Najbolje što imamo

Ako nastavim da budem ovako pristrasan, sumnjam da će ikada od mene postati ozbiljni rok kritičar, mada to nikada nije ni bio cilj, jer još kada sam pokrenuo ovaj blog, želeo sam da govorim o tome šta slušam, a šta mi se dešava pri tome.

Posle tri meseca života u Kadizu, isplanirao sam svoj povratak u Srbiju tako da stignem na prvi solistički koncert beogradskog benda „Irie FM“, koji je održan na petak trinaesti u „Božidarcu“. Nakon dva presedanja, cimanja sa prtljagom i neljubaznih pandura na aerodromu „Nikola Tesla“, bio sam u Studenjaku, na starom mestu iza doma kulture, gde sam sa dva ortaka pušio marokanski hašiš koji sam preneo zavijen u celofan i dobro ušuškan u boksericama. Još u tom trenutku mi je bilo jasno da neću napisati pravi prikaz koncerta, jer je bilo već deset kada smo seli u auto i uputili se na svirku, a predgrupa Real Pjano Trio je verovatno već odsvirala svoj deo programa.

Ušli smo u salu baš kada je Vukašin Marković, frontmen benda „Irie FM“, pozdravio publiku, nakon čega je krenula svirka. Hašiš me je i dalje vozio, a dab zvuci su prolazili kroz telo i vazduh je postao vreo i lepljiv. Ne sećam se kada sam poslednji put video toliko devojaka na jednom koncertu! Priznajem da sam se u Kadizu neretko osvrtao za zgodnim Španjolkama, ali naše devojke (Dža ih blagoslovio!) imaju neku specifičnu lepotu koja se ne može objasniti u muzičkoj recenziji. Iako je „Božidarac“ ogroman prostor, jedva sam uspeo da se proguram do prvih redova od svih tih lepotica koje su lagano plesale uz prvu pesmu. Bilo mi je jasno da su sve one bile tu zbog Vukašina, ali ipak je bilo dobro videti toliki broj devojaka na koncertu sastava kakav je „Irie FM“, jer uvek je postojala nada da će neka od njih odlučiti da se uteši sa nekim od nas. Posle svake pesme začuo bi se snažan aplauz, a poneka obožavateljka bi zavrištala od uzbuđenja. Frontmen se u jednom trenutku našalio rekavši da mu je žao što na koncertu nije prisutan niko iz ISIS-a da vidi kako je to biti u raju, „mada vi sigurno niste device“, dodao je kroz smeh.

irie fm masa

Već sam pominjao koliko je figura Vukašina Markovića važna za imidž benda i njegovu popularnost, ali i sada ističem da smatram da to nije poziranje, niti jeftina manipulacija, jer za ovaj bend ipak je najvažnija muzika, a sve drugo je samo bonus. U načinu na koji su članovi benda bili postavljeni na bini vidi se da su i oni svesni koliko je njegova uloga važna: frontmen je stajao pred publikom na samom centru bine, a ostali članovi su ga okruživali u polukrugu, još više ističući njegovu poziciju. On je vrlo uspešno nosio tu ulogu, jer je podjednako dobro komunicirao sa publikom, svirao trombon i pevao. Posebno me je oduševljavao način na koji je iznosio svoje vokalne deonice: na licu je mogla da se pročita iskrena i snažna emocija, a njegov glas je odjekivao kroz salu.

vukasin

Svi članovi benda bili su obučeni sa stilom, muški deo ekipe je nosio košulje, a basistkinja Ana Protulipac je sijala u svojoj odevnoj kombinaciji. Ipak i pored svečane odeće nije bilo ni traga uštogljenosti na bini, ovo je ipak bila svirka jednog alternativnog benda, benda koji je 2012. godine proglašen za najbolji evropski rege bend! Tokom cele svirke moglo se primetiti koliko svi članovi uživaju u muziciranju i koliko su prisutni na sceni. Frontmen ih je dodatno animirao i skretao pažnju na pojedince približavajući im se tokom svirke ili pokazujući na njih u deonicama kada se ističu. Publika se neprestano njihala uz lagani gruv, a u pojedinim momentima bi nas zapljusnuo zvuk saksofona, trube i trombona. Kao i većina uživalaca, ja obožavam duvačke instrumente, a u ovom bendu su se njihovi zvuci prelivali u najlepšoj harmoniji. Na solo deonice trombona, nadovezivala bi se truba (Ivan Radivojević), pa saksofon, i eho bi ostao da bubnji u glavi i nakon što se pesma završi.

Kako je svirka odmicala, tako je u sali postajalo sve vrelije. „Božidarac“ je odličan prostor za svirke, ima dovoljno mesta i zvuk je perfektan, ali ili je ventilacija nedovoljna ili su svi ti ljudi toliko zračili energiju da je postalo pakleno. Zato niste ni mogli da stojite u mestu, već je olakšanje dolazilo kroz lagano đuskanje i pomeranje udova. To i nije bilo teško, jer je svaka pesma imala tako dobar gruv da verujem da bi čak i gluv čovek osećao udar basa i bubnja i imao potrebu da se pokreće. Bend „Irie FM“ u svom zvuku virtuozno spaja različite uticaje pa se njihova svirka kreće od laganog daba, do brzih ritmova koje bubnjar Goran Milošević vozi sa takvom preciznošću da na trenutke možete da se osetite kao na najboljoj elektro žurci. Koliko se njihove pesme uvuku pod kožu najbolje je moglo da se primeti pri izvođenju pesama „Svi“ i „Kliziš“. U tim trenucima činilo se da su u salu ušli i ljudi sa ulice i stanari okolnih zgrada, jer je pred binom bila tolika gužva, a svi su u glas pevali stihove i pratili ritam tapšanjem. U pesmu „Svi“ ušli smo lagano, kroz zvuk klavijatura koje je svirao Ivan Jevtić. Verovatno je to bio samo moj trip, ali osetio sam se kao da smo svi u istoj priči i da, uprkos mom italijanskom pasošu, ipak pripadam ovoj kulturi, ovom narodu i deo sam tog „mi“ koje je „ovde i sad“.

irie fm svi

Ove dve pesme su ubedljivo najveći hitovi ovog benda i pokazuju u kom smeru se razvija njihova fuzija. Možda je to zbog jezika na kojem je tekst napisan, pa se zbog toga oseća primetna razlika između onih pesama na engleskom i onih na srpskom. Čini se da je lirika na maternjem jeziku mnogo emotivnija i pogađa prave tačke u iskustvu slušalaca. To bi ujedno bila i jedina „kritika“ koju bih mogao da uputim ovom bendu, jer postoji neusaglašenost između pesama koje su hitovi i onih manje poznatih, kao da ih ne izvodi isti bend.

Za sam kraj, kada ih je publika upornim tapšanjem i vikom vratila na bis, bend je odsvirao još dve pesme. Drago mi je bilo da je poslednja pesma bila upravo „Midnight Train“ preko koje sam i počeo da slušam ovaj bend. Vukašin je još jednom skrenuo pažnju na sebe sedajući za bubanj i svirajući ga vrsno, dok je Goran Milošević upotpunjavao bit ubacujući deonice na elektronskom bubnju. Na oduševljenje svih prisutnih, bez prekida ritma, momci su se zamenili na instrumentu, Goran je seo za bubanj, a Vukašin se vratio pred mikrofon i zasvirao trombon. Da ne preterujem kada kažem da je on zvezda ovog benda dokaz je broj fotografa koji su pred binom pokušavali da uhvate savršen kadar dok je on svirao bubanj.

irie fm bubnjari

Dok sam ispred kluba uživao u cigareti, kao posle dobrog seksa, bilo je primetno koliko su svi dobro raspoloženi. Bend je uspeo da nam prenese energiju, a kada imamo u vidu da je pred garderobom postojala i kutija za donacije namenjene deci oboleloj od raka, koja je bila puna do vrha, možemo reći da je svirka bila više nego uspešna. Ponesen pozitivnim vajbom pričao sam sa ljudima oko sebe, pitao sam ih za utiske, a u tim nasumičnim razgovorima naleteo sam i na Anu Stanić koju sam zamolio za komentar o svirci. Rekla je kako je ranije svirala sa bubnjarem i da joj je on skrenuo pažnju na bend, a svirka ju je oduševila, pa im prognozira mnogo uspeha.

Uvek sam verovao da je naša kultura nešto najbolje što imamo, a nakon iskustva u Španiji i upoznavanja sa njenom muzikom, pa i pisanju o nekim svirkama, uviđam da je naša muzička scena u istom rangu sa svetskom i da nam bendovi kao što su „Irie FM“ služe za ponos. Maloumno je da padamo na priče političara o tome kako ćemo privredom da prestignemo Nemce ili da dostignemo standard koji imaju skandinavske zemlje, ali istina je da bismo mogli da izvozimo našu kulturu, a to je jedini način da iko čuje za nas. Zbog toga je naša obaveza da podržimo ono najbolje što imamo, a ovaj bend je svakako jedan od najboljih na sceni. Ako mi ne kupujemo diskove i ne odlazimo na svirke, bendovi će biti primorani da se okrenu stranom tržištu ili jednostavno ugase, a naša zemlja će ostati nepoznanica koju ostatak sveta pamti samo po ratovima i ne zna zasigurno gde se ona nalazi na mapi…

Zato nek nam živi živi „Irie FM“!

korišćene fotografije: Ana Paunković

_______________________________________________

Ukoliko vam se sviđaju tekstovi koje objavljujemo i želite da novčano podržite našu zavisnost od muzike, možete to da uradite preko Patreon kampanje. Deljenjem teksta ili lajkovanjem stranice takođe pomažete naš rad, a ako ste u mogućnosti da nam pošaljete albume, obezbedite ulazak na koncert ili muzički festival – to je najbolje od svega. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download