Nikad demo bend

Kada sam saznao da „Strah od Džeki Čena“ ima novog gitaristu i da će svirati sa bendom „Ućuti pas“ 23. januara u Gornjem Milanovcu, to mi je bilo sasvim dovoljno da iz Studenjaka zapucam tamo na vikend.

„Strah od Džeki Čena“ je petočlani sastav koji se samo uslovno može okarakterisati kao demo bend. To je tačno samo u tom slučaju što oni nemaju nijedan zvanični studijski snimak (iako su pobedili na Beogradskom demo lajv festu i dobili kao nagradu snimnje jedne pesme), ali ako uzmemo u ozbir njihov zvuk, nastup i već formiranu publiku koja ih prati – oni su daleko iznad te etikete.  Kada znamo koliko nam je kultura odlazaka na svirke zapuštena, mislim da je pravi uspeh napuniti jedan lokal, doduše manjih kapaciteta, ljudima koji su došli isključivo zbog muzike.

Ono što je glavna karakteristika ovog benda je njegova autentičnost. Energija sa kojom iznose svirke, način na koji nastupaju, ta sirova snaga u zvuku koji imaju – sve to čini „Strah od Džeki Čena“ prepoznatljivim, a mislim da su tekstovi ono što ih izdvaja i čini jedinstvenim na prvo slušanje. Lirika u muzici se u poslednje vreme posmatra kao povod da se publici da prostor i mogućnost da se aktiviraju tako što će skandirati pevljive nebuloze; taj šablon strofa-refren-strofa-solo-refren je upropastio rokenrol! Tekst pesme se više ne posmatra kao deo celine i jedna od najkomunikativnijih načina da se ideja pesme prenese na publiku, već kao nešto što se lepi na muziku. „Strah od Džeki Čena“ obnavlja tu bitnu vezu između muzičke forme i ideje uoblikovane rečima u pesmi, oni vraćaju rokenrol njegovoj suštini – iskazivanju stava, otporu, artikulisanom urliku, priči u pesmi. Ujedno tim tekstovima se postiže i veza sa publikom, jer pravi slušalac oseti kada je nešto dobro rečeno i sam se vezuje za tu ideju, a pevanjem je prihvata kao svoju, što je i najbolji način da pesme zažive.

10945714_596555003809370_4016015176380185567_n

Jedna od stvari na koju sam navučen, i koju imam u glavi svaki put kada je kiša, je „Brisel“. Već od prvog stiha čovek je potpuno upleten u te reči:

Put prema nama je put od nas

Mislim da je to parola kojom može da se objasni ta jaka veza koju svojim nastupima ostvaruju sa publikom. Kada na svirci vidite kako ljudi stoji naspram benda, taj prostor među njima je ono što ih odvaja ili spaja. Magija ovog benda je što je taj put dvosmeran: ono što ide ka njima kao bendu, ide i od njih prema publici. I to je ono što se oseti na svirci, to je ono što vas udari kada pesma krene, to je onaj osećaj u telu koji nijedna kamera ne može da zabeleži, u tome je snaga njihovog nastupa.

Put prema nama je put od nas
Ovaj sat je prazan otkucava žar
Brisel blista pod kišama
Srećan čovek ne nosi kišobran

Ova svirka, od onih na kojima sam bio, je prva do sada koju nisu otvorili tom pesmom. Možda sam zbog toga bio još više oduševljen kada je krenula, jer je to iščekivanje raslo u meni sa svakom sledećom. Pošto tu stvar poznajem najbolje, sada sam mogao da uvidim koliko su dobili sa novim gitaristom, a dobili su mnogo! Novi gitarista se potpuno uklapa sa svojim načinom sviranja u ceo koncept benda. U samom odnosu gitara ostvaruje se dijalog: jedna gitara razlaže akorde, ima slobodu improvizacije i popunjavanja, a druga drži čvrstinu rifa i u solo deonicama dominira. Druga prednost je što je tako frontmen benda, glavni vokal, koji je ranije i svirao gitaru i pevao, slobodniji za nastup i komunikaciju sa publikom, što se i osetilo na svirci. Sada je samo njegov glas, njegovo pevanje, u službi iznošenja emocije kroz reči pesme i publika se veruzje za njega mnogo jače, pa je tako i akcenat na tekstovima veći, kao što bi i trebalo da bude u ovakvom bendu. Koliko to doprinosi celom nastupu najbolje se vidi u horskom pevanju završnice refrena:

Moj prijatelj majmun
Ume da plače
Teško je biti zarobljen čovekom
Brisel se smeje sunčanim ulicama
Srećan čovek je otovorio kišobran
Brisel se smeje
Lalala-lalala-lalala-lalala-lalala-lalalala

Video sam na svirci kako ljudi oduševljeno pevaju taj deo, ali ne zato što je to besmisleno ponavljanje prostog sloga, već zato što cela pesma kulminira u to horsko pevanje koje poentira.

Preslušavajući kod kuće snimke koje imaju na svom saundklaud profilu, mogao sam sa sigurnošću da utvrdim šta je to što mi se toliko sviđa kod tog benda. Mislim da je presudna ta snaga u nastupu, u živoj svirci, ali ono o čemu svedoče i snimci je kreativnost u tematsko-motivskom sklopu pesama.  U „ElektroEncefaloGrafiji“ postoji mešavina fanki zvuka i skoro pankerskog izražavanja emocije kroz tekst, a to uspešno dočarava dementnost jednog kliničkog termina i tretmana. Ova pesma je primer te veze muzike i teksta, jer se kontrastom između načina pevanja prvog i drugog vokala ostvaruje ta šizofrena situacija dva glasa, a tu poziciju dvojnosti nagoveštava rif na početku pesme koji svira prvo jedna, a onda i druga gitara. „Kula“ se poigrava sa biblijskim motivom Vavilona; čini se da je taj motiv smešten u savremeni kontekst, ali svaki stih donosi neku novu sliku i to pripovedanje je bliže biblijskom tonu. Taj motiv se javlja i u pesmi „Amsterdam“, što dodatno vezuje koncept tekstova u jednu celinu. „Bluz 51“ zvuči kao pesma koja bi poslužila za scenu jurnjave kolima u nekom filmu koji bi Tarantino režirao. U njoj ima tog prljavog zvuka i pravog rokenrol osećaja. Sa ove tri pesme su potpuno uhvatili taj zvuk koji imaju na nastupu, dok je pesma „Amsterdam“ mnogo drugačija na snimku od onoga kako zvuči na živoj svirci. Na snimku se čini nekako mekanom, kao da je to neka baladica, a ne pesma koja u refrenu ima vapaj:

Čekam kišu da opere Vavilon
Molim Boga da ostanem pravilan
Kad već odavno nisam nasmejan
Padaj kišo da osvane sunčan dan

Emocija u toj pesmi je toliko jaka da se to oseti u kostima, a to se na snimku ne daje, vokali nekako razvodne tu srž i, jednostavno, nešto fali u toj pesmi, nije to taj „Strah od Džeki Čena“. Na snimku fali gruv koji osetite na svirci, „Amsterdam“ je sporija pesma, ali ritam sekcija u bendu je jaka i sve vreme vas vozi i morate da se krećete.

„Ućuti pas“ nije ostavio trenutak predaha, već se odmah nadovezao na prvi bend i tu energiju izneo na više nivoe. Pokrenuli su sve ljude. Publika je stajala na manje od pola metra od benda, i to ne samo zbog kapaciteta lokala, već i zato što su osetili jaku vezu sa bendom, a još jači dokaz za to je što smo svi đuskali, iako smo bili sabijeni u gužvi. Ovakvi bendovi bi trebalo da primaju platu od države, da imaju fiksni datum kada prave svirke i da služe kao transformator besa, mržnje, slabosti i ludila u čistu, pozitivnu snagu života. Svaki od članova tog benda ima vrlo upečatljivu ulogu. Instrumentalni deo pravi odličan miks fankija, regea, rep-kora koji sve vreme pokreće masu i drži jaku podlogu dok dva vokala repuju, pevaju i, na momente, u raga fazonu ispucavaju tekstove.

10931162_596554793809391_6488693100305046101_n

Ovo je drugi put da čujem „Ućuti pas“ uživo, i to po drugi put u paketu sa „Strahom…“ i mislim da je to dobra ideja, jer oba benda imaju upečatljivu liričku notu, što znači da formiraju publiku koja lirici daje veliku važnost. To je činjenica koju bi „Ućuti pas“ mogli još više da koriste i da u svojim tekstovima daju sebi slobodu u umetničkom smislu – da prave pesme sa jasnom tematikom, da se kreativnije koriste slengom, da dovedu i lirički deo na nivo na kojem je bend. Još jedna od velikih mogućnosti koju bi mogli da koriste je angažovanost putem teksta – čitava rep kultura je izgrađena na smislenom prozivanju onoga što vam se ne sviđa, a mislim da u našim uslovima ima i više nego dovoljno materijala za to. Uspešan primer za to je pesma „Džaba“:

Ovoj zemlji potrebna je drugačija racija
Kakva nam je muzika, takva nam je nacija
Hoću da mi dete raste uz Paka i Marlija

Prednost benda kao što je „Ućuti pas“ je u tome što se hvatate na prvo slušanje, jednostavno ne možete da se ne prepustite tom gruvu koji bend pravi, a dva vokala, kao pravi frontmeni, odlično komuniciraju sa publikom i prenose energiju. Na svirci su me oduvali, pa sam ih više preslušavao posle toga. Na Tjubu postoje snimci na kojima se vidi da i na većim binama „Ućuti pas“ pokreće publiku. To je potvrda da su muzički izgradili specifičan stil u mešavini više žanrova. Da bi ostvarili potpunu autentičnost i razlikovali se od toliko bendova koji prate popularnost Dubiozinog proboja, moraju da stvore jedinstvo muzike i lirike. Lično meni je mnogo važnije da u ovakvoj muzici tekst bude dobar, mora da postoji ta jezička magija u zvučanju reči, u rimama, u obrtima. Pogotovo je važan odnos prema samoj jezičkoj tradiciji i slengu. Jednu pesmu koju sam zapamtio na svirci, a koje nema na Tjubu, u refrenu ima stihove:

Neko pije, neko vari
Neko tuđe ribe bari

„Bariti“ nikako nije glagol koji bi trebalo da koristi neko ko želi da ostavi utisak savremenosti, ili barem ne bi trebalo da je koristi tako učestalo kao što je slučaj u ovom refrenu koji se mnogo puta ponavlja. Taj glagol je sleng, ali anahron sa ovim vremenom, to je izraz koji sam čuo da koristi samo moj ćale, što znači da je neko davno to već izmislio. Rep muzika, više nego ijedna druga, daje slobodu da se u tekstovima stvore nove reči i izrazi, da se izgradi autonomni sleng i tako proširi lični uticaj. I to je velika mogućnost koju bi „Ućuti pas“ mogao da iskoristi, jer imaju odličan zvuk i sjajan nastup, praktično su neograničeni u pogledu priče koju će da ispričaju, dokle god je ona smislena i kreativno izgrađena.

I bend „Ućuti pas“ je bio pobednik na Beogradskom demo lajv festivalu, godinu dana pre „Straha od Džeki Čena“. To znači da su ova dva benda dokazala svoj kvalitet onima koji mogu da utiču na njihovo dalje muziciranje, objavljivanje pesama, snimanje albuma… Pretpostavljam da će ova godina biti vrlo radna za oba benda, a mi, koji smo već deo njihove publike, možemo željno da iščekujemo nove snimke i da se radujemo svakoj sledećoj svirci; ali za svakog ko je bio na ovoj svirci jedno je sigurno – oni nikad nisu bili demo bendovi.

FB strana bendova: Strah od Džeki Čena
                                    Ućuti Pas

1 Odgovor

  1. октобар 1, 2015

    […] da sam ga prvi put našao u januaru preko sajta couchsurfing.com, kada sam došao na svirku nove postave Straha od Džeki Čena. „Radionica“ se od tada menjala, kako u samom studiju gde su kupljena neka nova pojačala, tako […]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>