroatizovanu verziju pomenutog teksta. I dalje ne mogu da skapiram taj fazon da se tekstovi prevode, nokautirao bih svakoga ko tako izmeni moj tekst, ne zato što više volim srpski ili hrvatski, u pasošu mi piše da sam Italiano i mene apsolutno zabole za te mini balkanske nacional tripove, već zato što je ovo jedini originalan jezik na kojem pišem, pa mi zbog toga smeta i kada vidim da neko gura ijekavicu u nečiji govor. Stvarno je glupavo ovako prevoditi isti jezik, bez obzira u kom smeru i ko to radi. Prestanite to da radite, jer to je isto manipulisanje istinom, a suština novinarstva je, koliko ja kapiram, prenošenje istinite informacije.

Da se razumemo, pravi novinar je Marko Rakar, a ozbiljno novinarstvo je ono što radi KRIK ili bilo koja novinska angencija koja objavljuje istinite informacije od javnog značaja, rizikujući time svoju bezbednost i normalan život. Ovo što mi radimo je pisanje o muzici i najgore što može da se desi nakon što objavimo tekst je da nas neki bend zamrzi, eventualno da vam prete tužbom kao meni, pa ako je to dovoljan razlog da svi pišu istovetno, onda bi bilo bolje pametnije da se prebace u tabloide i jednostavno pišu ono što im se servira. Muzičko novinarstvo je dobra paralela da se sagleda moralno pitanje novinarstva, jer ako svi ovi šatro novinari samo ponavljaju ono što je zvanična informacija, zamislite tek tu gomilu botova koja sedi u Informeru, Kuriru, Blicu i smišlja klik naslove u kojima „nećete verovati šta se dogodilo“. Pisanje o muzici nije samo prepričavanje koncerata, jer muzika nije samo ta jedna pesma ili svirka, već ceo kulturološki kontekst koji prati jedan bend, njihovu muziku i najvažnije – tekstove. Iako se celog života ložim na Tom Vejtsa, napisao sam samo jedan tekst o njemu, baš zato što znam da je moje viđenje Vejtsove muzike uronjeno u vremenski i kulturološki kontekst kojem pripadam, a on nema nikakve veze sa Amerikom. Iako bih mogao da pišem recenzije stranih albuma i koncerata, ne vidim nikakvu poentu u tome, jer samo ova muzika, samo ovaj zvuk i jezik je ono što mi govori nešto što se tiče mene, mog života i ovog trenutka u kojem sam. Jebe mi se za to šta su uradili Kilersi na poslednjem albumu, isto koliko me boli kurac za Mejdene i njihov koncert u Zagrebu, ali mogućnost da na jednom mestu čujem 25 novih, kvalitetnih bendova iz regiona za mene je vredno hodočašća, jer možda je baš neki od tih bendova onaj koji će mi odgovoriti na pitanja koja svi postavljamo sebi – ima li još nekog poput mene?

sabina

Naravno da me odvetnik nije kontaktirao.

I nisam jedini koji tako razmišlja ili makar tako radi. Naučio sam mnogo od „Džuboksa“ i njihovih starih izdanja, a svuda ponavljam kako mi je Peca Popović idol u tom načinu pisanja o muzici, ali on, kao i Žikica Simić, čije statuse na fejsbuku o nekom bendu cenim više nego čitavu arhivu pojedinih portala, pripadaju prošlom vremenu, drugačijoj slušalačkoj kulturi i na neki način su pomalo anahroni. Srećom, oni nisu jedini od kojih učim, sa one strane granice je Zoran Stajčić, urednik portala Ravno Do Dna, iz čijih tekstova crpim motivaciju da budem još bolji, a svima koji misle da je pisanje o muzici nevažno, preporučujem njegov tekst o Tompsonovoj pesmi koja se čula iz autobusa sa hrvatskim fudbalerima. Iako ne slušamo istu muziku, pratim ono što radi Daniel Tikvicki, još jedan od saradnika Heličerija, čiji posvećeni rad na fanzinu i izdavačkoj kući Librarion je za primer. Među mojom generacijom se ističe Ana Bjes Nikolić, kojoj se vazda obradujem kad se sretnemo na nekom festivalu i čije tekstove čitam sa uživanjem, jer znam da je iza njih prava rokenrol priča, stopiranje, kampovanje i ozbiljno slušalačko iskustvo. I nju sam upoznao preko Heličerija, a sada pratim njene emisije na niškom Super Radiju, koje realizuje kao tonac, voditelj, urednik i portir radija.

Dovoljno sam posvećen da pročitam većinu tekstova koje objavljuju okolni portali, pa tako mogu da proberem koji zaista vrede, a koji su samo oglasna tabla. Mada me je ranije nervirao, imam sve više simpatije za Marka Ristića i Hardwired Magazine koji uređuje; ako bismo za bilo koji portal rekli da ima nivo, to je zasigurno ovaj. Polažem velike nade u „PRIS“ i mladu ekipu koja ga vodi, kako zbog tekstova koje objavljuju, tako i zbog upornosti i ideja kojima pokušavaju da obezbede svoje mesto na sceni. Bilo bi super kad bi napravili PayPal račun, jer bih rado bio njihov pretplatnik, a iako ih cenim, previše me mrzi da se cimam kako bih im uplatio novac na bankovni račun na sajtu. Iako sam prilično oštro kritikovao „Bunt Rok Festival“, cenim ono što Branka Glavonjić radi. Sreli smo se na popodnevnoj pres konferenciji, video sam je sa podočnjacima do brade i znao sam da je iskrena u ovome i da postoji puno toga što mogu da čujem i naučim od nje.

Zasigurno nisam jedini koji piše o muzičkoj sceni, ali sam sigurno jedini koji to radi na ovaj način, a ovogodišnji „Demofest“ mi je pomogao da shvatim u čemu sam poseban. I ja bih svoje mesto na sceni, ali za ovakve ne postoji nagrada, niti jedna pobeda koja će sve da reši. Kredibilitet se gradi godinama, a šešir moj je odlučio baš time da se bavi.

____________________________________________________________________________

P.S. Ovaj tekst je deo serijala posvećenog jedanaestom Demofestu. Sve tekstove možete pronaći na ovom linku.

PP.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje. Ako biste da me častite pivo, možete to da uradite virtuelno ovde – novac trošim na ploče, albume i ulaznice, čime dirketno podržavam kvalitetne autore. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Slobodno komentarišite, svi vole da čuju glas publike, pa tako i ja. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download