Na putu Radova na zvuku 1#

Rokenrol ima ogromnu moć da u sebe upija sve druge umetnosti i da živo komunicira sa njima. Činilo se da su prošli oni dani u kojima su ljudi skupljali plakate i brižljivo čuvali ulaznice sa koncerata, a onda su „Radovi na zvuku 1#“, održani 28-og marta, ulili novu nadu. Zamislite da umesto isečka iz kasa-bloka ili jednoličnih ulaznica sa imenima bendova, odštampanih istim fontom i veličinom kojom se štampaju i reklame za kuhinjske uređaje, dobijete sličicu iz stripa. A zamislite da je svaka od tih sličica deo jedinstvene priče od 24 slike. I zamislite da je u radnju tog stripa uključena svirka na koju ste došli.

Prvih 120 ulaznica za Radove na zvuku bile su zapravo po jedan kadar iz namenski napravljenog stripa koji se sastojao od 24 slike. Moj prijatelj, vlasnik muzičkog studija Radionica i organizator koncerta, mi je objasnio da je ideja bila da ljudi dobiju mogućnost da međusobno sastave celu priču kombinujući svoje ulaznice. Ideja se i ostvarila, video sam više grupica koje su upoređivale svoje karte u pauzama između nastupa. Mislim da je u tome razlika između organizovanja koncerta i pravljenja muzičke istorije, jer istorija zahteva materijal iz kojeg će priča biti rekonstruisana. U slučaju Radova na zvuku, materijala ima na pretek.

 11134364_871155046279899_1495886859_n

Učesnici nekog istorijskog događaja obično nisu svesni da prisustvuju nečemu o čemu će se pripovedati uz upaljene cigarete i načeta pića. Ipak svako ko je do deset sati došao na svirku, mogao je, sa jasnom svešću da je pred nečim neponovljivim, da doživi istorijski trenutak – prvi nastup benda „Škank“ u Gornjem Milanovcu. Žalim svakoga ko je došao kasnije i ko je propustio da čuje jedan od najzabavnijih bendova na ovim prostorima. U muzici je vrlo teško biti duhovit i izgraditi odnos sa ljudima kroz takve pesme, jer onda publika očekuje da je zabavljate, a ne da stvarate. Srećom, Škank jasno poručuje da njihova publika nije krdo, jer „Krdo prati jedan glas“, a u njihovom bendu ima (najmanje) tri vokala. Oni ne pokušavaju da se dodvore publici pevajući o opštim mestima koja su predmet ismejavanja, u njihovim tekstovima nema dnevne politike, ali u skoro svakoj pesmi postoji reč „škank“. Ona je ili glavni motiv ili apostrofiranje imena benda, a na trenutke se čini kao parodija reklamnih poruka. I uprkos tome što ne razumem šta je škank i šta oni pod tim podrazumevaju, spreman sam da čujem još hiljadu pesama na tu temu. Škank sve te duhovitosti i besmislice u tekstovima komponuje sa ozbiljnom rokenrol svirkom koja sve vreme tera na igru. Oni su potpuno svesni svih mogućnosti koje muzika daje i slobodno se poigravaju žanrovima. Dokaz za to je pesma koju su svirali i na bis – Goli u sedlu. Ta pesma je pravi vestern film koji vas smešta na leđa galopirajućeg vranca sa dva belega na čelu.

Na „Jutjubu“ postoje njihova tri albuma snimana u kućnoj produkciji. Oni su to pravili u kući, bukvalno, na jednoj gitari. Ali razlika između živog nastupa i bezbudžetnih snimaka je ogromna. Moj prijatelj postmodernista je rekao da su oni „Gargantua i Pantagruel“ rokenrola. U njihovoj svirci je očuvan duh karnevalskog i ono što je nekada bilo nezaobilazno u rokenrolu – dobar nastup. Oni to ne rade nametljivo, nema poziranja, već se daju muzici i dok su na bini funkcionišu kao jedno biće. Energija sa kojom izvode pesme jednostavno vas primorava da posvetite pažnju i osetite to što vam pružaju. Jer Škank nije samo muzika, već i priče između pesama (ako sretnete Lupija, neka vam ispriča kako je nastala ideja za stvar „Sve po pedeset“), pucanje žice posle druge pesme, pevačev silazak u masu, solo gitarista koji se topi sa gitarom, a onda je baca na binu i pusti da je ljudi iz publike udaraju, tri glasa koji pričaju priče, ženski vokal koji se pridružuje u „Čarobni napitak“ i apsolutno dominira jačinom i bojom – sve je to Škank. Zbog toga nije ni čudno što su, finalisti „Belgrade Demo Fest Live“, uprkos Branimiru Loknaru koji ih opominje kako nisu bili dobri i fini rokeri, nego su prekoračili vreme svirke.

 11053360_10205383159154883_7155679862711211126_n

„Dingospo Dali“ je bio drugi bend koji je nastupio te večeri. Pratim njihov rad još od kako im je Bluzdog snimio dva spota (za pesme Ona i Ne pitaj se). Ovo mi je bila treća svirka na kojoj ih slušam uživo i svaki put su sve bolji. Iako različiti od Škanka po senzibilitetu i zvuku, nadovezali su se na tu energiju i otpočeli su svoju vožnju. I njima je ovo bio prvi nastup u Milanovcu, ali ih je publika prihvatila u potpunosti, što se moglo videti već u drugoj pesmi kada su se dva čoveka iz publike popela na binu i, zajedno sa pevačicom, otpevali refren pesme „Ne pitaj se“. Mislim da se autentičnost ovog benda nalazi u savršenom spoju između tvrdog zvuka instrumenata i melodičnosti i nežnosti u glasu ženskog vokala. U njihovim tekstovima postoji snažna crta začudnosti, osećaja nelagode pred nadrealnim slikama koje se dodatno pojačavaju melodijom pevanja. Posebno mi se sviđa što imaju dobar gruv, ritam sekcija neprestano vuče celu priču i zanosi publiku, a gitare boje atmosferu. Slušalac ima potrebu da se pokreće uz taj zvuk, ali čini se da su ti pokreti usporeni, kao da se odigravaju pod vodom, jer to nije laka muzika. Možda je pesma „Pelin“ najbolji primer kako ponavljanjem iste muzičke deonice stvaraju vrtlog koji usisa slušaoca i on je potpuno hipnotisan, a onda u prelazu, tema se naglo prelama i sve pršti od snage, a u toj eksploziji zvukova čovek se oseća kao da je naglo izronio i može da udahne.

Mnogi su u Gornjem Milanovcu po prvi put čuli ovaj bend, ali su se u potpunosti predali njihovoj muzici. Sandrin glas je još bolji uživo nego na snimcima, jer se ta nežnost u vokalu sučeljava sa tvrdim zvukom benda iza nje. Zapanjujuće je sa koliko snage iznosi pesme i kako vešto koristi svoje vokalne sposobnosti. Nikada se ne nameće i ne preteruje, sve što otpeva prati ideju cele pesme. U pesmi „Sa krova“ njen glas je preplavio ceo lokal, osetila se krhkost bića, iskrenost emocije u pevanju. Pošto sam stajao pred binom i na trenutke ih slušao zatvorenih očiju, najbolji kadar te večeri je bio kada sam otvorio oči i video da su se svi članovi benda, sem bubnjara, nalazili u istoj liniji, na ivici bine, okrenuti ka publici, potpuno se predajući uzajamnom prožimanju kroz muziku.

Dingospo Dali je trenutno u polufinalnom takmičenju na „Bunt rok masters“ festivalu. Iskreno se nadam da će posle toga uslediti snimanje albuma, jer su izgradili svoj zvuk i neophodno je da ga za večnost sačuvaju u ovom obliku.

 11081223_10205383145794549_6664166675231893079_n

O nastupu benda „Strah od Džeki Čena“ već sam opširno pisao povodom svirke u Retru i nakon svirke u Valjevu. Ali i uprkos tome, svaki njihov nastup donese toliko novih osećanja i iskustava da bih mogao beskonačno dugo da prepričavam sve scene sa njhiove svirke na Radovima na zvuku 1#. Džekijevci su savršeno zatvorili koncert jer u svojoj muzici na osoben način sadrže karakteristike dva benda koja su im prethodila: rokenrol energiju svojstvenu Škanku, kao u pesmama „Bluz 51“, „Elektroencefalografija“ i „Lampe“, kao i sličnosti sa Dingospo Dalijem u dubini tekstova i slojevitoj melanholičnosti kakvu imaju „Amsterdam“ i „Brisel“. Ono što je zajedničko za sva tri benda je što uživo zvuče neverovatno, bolje od svakog snimka koji postoji na internetu. Za Strah od Džeki Čena je to posebno važno jer je njhova pesma „Brisel“ u fazi postprodukcije i uskoro će se pojaviti na svetskoj mreži kao prvi singl. Za nas koji smo imali sreću da već čujemo audio zapis ove pesme, nema dileme da je ovaj bend nešto novo i neponovljivo. Međutim, ako znate ovu pesmu sa svirki, ne možete da ne primetite različitost u osećaju. Zamislite da se vozite kroz noć po putu mokrom od kiše na kojem se presijava žuta ulična rasveta. Ako slušate ovu pesmu na audio snimku – vozite jugo. Ako je slušate uživo, vozite metalik crni ševrolet kamaro iz ’68. a u kaseti vam je načeta flaša žestine i nekoliko dobrih cigareta leži na sedištu pored. I ne govorim o kvalitetu zvuka, nije loše voziti se u jugu, ali je osećanje drugačije. U oba slučaja je jasno da se radi o fantastičnoj pesmi, ali ništa ne može da zameni živu svirku, trenutak kada publika horski peva refren, jačinu sa kojom ta pesma obara ljude, pištanje gitara, detonacije od udaraca po bubnju…

11046428_10205383160514917_4622822385808961978_n

Neponovljva je i scena kada je neko iz publike otvorio kišobran i podigao ga iznad pevača. Mnoge ruke su se spojile oko drške i bilo je jasno koliko Strah od Džeki Čena znači ljudima u Gornjem Milanovcu. Kišobran ih je natkrio kao krov porodične kuće. Veče nije moglo da se završi uz bolje stihove od „Osvojio sam dan pa sam slobodan“. Svetla u lokalu su se uključila, vratili smo se u onaj običan svet iz kojeg smo došli nakon sveprožimajućeg putovanja kroz Radove na zuvku.

Sad nam samo preostaje da sačekamo Radove na zvuku 2#.

FB stranice bendova: Škank
                                      Dingospo Dali
                                      Strah od Džeki Čena

2 Odgovora

  1. јун 13, 2015

    […] ludački nastup, držao sam ih za svoje favorite i mogu reći da su ovaj put bili još bolji nego prvi put kada sam ih čuo. Retki su ovakvi sastavi koji imaju zabavan karakter, ali ne podilaze masovnim očekivanjima, niti […]

  2. септембар 17, 2015

    […] kojima sam puno polemisao o ovoj temi je DJ Ugly SS, čije sam veštine prvi put upoznao na svirci Radovi na zvuku 1#. On je tada između nastupa bendova puštao najbolju alternativu i neke od bendova za koje sam te […]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

banner-free-download