Najbolje od „Demofesta“

Prešli smo granicu, ne znam koji put po redu, ljudi se čine istim i jezik na kojem ih pozdravljam je isti, samo se razlikuju pomalo izbledele zastave koje se viore na prašnjavim jarbolima. Oseća se i razlika u asfaltu, sada smo zasigurno u Bosni, jer autobus drži sredinu puta, ali se vozilo i dalje trese od neravnina. Primećujem uz put brojne kuće izbijenih prozora, rasturenih krovova, čitave konstrukcije koje je progutala vrzina i bršljan, dvorišta čije kapije čuvaju visoku, nepokošenu travu. Pitam se da li je iko ovde živeo, da li ih je rat oterao ili su ovo primeri onih loših investicija koje je vreme uzelo pod svoje.

Nikada nisam bio u Bosni, a ono malo što znam o njoj svodi se na ratne priče ko je kome prvi. Ne verujem u istoriju i podatke koje mogu da pročitam na Vikipediji ili bilo kom drugom tekstu, iz ličnog iskustva znam da ne postoji ništa što se može nazvati objektivnim pisanjem, jer svaka rečenica koju napišeš, svaki red koji složiš na prethodni je vid manipulacije. Verujem samo ljudima, u živu reč i čoveka kojeg gledam u oči dok mi govori. Verujem u ono što doživljavam kroz muziku koju slušam, ali znam jako malo bendova iz Bosne i Hercegovine.

Neko mi je objašnjavao kako je ova država podeljena na tri regiona, a da je Republika Srpska jedan od njih. Pitam se koliko li je komplikovano živeti u zemlji sa tri administracije, tri predstavnika i tri sistema koji se prepliću u zavisnosti od toga u kom kraju države se nalaziš. Na automobilima su registracije bez oznaka gradova, samo brojevi i skraćenica „BiH“. Rekli su mi da je to u cilju međusobnog pomirenja, često se dešavalo da neki automobil bude izrazbijan samo zato što nosi tablice nepoželjnog grada, ovako su svi jednako bezlični i anonimni. „Jangeri ne spavaju, lobanje otvararaju“, piše na jednoj oronuloj fasadi.

Kada je na plejlisti mnogo nove muzike, putovanje može da traje i večno. Ili barem dok se ne potroši baterija na telefonu. Pre puta obavezno proverim na www.udaljenosti.com razdaljinu koju ću preći zarad jednog festivala: 316.87km cestovne udaljenosti (215.10km zračne) od Novog Sada do Banjaluke mi zvuče vrednim cimanja, ipak je u pitanju „Demofest“, najveći festival neafirmisanih bendova u regionu.

Kladio sam se sa Lajkom ko će pre stići u Banjaluku. On je još jutros krenuo da stopira, a ja ipak volim da prvo doručkujem i popijem kafu, a i samo u autobusu (još bolje vozu) mogu da se opustim tokom vožnje. U kolima se previše tripujem, pogotovo ako ne poznajem vozača; strah me je saobraćajnih nesreća, dešava mi se da sanjam šešir moj zarobljen u zgužvanoj karoseriji kakvog „fijata“ i iz tog košmara se budim pretrnuo, a onda se celog dana paranoišem, iščekujući najgore. U autobusu su otpanjili klimu do kraja, ali i dalje slabije od mojih slušalica u kojima puca „FTP“ i pesma „Milorad Dodik“.

Zbog debi albuma „Plišanog Mališana“ verujem „Demofestu“. To se desilo 2011. godine. Tada sam prvi put čuo za ovaj festival, u ono vreme još uvek su imali ime sponzora u nazivu – „Jelen Demofest“. Drago mi je da su porasli dovoljno da više ne moraju tako napadno da reklamiraju pivare, ipak je lepše samo „Demofest“, pa makar i „Nektarov“ logo bio nasađen na njega. Primećujem i da im je dizajn iz godine u godinu sve bolji.

Gledao sam snimak pesme „Pejzaž“ iznova i iznova, u to vreme to je bio jedan od retkih kvalitetnih snimaka koje je „Plišani Mališan“ imao. I dalje se oduševljavam tom pesmom i precizno spakovanim bitom koji raste i vuče vas u taj psihodelični pejzaž. Godinama kasnije sam saznao da su članovi „Plišanog Mališana“ otišli na takmičenje bez svoje opreme, sve su morali da pozajme u Banjaluci, a jedna jedina pedala koju je Đorđe Novaković, frontmen benda, poneo za nastup, pozajmljena je „Skindredu“ za ogromni pedal bord njihovog gitariste, kojem je izgleda falila samo ona da napravi zvuk kakav je zamislio.

Ljudi su ono najbolje od svega što „Demofest“ nudi. Mada kažu da je posećenost bila mnogo veća u prošlim godinama, masa koja se okupila na ovogodišnjem festivalu je bila jako druželjubiva, video sam ljude kako se zajedno guraju pod isti kišobran, nasumične ekipe koje su nam nazdravljale limenkama, pa i uprkos onom detektoru metala na ulazu, koji je beskorisno pištao na svakog posetiocana, nije se desio nijedan incident, nije bilo nikakve tenzije i napetosti među ljudima. Povremeno bi me neko pitao odakle sam, više zbog akcenta nego zbog istinske želje da povuku granice među nama. Meni je uvek bio simpatičan način na koji ljudi odavde govore, pa i uprkos glupavom karikiranju i stereotipima koji prate takav govor, bilo je nemoguće da ne osetite istinsku ljubav prema njihovom kazivanju.

fildzan

fildžan viška, što kaže Zabranjeno Pušenje; foto: A. Kane

Shvatio sam to nakon sedeljke sa ortakom kojeg sam upoznao u Novom Sadu. Poreklom iz Brčkog, i on je večiti dođoš poput mene, ali gde god da ode, oseća se kao kod svoje kuće, jer, kako kaže, za njih iz Brčkog Distrikta nema podela po veri, naciji i imenu. Svako ko vari je njihov prijatelj. Mogao sam satima da slušam njegove priče o tome kako je počeo da uzgaja ruže kako bi od osušenih latica parvio miks za buksne. I zaista, već od prvog dima iz takve sprave osetio sam kako me dim mazi iznutra. Topio sam se od tog milja i njegove ijekavice koja mi se toliko osladila da sam posle toga svuda gurao „j“ i svje mi je bilo tako, na šta se on samo smejao. Cela ta kultura ispijanja fildžana, dok se dimi cigareta posle dobre sprave, probudila je u meni želju da obiđem čitavu Bosnu i čujem što više priča.

Nažalost, ne možete da izbegnete rat, u svakoj kući ima bar jedna ratna priča koju deca nasleđuju, svako je izgubio nekoga, a to je toliko uobičajno ovde da razgovor u svakom trenutku može da se prebaci na tu temu, kao da se ćaska o vremenu. U tim časovima dok sam sedeo u „Eklektiku“, navaren preko mere, toliko da mi je šešir moj lebdeo nad glavom, hvatao sam razgovore prisutnih. Jedna devojka je na engleskom objašnjavala nekom strancu zašto mrzi Amerikance i kako nikada neće moći da im oprosti. Glupavo je reći bilo kome ko je izgubio nekog bliskog da oprosti, zaboravi ili pusti, za tog čoveka povratak nazad je teško i mučno putovanje na koje mora sam da krene, ako ikada poželi da se oslobodi. U suprotnom, za njega će oni uvek biti neprijatelji, kao što su za mog ćala Hrvati uvek ustaše, a Bosanci balije.

Možda se zavaravam, ali ubeđen sam da bi više muzike sa ovih prostora zbližilo ljude preko granica. Ova scena je skoro nepoznata u Srbiji, novi hrvatski bendovi jako često sviraju sa ove strane reke, a odavde znam tek nekoliko novih bendova, a i to uglavnom zato što sam slučajno naleteo na njih, ili su me kontaktirali da napišem nešto o njima, kao „Pajperov Smijeh“ ili „Holographic Human Element. Naravno, svi znaju za Zoster i Dubiozu Kolektiv, ali ti bendovi su već utabali svoj put. Siguran sam da postoji još toliko toga što nikada neću čuti samo zato što ne znam gde da bacim uvo. Postoji li bilo kakav veb portal iz ovih krajeva koji se bavi samo muzikom?

U „Eklektiku“ čitam „Talas“, časopis „o stvaraocima i stvaranju“. Našao sam ga slučajno na polici sa novinama, očekivao sam žutu štampu i tabloide, ali ovo nije takav kafić (wi-fi spojnespojivog). Prelistavam brojeve, u jednom je intervju sa momcima iz „Pajperovog smijeha“, a u drugom nailazim na rep sastav „Brutal Protest“. I to je nešto za početak, predugo sam se radio Damirom Avdićem, nemoguće da je sve toliko teško i tvrdo kao na albumu „…od trnja i žaoka.“, makar po ovako lepom danu. Zato mi i treba nova muzika odavde, jer u suprotnom ću zauvek misliti da je ovde svaki most „na krvi ćuprija“.

A možda i jeste. Na glavnom banjalučkom trgu stoji improvizovani spomenik za Davida Dragičevića, mladića koji je posle šest dana od nestanka pronađen mrtav od strane slučajnih prolaznika na obali Vrbasa, baš tu u blizini Kastela. Mi sa ove strane reke ni nemamo pojma da se to desilo, ali ni ovde stvar nije bolja, policija se ponaša poput ove naše, vesti se zamućuju aferama, mediji ćute, a obični građani pate i kunu. Sa ove strane ubijaju advokate, obijaju stanove novinarima, ruše čitave blokove grada i poklanjaju zgrade, a tamo ubijenu decu izbacuje reka. Tako je svuda, rekli bi, ali to nažalost nije tačno. Ima mesta gde je mnogo gore nego ovde, ali ima i onih gde je puno bolje. Čini se da je ceo Balkan deo iste banana države koja polako gnjili. „Sunce tuđeg neba ne ostavlja opekotine kao ovo naše“ citiram Avdića kad me pitaju što ne odem da živim u Italiji. Dodik opušteno svraća da glasa za gradonačelnika Beograda, a Vučić maše i pozdravlja neraskidivo prijateljstvo, ali samo sa onima iste vere i iste partijske knjižice. Žao mi nas je, ali makar dobra muzika može da ublaži taj osećaj beznađa ili, ako ništa drugo, da napravi dobru atmosferu za sigurnu propast ka kojoj idemo.

U Gospodskoj ulici, glavnoj šetalačkoj zoni Banjaluke, isti prizor kao i u svakom gradu – ekskluzivni kafići, banke, mobilni operateri i preskupi butici u kojima se prodaje odeća koju u Italiji valjaju na kilograme. Negde na sredinu je zaseo Predrag Stanković, ulični zabavljač kojeg sam viđao i u Knezu. Uvek su me nervirali oni koji koriste ozvučenje na ulici, a ovaj lik mi posebno ide na kurac zbog njegovih istih kiselo šaljivih poruka ispisanih na parčetu kartona kojima privlači pažnju gluvih prolaznika kojima još jedno fore sa silikonima mogu da budu zanimljive. Nisam ga nijednom čuo da svira neku pesmu, uvek je prebirao po žicama i sricao pesme sa listova postavljenih na stalak, pa tako radi i ovde, više dobacuje prolaznicima nego što svira. Niže njega, na betonskoj žardinjeri sedi grupica Roma koja se neprestano uvežbava, produvavajući trube van tonaliteta, sa povremenim udarcima u bubanj. Jedan od njih, promuklim pušačkim glasom, van ritma i tonaliteta, peva Džejovu „Nedelju“. Mada je šetalište vrlo dopadljivo, mučno je prolaziti kroz svu tu larmu, prolaz je uzan, pa odlična akustika nije u korist muzici, nego buci. Prolazim pored crkve, pa pored neke institucije kulture, muzeja ili nečeg drugog što ne mogu da razaznam od podignute ograde – radovi su u toku. Iz kafića preko puta trešti Rasta, i to sa Jutjuba, pa svaka pesma počinje sa preglasnim šapatom „Aj di-džej videos“. Unutra sede klinci sa naočarima podignutim na čelo i srču kafice. Lako ćemo podeliti države, ali uvek će nas vezivati isti šabanizam.

zepter

spomenik progresu; foto: A. Kane

Lajka se namestio na trgu iznad Tržnice, odmah uz ogradu reklame za nedorađeni Cepterov hotel. Grafiti koji vire sa golih zidova svedoče o vremenu koje je prošlo od početka izgradnje. Pomišljam na Dom revolucije u Nikšiću, koji sam video kad sam bio na Lejk festu i za čiji sam opis dobio laskave pohvale da je najbolji koji je napisan. U centru svakog grada na ovoj jalovoj zemlji trune po jedan velelepni objekat koji se nikada neće završiti. Klinci propinju bajseve, vozeći na jednom točku, a skejtaši, ne tako uspešno, prave trikove dok Lajka svira pesme iz svog repetoara. „Banana Stejt“ odzvanja i nadglašava buku fontane i vode koja izbija iz pločnika na radost dece. U tom trenutku se pojavljuje ekipa iz Bunt Roka pa nabijam šešir na oči i sklanjam se dok me Branka nije ugledala, pretoplo je da sad vodimo rasprave o Bunt Rok Festivalu.

Nalazim mira tek u Kočićevom parku. Kažu da su morali da ga nazovu po njemu, jer je to jedini pisac iz ovih krajeva. Meni je svejedno, ne sećam se kada sam poslednji put pročitao neku lektiru, uvek sam bežao sa časova maternjeg jezika, kako u srednjoj, tako i na faksu. Ako dovoljno dugo sedite na klupi i posmatrate ljude, čini se da je život tako jednostavan i lak, čak i ovde. Banjaluka se zeleni od parkova, pa šta čoveku treba više od debelog hlada, dobre muzike na slušalicama i možda jednog cigara sa hercegovačkim duvanom. Čitam sa paklice tri istovetne rečenice koje me obaveštavaju da pušenje ubija i mislim se – uvek sam bio uporan.

____________________________________________________________________________

P.S. Ovaj tekst je deo serijala posvećenog jedanaestom Demofestu. Sve tekstove možete pronaći na ovom linku.

PP.S. Ako vam se sviđa kako pišem o muzičkoj sceni, možete da me podržite preko Patreon kampanje. Ako biste da me častite pivo, možete to da uradite virtuelno ovde – novac trošim na ploče, albume i ulaznice, čime dirketno podržavam kvalitetne autore. Velika je pomoć i ako lajkujete stranicu ili podelite tekst koji ste pročitali, jer i od vas zavisi koliko ljudi će čuti glas alternativne rokenrol kritike. Slobodno komentarišite, svi vole da čuju glas publike, pa tako i ja. Hvala vam na vremenu i čitanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download