Ne zaboravi Dimitrija Dimitrijevića

Je l’ se sećaš koliko je bilo polupano vreme, rekli su da je proleće, a Novi Sad je i dalje mirisao na sneg, tresli smo se od zime dok smo delili spravu, čekajući da počne nastup Dimitrija Dimitrijevića, frontmena benda Igralom, na koji sam odlepio u Crnoj Kući, a posle i na Kontakt Konferenciji.

Gledao sam neki klip u kojem objašnjavaju kako se sećanja menjaju, ništa se nije dogodilo onako kako smo upamtili, memorija nas vara, pogotovo ako variš kao ja, tad se sve čini kao da je jedan isti film, pa mi se često desi da me pukne fleš od neke pesme, gde sam je slušao i kako sam se osećao, pa se pitam da li je to istina ili sam sve to utripovao, izmaštao.

dimitrije ponestace

naslovnica prvog EP-a

Nadam se da nećeš zaboraviti kako je izgledala bina u „Domu B-612“, ono prigušeno, sedefno svetlo lampe i njih dvoje među instrumentima. Ne mogu da se setim nijedne intimnije svirke: njih dvoje, Sara Renar i Dimitrije Dimitrijević, rokenrol legende naše generacije, pred nekih tridesetak slušalaca, grade jednu po jednu pesmu i dele ih, pomalo nesigurno, jer to im je bio prvi takav nastup (sutradan drugi, u Kvaci 22). Ljudi su sedeli oko bine, neki na podu, neki na onim udomljenim stolicama, a iako se onaj kauč činio jako udobnim, ipak sam stajao, jer mi je prijalo da se njišem kroz lagani gruv koji su pravili na luperu, popunjavajući ga uzdasima, pucketanjem prstiju, zvukom peska, sintom i slajdom na basu.  Imali smo priliku da ih gledamo i slušamo kako prave muziku, kao da se igraju, slažući jedan po jedan element dok kompozicija raste i vibrira u sali. Redom su svirali pesme sa njegova dva izdanja „Južno“ i Ponestaće, pa iako su one po trajanju kraće nego blok reklama, njih dvoje su ih razvijali tako da je svaka bila jedna puna muzička epizoda. Bilo je nezaboravno slušati glas Dimitrija Dimitrijevića, onu neponovljivu boju i skoro psihodelični način na koji slaže reči u stihove, kao da ispevava mantre. Sad se više ne sećam onih priča koje je čitao između pesama, ali znam da me je jedna nasmejala, a da je drugu najavio sa „Sara želi pričicu“. Uživao sam u tim čitanjima, jer su bila u dijalektu, podsetila su me na ekipu iz Niša i one dane na turneji kad smo se topili ispred „Smol kafea“ u parku, mada sumnjam da je sve bilo baš tako u stvarnosti, jer popio sam malo od tvog džinjaka (džin tonik + vinjak) i to je zasigurno ostavilo posledice.

Ma koliko uporno pokušavao da naučim njegove pesme, sramno ne uspevam, iako jako dobro pamtim tekstove, ali ovo je poezija, prava poezija koju bih mogao da čitam i bez muzike, a ovako, ti stihovi uronjeni u zvuk njegove bas gitare (koliko mu je samo lep taj instrument!), izmiču svim mojim sposobnostima, neuhvatljivi su, ali ostavljaju tragove, nezaboravan osećaj zbog kojeg se svaki put naježim kad iznova poslušam pesmu „More“, pogotovo u ovim stihovima:

Sebe sam sit
Trebaš mi ti
Svako priča neku priču tuđu
Ovu ludu glavu prave na luđu
Bez tebe sam džin
Nadut od boli
Za sebe sam mrav
Zrno soli
Hoću da sam more

29598237_2016196291962172_2546908341047533647_n

blurovana fotografija sa nastupa

Znaš da zaboravljam šta pišem o muzici koju slušam, ali osećaj nikada ne nestaje, pa sam se tako setio i onoga što sam doživeo slušajući Saru Renar, i onomad uživo sa Stepom, a i onaj snimljeni sešn. Iako mi je njena lepota beskrajno interesantna, na ovoj svirci sam više gledao u Dimitrija Dimitrijevića i njegove pokrete, kako je svirao bas, koristeći čašicu kao slajd, sav ponosan kad napravi dobar gruv na luperu ili upadne na pravo mesto. Sara se nije isticala, bio je to njegov nastup, a ona mu je čuvala leđa, bojila je pesme zvukom sinta i dopevavala prateće vokale onim njenim divnim, nežnim glasom. Znam da mi ne veruješ, ali nisam bio nimalo ljubomoran na njihov spoj, nije bilo ničeg lepšeg od tih momenata kada zajedno pevaju na isti mikrofon, a usne im se skoro dodiruju i tu, pred nama, dele svoju iskrenu intimu, radeći ono što najviše vole, presipajući svoju ljubav i na nas.

Te večeri sam te voleo. Voleo sam i Saru Renar i Dimitrija Dimitrijevića, kao i celu ekipu domobrana koji tegle „Dom B-612“ na svojim leđima, a pogotovo onog lika kojeg nisam ni upoznao, ali znam da je nekoliko dana pre toga od svoje stipendije kupio miksetu i poklonio je Domu. Ne bih da zaboravim taj osećaj, mada znam koliko su velike šanse za to, ali nadam se da će bar tebi ostati nešto u sećanju, jer ovo je bila naša svirka, svih nas koji smo za tričavih 100 dinara imali priliku da povirimo u intimu dvoje umetnika, njihovu ljubav i muziku sa velikom kilometražom.

Molim te nemoj da zaboraviš Dimitrija Dimitrijevića, jer zbog njega se možda setiš i mene, jednom, kada konačno odustanem od pokušavanja da te učinim mojom.

 _____________________________________________________________________________

Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje, novac trošim na ploče, albume i ulaznice. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download